Izvor: Blic, 31.Okt.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna preduzeća - tajne plate
Javna je tajna da izborna pobeda vladajućim partijama direktno donosi bogat „plen” u vidu vlasti, grupne i lične ekonomske koristi. To je glavna inspiracija i odlika borbe partijskih elita za vlast i u tzv. demokratskom svetu.
Ona je, naravno, znatno izraženija u zemljama tranzicije, poput naše, koju prate ratno profiterstvo, velike špekulacije, korupcija i drugi vidovi kriminala. U našim uslovima posebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << značajan oblik „izbornog plena” su javna preduzeća. U njima je, naime, skoncentrisan ogroman društveni kapital kojim upravlja vlada, odnosno lokalna vlast preko organa koje imenuje (direktor i upravni odbor), a na predlog vladajućih partija. Zato nije neobično što posle raspodele najvažnijih državnih, pre svega ministarskih, funkcija najveću pažnju rukovodstva stranaka privlači raspodela funkcija u javnim preduzećima. To je dobra prilika da se brojni zaslužni partijski kadrovi rasporede na važna i dobro plaćena mesta. Ali, i jedan od načina da se putem raznih „poslovnih” aranžmana deo novca javnog preduzeća prelije u partijsku kasu.
U vezi sa upravljanjem javnim preduzećima, praksa je ukazala na nekoliko ozbiljnih problema. Pre svega, uspešno upravljanje ovim složenim i važnim ekonomskim i tehničkim sistemima zahteva iskustvo i visoku stručnost odgovarajućeg profila, pre svega kad je reč o direktorima. Taj zahtev do sada često nije poštovan. Naime, na važna direktorska mesta imenovana su i lica bez odgovarajućeg stručnog znanja i iskustva, pa su se za direktorski posao osposobljavala „uz rad”, da bi posle sledećeg izbornog ciklusa bili „prekomandovani” na direktorski položaj u drugo javno preduzeće čija delatnost nema nikakve srodnosti sa prethodnim. Dodatni krupan problem predstavljaju učestali parlamentarni i lokalni izbori (u proseku svake druge godine) koji automatski izazivaju novu podelu direktorskih mesta i upravnih odbora u javnim preduzećima. To, svakako, negativno utiče na njihovo poslovanje. Zato je nužno da se odgovarajućim zakonima o javnim preduzećima (svako je regulisano posebnim zakonom), propišu precizni uslovi u pogledu vrste visoke stručne spreme i radnog iskustva za imenovanje, pre svega, na direktorsku funkciju. To podrazumeva da se predvide odgovarajući stručni uslovi i iskustvo i za članstvo u upravnim odborima, jer oni utvrđuju poslovnu politiku i kontrolišu rad direktora. Takođe bi trebalo razmotriti uvođenje konkursa za mesta direktora javnih preduzeća sa četvorogodišnjim mandatom, radi obezbeđenja konkurencije i izbora na osnovu stručne sposobnosti i iskustva, a ne samo partijskog „čina” i podobnosti.
Takođe bi trebalo napustiti praksu da funkcije direktora i predsednika upravnog odbora pripadaju istoj stranci. Naime, ista partijska pripadnost neizbežno dovodi do izvesne familijarnosti i bliskosti, što ugrožava kritički i kontrolni odnos upravnog odbora prema radu direktora koji ima velika ovlašćenja u utvrđivanju i vođenju poslovne politike preduzeća. A posebno treba strogo izbegavati trojnu partijsku simbiozu resornog ministra, direktora javnog preduzeća i predsednika upravnog odbora. Veoma štetne posledice takvog jednopartijskog kadrovskog monopola naročito su se pokazale u prošlom mandatu Vlade Srbije u sektoru ministra infrastrukture u vidu velikih pljački („Srbija putevi”) i krupnih nezakonitosti u nabavci lokomotiva bez obaveznog raspisivanja javnog tendera („Železnice Srbije”).
Jedan od fenomena vezanih za javna preduzeća predstavljaju plate direktora i profesionalnih predsednika upravnih odbora. Pre svega, njihove plate, po pravilu, daleko nadmašuju plate najviših državnih funkcionera-predsednika Republike i Vlade. Čak i po dva do tri puta! To je slučaj, čak, i sa direktorima pojedinih javnih preduzeća koja posluju sa gubicima (npr. JAT). Visina plata u ovim preduzećima ne bi bila sporna da ona posluju na slobodnom tržištu, u uslovima konkurencije. Međutim, ova preduzeća su u svojini države, njima upravlja Vlada Srbije (preko direktora i upravnih odbora koje imenuje), a njihov ekonomski položaj je monopolski. Drugi apsurd je da su plate rukovodećih ljudi u pojedinim javnim preduzećima faktički službena i poslovna tajna, što nije slučaj sa platama državnih funkcionera.
Zbog prirodne zainteresovanosti partija aktuelne vladajuće koalicije da im u podeli „izbornog plena” pripadne što veći broj najvažnijih i bogatih javnih preduzeća, odnosno čelnih funkcija u njima, pregovori o tome traju skoro četiri meseca. Dakle, duplo duže nego oko sastavljanja Vlade Srbije (manje od dva meseca). Slično je bilo i sa podelom javnih preduzeća u Beogradu. Poput letošnjih pregovora između DS i SPS o formiranju koalicione vlade, i sada je oko „podele” javnih preduzeća SPS (koja sa PUPS i JS ima svega 20 poslaničkih mandata) dugo „tvrdila pazar”, zahtevala i dobila srazmerno znatno veće učešće u podeli ključnih funkcija u ovim preduzećima nego DS. Tako će, izgleda, SPS-u pripasti EPS, „Srbija gas”, „Dunav osiguranje”, „Putevi Srbije”, „Srbijašume” i Fond PIO. Ali, to je cena koalicije u kojoj slabiji partner, od koga zavisi formiranje i opstanak vlade, obilato koristi svoj veliki koalicioni, ali i ucenjivački kapacitet. A za uzvrat velikodušno ponudi koalicionu lojalnost i deklaraciju o pomirenju.
.jpg)
