Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Maj.2020, 11:53
Izbori 2020: Mnogo partija, dve stranke, jedan referendum
Partokratski sistem se ne ubija smenom partija već smenom izbornog sistema. Najprikladnije oružje je većinski izborni sistem – da se glasa za kandidata po imenu i prezimenu, a ne za partiju. Takav sistem ukinuo bi kontrolu Vlade nad Skupštinom jer bi se poslanici plašili svojih birača, a ne vlade. Apsolutno jedinstvo Vlade i Skupštine drži pod pritiskom sudstvo i tužilaštvo. Na tom korumpiranom savezu počiva moć lokalnih kabadahija koji građane presuju u glasače SNS. Smisao >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << poslanika je da spreči ministarske zloupotrebe. To je sada nemoguće jer ministri biraju poslanike.
Piše: Mladen Mrdalj
Autor je direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu
Februara 2019. napisao sam da “jedna unutrašnja ili spoljašnja kriza može opravdati uvođenje vanrednog stanja i ‘odlaganje izbora’ do daljnjeg”, te da “politika zasnovana na negativnoj kampanji protiv naprednjaka... ne završava nužno padom autoritarnog lidera. Može se završiti i padom makar i privida demokratije.” Kako to sprečiti?
Vučiću treba privid demokratije, ali diktatori nekada poslednji shvate da su to postali. Do diktature se klizi kroz paradoks autoritarnih izbora. Politikolog Džozef Klesner ga opisuje kao veštinu autoritarne vlasti da namesti izbore, ali tako da opoziciju ne otera u bojkot. Da li opoziciono učešće na izborima samo maskira puzeću diktaturu ili bi bojkot izbora naterao autoritarnog Vučića još brže u (otvorenu) diktaturu? Andrićeva priča “Aska i vuk” opravdava igranje po pravilima jačeg samo kao kupovinu vremena: “To nije bio pokret odbrane jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.”
Sve dok opozicija nema podršku spolja i/ili podršku očigledne većine naroda, ona mora da izlazi na izbore i time održi svest u narodu da je normalno da vlast svake četiri godine može pasti. Da, dotle smo došli. Mora ostati normalno da u Skupštini sede protivnici vlasti koji slobodno govore. Dok ima N1, nekoliko nedeljnika i društvenih mreža, može se čuti i glas (bojkotujuće) opozicije, ali ne znamo koliko dugo ćemo još imati i ove tragove slobodnih medija. Plus, ulazak kineskih tehnologija nadzora i uticaja, te manipulacije opasnostima epidemija i migranata, mogu drastično otežati opoziciono delovanje. Stoga je učešće uslov kupovine vremena jer bojkot ili umrtvljuje ili vodi u incidente koje vlast spinuje do nivoa izluđivanja kritičnog broja građana kojima će stabilnost jednom postati bitnija od slobode.
Kupovine vremena za šta? Savez za Srbiju (SzS) pokazao se nesposobnim da formuliše i platformu za mobilizaciju glasača i platformu za mobilizaciju bojkotaša. Nisu potrebne ankete da bi se osetilo značajno neraspoloženje antinaprednjačkih glasača prema SzS. Ako bude značajnijeg pada izlaznosti, teško će se dokazati da je to zasluga SzS kampanje. SNS će ionako, uz amin zapadnih zvaničnika, to lako pripisati strahu građana od epidemije. Dodatno, ako SNS krade izbore koliko opozicija tvrdi, onda će lako oktroisati i izlaznost i rezultate. Bojkotaši će ostati u medijskom mraku gorem nego za vreme vanrednog stanja, bez poslaničkih imuniteta i budžeta.
Dok Đilas i Jeremić i dalje računaju na sopstvene budžete, Obradović incidentima jača svoj “ideološki budžet” kako bi sva trojica dočekali sledeće predsedničke ili skupštinske izbore sa očuvanim stranačkim infrastrukturama. Ako tih izbora bude. Ako budu pošteni. Ako niko od njih trojice ne bude sprečen. Sprečen na bilo koji način. Ako se ekonomsko stanje dovoljno pogorša. Ako za to pogoršanje dovoljan broj građana ne okrivi upravo opoziciju ili koga god naprednjački mediji okrive. To čeka bojkotašku opoziciju. Previše “ako”.
Pa čak i kada SNS izgubi vlast, nemamo razloga da verujemo da će se stanje popraviti. Ako SzS opstane kroz bojkot i jednog dana osvoji 126 poslaničkih mesta i tako obori SNS, SzS će se odmah potom podeliti. Teško je zamisliti da bilo koja njihova unutrašnja kombinacija održi skupštinsku većinu. Obradović, Đilas i Jeremić će biti prinuđeni da regrutuju ostatke današnje vlasti i/ili delove današnje nebojkotujuće opozicije u žurbi namicanja nove skupštinske većine. Ponovo ćemo ući u ciklus koalicionih vlada i eventualnih kohabitacija u kojima će male stranke ucenjivati velike, samo u dramatičnije lošijoj ekonomskoj, demografskoj i bezbednosnoj situaciji, sa vrlo verovatno i dalje nerešenim kosovskim pitanjem. Naravno da će partokratija opstati kao dominantni metod nagrađivanja vrednih partijskih aktivista bez kojih nema velikih partija. Koalicione vlade će neizbežno biti konglomerati feudalizovanih birokratija primarno okrenutih korupciji i nepotizmu. To je optimistička procena sledećih 10 godina.
Da se vratimo na nebojkotujuću opoziciju. Za šta ona učešćem na izborima kupuje vreme? Očigledno je da nijedna partija nije imuna na budžetsku podršku partijama koje pređu cenzus. Ali, to ne odgovara na pitanje kako smeniti SNS, a kamoli na pitanje kako ne upasti u novi ciklus partokratskog čerupanja državnih budžeta i maltretiranja građana. Svi programi opozicionih partija besmisleno su slični, osim ako se ne radi o spoljnoj politici i LGBT pravima, što, nažalost, danas nisu naši glavni problemi. Svi se zalažu za demokratiju, ljudska prava, dostojanstvo naroda, slobodne medije, nezavisno sudstvo, ekonomski napredak, obračun s korupcijom... baš kao SNS dok je bio opoziciona partija. Jedina očigledna bitna podela u opoziciji je oko izlaska na izbore.
*Ceo tekst pročitajte besplatno OVDE
