Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Jun.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Perspektiva
Kao što se i moglo očekivati, izbori za predsednika Republike i sledujuća rekonstrukcija Vlade Srbije “odneće” više od pola ove godine, kao što su i prevremeni parlamentarni izbori 2016. i 2014. godine celokupnu društvenu pažnju skrenuli na takozvanu golu političku borbu za vlast ili, bolje reći, za očuvanje vlasti.
U takvoj borbi, dakako, ima malo mesta za reformisanje društvenih i državnih institucija, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pa i za dugoročnije privredne zahvate koji bi stvorili pretpostavke za ubrzanje ekonomskog rasta. Zbog toga priče o tome da bi i dolazeći beogradski izbori, iz nekih navodno taktičkih razloga vladajuće koalicije, mogli biti “zaogrnuti” i novim prevremenim parlamentarnim izborima, deluju uznemirujuće za one koji smatraju da je vreme da Srbija napokon zaokruži tranzicionu transformaciju bar na sistemskom nivou i da tako postavi čvršći temelj dugoročnoj privrednoj politici.
Bez obzira na to što postoje jaki argumenti u prilog tezi da će novi predsednik države Aleksandar Vučić, zapravo, u suštini nastaviti da vodi i ekonomsku (i svaku drugu) politiku Srbije, preko neke poslušne i njemu lično odane ličnosti u premijerskom kabinetu u Nemanjinoj ulici u Beogradu – i tom premijeru i njegovoj “novoj-staroj” vladi moraćemo da odobrimo famoznih “prvih sto dana” kritičkog popusta, što jednostavno znači da će gotovo cela ova godina proteći u stabilizaciji državne administracije. To jest, izvršna vlast je stalno u nekoj vrsti “tehničkog stanja”, pa je ograničena u pogledu niza odluka koje ne bi trebalo odlagati, što je i neka vrsta kontinuiranog opravdanja što se mnogi nasušni potezi rastežu u beskonačnost.
Na primer, kada se večito pripremate za neke političke izbore, svakako nećete “dovršavati” privatizaciju preduzeća u društvenoj svojini; nećete dovoditi strane investitore na domaće poljoprivredno zemljište; nećete dovršavati restituciju nekada otete imovine; nećete oslobađati inicijative u lokalnim zajednicama (koje su, po prirodi stvari, “pluralnije” od “nacionalne zajednice”), itd. Međutim, jednom uvek dođe trenutak, kada se proširi svest da države koje se ne menjaju dovoljno brzo – ekonomski zaostaju beznadežno.
“Nova-stara” vlada Srbije, prema mnogim statističkim pokazateljima, danas ne nasleđuje neke sasvim loše privredne trendove. Posle raznovrsnih pogleda na zimsko usporenje industrijske proizvodnje i bojazni da će to staviti znak pitanja na planirani porast BDP-a Srbije ove godine od oko tri odsto – ispostavilo se da je priličan uzlet potrošnje u prvom kvartalu (2,8 odsto) ipak podigao stopu privrednog rasta na 1,2 odsto. Statistički gledano, najveći doprinos toj stopi rasta BDP-a nacionalne ekonomije došao je iz sektora finansijskih delatnosti i osiguranja, u kojima je bruto dodata vrednost povećana 4,5 odsto.
Uzgred budi rečeno, čudno je što su naše banke, bez obzira na to što su opterećene nizom slabosti, u određenim “valunzima” stalna meta kritika, čak i onih koje nemaju veze s njihovim poslovanjem. Uostalom, tim bankama nije “priznato” ni to što su između 2014. i 2016. godine troškovi kamata smanjeni sa 145 na 99,3 milijarde dinara. Istina, zahvaljujući stabilnosti dinara, kako je izjavila guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, rasterećenje od negativnih kursnih razlika, koje su u istom razdoblju smanjene sa 246,3 na 88,8 milijardi dinara – još više je dalo oduška domaćoj finansijskoj situaciji. Smanjen je i finansijski pritisak budžetskog deficita na domaću trgovinu novcem, itd.
Svi ovi trendovi poznati su i MMF-u, pa i on u svom nedavno objavljenom majskom izveštaju predviđa porast BDP-a u Srbiji za tri odsto, a iduće godine procenu podiže na 3,5 odsto. Nažalost, ovakve stope, po mišljenju analitičara MMF-a, omogućuju porast domaće potrošnje ove godine od samo 1,3 odsto (a naredne godine 2,2 odsto). To je znatno niže od onoga što je već obećano.
