Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Jun.2020, 10:31
Intervju Pavle Grbović: Vučića nećemo pobediti na foru
Ako bi Vučić sada dobio dvotrećinsku većinu, on će lako promeniti Ustav i zaobići predsedničke izbore 2022. Zašto bismo mu to dozvolili neučešćem na izborima?
Razgovarala: Jelena Aleksić
Sem jednog imena, odličnog glumca, političara koji psuje, vređa i diže galamu, lidera Pokreta koga novinari izbegavaju iz straha i(li) prezira, sem šokantnih izjava jednog tviteraša, šta je to, sem svega pomenutog, što građani Srbije danas znaju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << o Pokretu slobodnih građana Srbije? Ovako počinjemo razgovor s potpredsednikom Pokreta slobodnih građana Pavlom Grbovićem, odbornikom u Beogradskoj skupštini od svega 26 godina, mladićem čije je ponašanje sasvim suprotno nastupu Sergeja Trifunovića.
Što ne znači, jasno je iz razgovora sa Pavlom, da ne dele zajedničke ideje. Naprotiv.
Pokret nije nastao sa Sergejem, koji jeste jedan od osnivača i već neko vreme predsednik. Pitanje šta su ideje Pokreta danas gotovo je irelevantno jer je odgovor isti kao u samom nastanku. Mi smo nastali i postojimo na idejama demokratskog, otvorenog društva, što znači socijalne pravde i slobodne ekonomije, koja ne podrazumeva državno uplitanje već državu koja stvara uslove da najkreativniji budu motor razvoja. Srbija, bez svake sumnje, treba da postane članica Evropske unije, i to je jedan od osnovnih postulate Pokreta.
Pa ipak, najglasnije trenutno su tviter poruke lidera pokreta. Uglavnom psovke. Ili rasprave dok slušamo kako ljudi odlaze iz organizacije.
To što su ljudi odlazili sasvim je normalno za organizaciju koja se razvija . Mi smo relativno mlada organizacija, u koju je u međuvremenu pristupilo mnogo ljudi, s tim što se o tome ne govori kao onda kada je napusti neki član. I to je isto normalno. U Pokretu se retko kada svi slažemo, i to vidimo kao vrednost, kao mogućnost razmene mišljenja, debate i polemisanja oko najboljeg mogućeg rešenja ili ideje, svejedno je. Ljudi u Pokretu mnogo se lakše i brže naljute nego članovi drugih partija jer su to ljudi koji nisu tu zbog interesa, ništa im nije obećano niti očekuju nekakav benefit. Većina nikada nije bila član neke političke organizacije. To su slobodni ljudi koji odlaze kad im se nešto ne dopada ili o tome govore. I tako treba i da ostane. Beskompromisna istina i sloboda naše su vrednosti, od kojih ne odustajemo, a koje su, između ostalog, oličene i u predsedniku.
Uz slobodu uvek ide i odgovornost. Odlučili ste da ćete bojkotovati izbore, da biste pre mesec dana sve izbrisali gumicom odlučivši se za izlazak. Donedavni saveznici će reći da ste izdajnici?
Nemoguće je da smo kao opozicija postali toliko intelektualno siromašni da jedno sredstvo kao što je bojkot podignemo na nivo ideje. Ne smemo da pristanemo na to. Bojkot je čisto političko sredstvo i ako me pitate zašto smo tada bili za, evo odgovora – pratili smo raspoloženje među građanima, procenjujući da jedinstvo opozicije treba da ima prevagu. Jedinstvo opozicije, a ne bojkot, s tim što je bojkot tada sve vezivao. Zato smo na to pristali.
Zanimljivo je da ste među prvima bacili kamen na “Jedan od pet miliona”, koji tada odlučuje da izađe na izbore. Da li vas je sada, kada ste isto uradili, sramota?
Nije jer evo o čemu je reč. Oni su nas sve uterivali u bojkot mesecima, čak su i pretili dolaskom u kancelarije, da bi onda tek tako rekli da se ništa ne važi i da izlaze. Mesecima su napadali sve koji razmišljaju hoće li na izbore, što mi nikada nismo radili. Čak i tada, kada sam komentarisao njihov postupak, nikada nisam rekao da iza njih stoji neko, ni Đilas ni Vučić, kako nas sada neki drugi optužuju. Nisam razumeo njihovu argumentaciju da izlaze na izbore zato što to radi neko drugi. Mi sada ne izlazimo na izbore jer je smanjen cenzus ili zbog nečije tuđe odluke već zbog izmenjenih okolnosti.
Šta se to toliko promenilo za tri meseca?
U vreme korone videli smo kako to izgleda kada Vučić ima 400 odsto vlasti. Jezivo je i nedopustivo, i protiv toga se moramo boriti. Jedini način borbe je kroz institucije, putem izbora.
Neki s kojima ste do juče protestovali reći će da ste Vučićevi plaćenici, da vam SNS prikuplja potpise, dok će Sergej odgovoriti da su upravo neki od njih krivi što je nedavno napadnut u Beogradu.
Sukob između Veselinovića i Sergeja podgrejan je emocijama sa obe strane, izgovorene su preteške reči, ali je poenta da su to i dalje ljudi koje bismo mi birali za partnere. I biraćemo ih ako uđemo u parlament jer ne planiramo da prestanemo sa vaninstitucionalnim aktivnostima, odnosno borbom na svim frontovima.
Činjenica je da neke naše kolege nisu sportski primile odluku o izlasku na izbore i da su nas nazivali Vučićevim plaćenicima. Kad je reč o ljudima koji su nas napadali, ja zaista mislim da oni nisu ničiji protagonisti već da su jednostavno nadvladale emocije i da su u tom trenutku pomislili da rade časnu stvar. To da nas zovu i prete nam i da na kraju udare i predsednika, ne bi smelo da se događa.
A ko je za to odgovoran, opet Vučić ili opozicija, uključujući i PSG?
Istina je uvek negde na pola. Vučić ima sve mehanizme da podgreje i maksimizira svako neslaganje opozicije putem medijske mašinerije, ali ima i odgovornosti na našoj strani. Čini mi se da od starta nismo dovoljno jasno postavili odnose, definisali šta mi tačno želimo kao opozicija, pa smo umesto strateškog pristupa donosili ad hoc odluke bez mnogo razmišljanja.
Koja je to ad hoc, nepromišljena odluka?
Odluka o bojkotu je bila preuranjena, to što mnogi iz opozicije nisu učestvovali u pregovorima o izbornim uslovima takođe je greška. Nismo razmišljali o mestima u Srbiji u kojima SNS nije dominantan, da bi nas onda kao grom iz vedra neba uhvatila vest da su ljudi u ovim mestima spremni da brane svoju slobodu, a ne da je bojkotom prepuste Vučiću. Pa ipak, ponoviću, naš je plan da ako postanemo parlamentarna stranka ponovo sednemo za sto s ljudima iz bojkota i napravimo strategiju svake vrste borbe.
A šta je plan za institucionalnu borbu. Šta možemo da očekujemo od vašeg ulaska u parlament?
Vratićemo na dnevni red Skupštine Aleksin zakon, kao i Zakon o lečenju teško bolesne dece u inostranstvu. Zatražićemo ukidanje poslaničkog imuniteta za sve poslanike koji vrše seksualno uznemiravanje žena, pružaćemo legitimitet evropskim integracijama Srbije. Uz to ćemo kao poslanici biti svedoci svake pljačke i svake nepravilnosti koje sprovodi vlast, a ne treba ih pustiti da išta od toga rade bez očevidaca i uzbunjivača. Bez ikoga ko će uperiti prstom. Mi znamo da šanse za pad Vučića sada nisu realne, umnogome i zbog bojkota.
Upozoravam vas da ako osvoji dvotrećinsku većinu, on će moći lako da promeni Ustav, tako da se ne bih čudio ako ne bismo imali predsedničke izbore 2022. nego će ga birati Skupština.
Mislite li stvarno da bi Vučića neko mogao pobediti na predsedničkim izborima, pa će on, uplašen, da se krije iza naprednjačkih poslanika?
Ja takvog kandidata sada ne vidim, ali to ne znači da ga neće biti.
Lično ste jedan od najmlađih političara u zemlji. Jeste li kada ste ulazili u politiku ovako zamišljali politički život?
Nisam. Očekivao sam sistematičniji pristup, više strategije, realnije ambicije i ciljeve, a u suštini uglavnom sam se sretao sa ad hoc pokušajima da se sruši vlast iz jednog udarca, brzim rešenjem. To se pokazalo i u politici uopšte, baš kao i po pitanju Kosova, kao najdugotrajniji promašaj. Čini mi se da mi već osam godina pokušavamo “na foru” da pobedimo Vučića, a to se neće desiti i mislim da bi ljudi s političkim iskustvom trebalo da su svesni toga. Mnogo je i sujete.
Verujete li onda tim ljudima?
To je teško pitanje. Verujem, ali ograničeno. Uglavnom verujem u njihove namere, ali ne verujem u svačije kapacitete.
Govorimo o opoziciji s kojom si dosad sarađivao?
Da jer ljudskost, čast ili bilo koji drugi kvalitet ljudi iz vlasti uopšte ne uzimam u razmatranje.
Šta je trenutno najveći problem našeg društva?
Problem je što mi mislimo da je nama najugroženija država, a u suštini je najguroženije društvo. I to što već decenijama vlada princip negativne selekcije, što se na svim nivoima spotiče priliv novih ljudi i ideja iako su svima deklarativno puna usta priče da nam je baš to potrebno. Ovaj princip važi na fakultetima, u firmama, ustanovama kulture, svuda. Onaj ko je na poziciji uvek bira goreg ode sebe, da mu jednog dana ne bi bio konkurencija. Dugoročno, mi nazadujemo, a pametni odlaze na mesta gde će imati podršku jer ovde je nemaju.
Politika je možda trenutno najbolji primer. Kad se pojave nova lica na njih biva osuta sva paljba, pa ako prežive, onda ostaju u igri. Ovde se sve svodi na to da na trulim osnovama pokušavamo da gradimo novi dizajn, što je nemoguće. Ako neko ozbiljno misli da će pravosuđe sa ovakvim standardom zaposlenih da se obračuna s korupcijom i kriminalom, gde se obrću milijarde evra, vara se. I ne treba na to računati već ići u reforme od poda do plafona, ne očekivati brze rezultate, pripremiti godine za promene i uz razrađene strategije izvoditi ih na duži rok.
Pomenuli ste korupciju. Najsvežiji primer lekara sa VMA koji je uhapšen zbog mita od 300 evra je čija sramota? Njegova ili naša, i ovde mislim na čitavo društvo?
Postoji prećutni model korupcije gde se ljudi podstiču da u tome učestvuju, a onda se, poput ovog lekara, pronađe žrtveno jagnje kako bi se pred izbore dokazalo da policija radi svoj posao. Ovoga je bilo i biće, i to što se jedan lekar bruka za sto evra je pre svega njegova lična sramota, ali i sramota sistema koji ga je do toga doveo. Građani su navikli da daju mito kako ne bi čekali u redovima ili ako hoće da im se lekar posveti.
Zato ćemo se mi snažno boriti za izjednačavanje privatnog i državnog zdravstva jer isti ti lekari rade na dva mesta, rastrzani između mogućnosti da zarade i da kvalitetno urade svoj posao. Zašto bi građani čekali u državnim bolnicama dok su privatne prazne? Uz to, osiguranje plaćaju celog života.
Pričali smo o tome šta kad uđete u parlament, a pitanje je i kakve su vam šanse za ulazak?
Mi stvarno nismo radili nikakva istraživanja o tome, a verujem da građani prepoznaju iskrenost i to da ćemo biti njihovi dostojni predstavnici, što ne znači da nećemo biti i na ulicama. Za koliko će promena sistema nastupiti, ne mogu da znam, ali znam da naša snaga neće zavisiti od broja poslanika već od toga u kojoj ćemo meri uspeti da poremetimo režim i koliko ćemo dosledno i jasno predstavljati ideje kojima su građani poklonili poverenje.
Samo prelazak cenzusa će biti uspeh?
Ne, nisam to rekao. Rekao sam da je samo jedan čovek, poput Aleksandra Obradovića iz valjevskog Krušika, uspeo ozbiljno da uzdrma ovu vlast. Više nego sva opozicija u poslednjih nekoliko godina. Tu su nastupi Marinike Tepić u parlamentu, koja je probudila i uzbudila mnoge duhove. Oni su dokaz da su presudni hrabrost i iskrenost, a ne broj.
Ne bismo pričali o prelasku cenzusa i mukama oko sakupljanja potpisa, da ste išli u koaliciji. Zašto niste?
Već deset meseci insistiramo na razgovorima unutar opozicije, na jedinstvenom nastupu ili bar nastupu u dve kolone, gde bi jedna bila proevropska, a druga konzervativnija.
Odlučili da izađemo sami i da ponudimo ono o čemu godinama slušamo kao potrebi, a to su nova lica i ljudi koji dosad nisu učestvovali u vlasti. Ovo je prilika da izmerimo svoju snagu i vidimo imamo li mi legitimitet za ideje za koje se zalažemo. Na kraju će građani reći svoje i svaki rezultat je za nas prihvatljiv jer je to njihova volja.
Možete li vi glasačima u ovom trenutku obećati nešto konkretno?
Možemo. Ja sam siguran da ćemo svojim delovanjem izgurati da bude usvojen Zakon o lečenju teško bolesne dece u inostranstvu. Kako ćemo to uraditi ne mogu da kažem, ali to mogu da garantujem. Mogu da garantujem da ćemo raditi sve što sam već pomenuo i da ćemo svu snagu uložiti u izmenu obrazovnog sistema u državi koji ne prepoznaje razmišljanje, povezivanje činjenica i zaključivanje već samo i isključivo učenje napamet nekakvih činjenica koje nam ne trebaju ni za šta sem za kvizove. Reforma obrazovanja je, u konačnici, promena mentaliteta, a nama baš to treba.
Kakav je pristup kosovskom problemu?
Da razjasnimo najpre da se Kosovo godinama koristi kao izgovor zašto smo u mnogim drugim oblastima nedorasli bilo kakvoj ozbiljnijoj zajednici država, a tu mislim na EU. Vrlo često nam se govori da bismo bili članica da nije kosovskog problema, a to nije tačno. Što se Kosova tiče, pogrešno je to što preko noći pokušavamo da rešimo problem i što sve vreme mašemo nekakvim konačnim rešenjem. Pre pitanja statusa potrebno je ispuniti sve ono što je već dogovoreno, što je garantovano Ustavom Kosova, Ustavom Srbije i drugim međunarodnim pravnim aktima, a što se odnosi najpre na zaštitu svih prava i imovine Srba na Kosovu. Tek kad Srbi dobiju sva prava možemo da pričamo o tome ko će administrirati tom oblašću i da li će se zvati pokrajina ili nekako drugačije.
Ti govoriš o Ustavu Kosova bez fusnote “takozvano”. Znači li to da Kosovo već tretiraš kao nezavisnu državu?
Ne. To znači da tretiram realnost i kao stvarno postojeću činjenicu da se na toj teritoriji sprovodi Ustav Kosova. Moje mišljenje ni na koji način neće promeniti situaciji jer taj ustav, a ne neko odavde reguliše život na Kosovu. Mi se previše bavimo formama, a suština je poražavajuća i za Srbe i za Albance jer odatle ljudi masovno odlaze. Mogu da zamislim kako će biti posle vizne liberalizacije. Može se desiti da ćemo se za deset godina mi boriti ko će upravljati teritorijom na kojoj niko ne želi da živi. Suština je da svako blokiranje razvoja Prištine znači i onemogućavanje razvoja srpskog stanovništva tamo. Jednostavno, ne može Srbima tamo biti dobro ako to područje nazaduje. Sadašnja vlast tražila je beneficije za svoju politiku za svaki ustupak Prištini u dijalogu. Srbi nisu dobili ništa sem što im je instalirana Srpska lista da bi SNS mogao i tamo da sprovodi Vučićevu diktaturu.
