Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Avg.2016, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Nova vlada - stara koalicija
Nakon što je pre neki dan izabrana nova Vlada Srbije, ispostavilo se da su dobro prognozirali svi oni koji su posle aprilskih prevremenih izbora procenili da na tim izborima vođa Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić nije dobio onakav pobednički rezultat koji bi mu suštinski (a ne aritmetički) omogućio da se odrekne dosadašnje koalicije sa Dačićevim socijalistima – te da i na taj simbolički način otvori svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << “samostalnu eru” u našoj novijoj istoriji.
Teza da SPS ima “duboke korene” i da je opasno takvu stranku gurati sebi za opoziciju, mislim da je samo prazna tlapnja, te da snaga te stranke potiče samo iz njene sposobnosti da bude uz svaku vlast, bilo kako se ona ideološki profilisala.
Po mom mišljenju, Vučić je najviše zbog kolebanja oko “dobrovoljne” koalicije sa SPS-om rastezao tokom celog leta formiranje novog kabineta. Tim pre što je vođu socijalista, to jest samog Ivicu Dačića, verovatno iz “jakih razloga” (i spoljnih i unutrašnjih) bio prinuđen da ostavi na položaju ministra spoljnih poslova, što je u ovom slučaju i sa ciljevima koje Srbija sada ističe u prvi plan “najgore mesto” za političara koji je rastao pod Miloševićevim skutima i koji nije u glavnim stvarima, za razliku od samog Vučića, naročito strasno demonstrirao da je iz korena promenio svoja pionirska shvatanja.
Uostalom, Dačić ne preza da i dalje, bez naročitog uvijanja, u balkanskim svađama koristi stare floskule o večito ugroženim Srbima i uvek nevinoj Srbiji, iz devedesetih godina proteklog veka. Ako je Srbiji zarad razvojne ekspanzije potrebna stabilnost u regionu, a jeste (to kaže i Vučić u svom premijerskom ekspozeu), Dačić tu malo šta može da pomogne u uspostavljanju odnosa poverenja s komšijama i najvećim trgovinskim partnerima.
Istina, Dačić je u proteklim godinama pokazao spremnost da podeli odgovornost sa Vučićem za “briselski proces” u politici prema Kosovu, pa i da se tobože ne meša u njegove ključne spoljnopolitičke odluke, ali on verovatno nije najpogodnija ličnost za osnovni zadatak svakog ministra spoljnog – da državi stalno pridobija nove saveznike, da od neprijatelja pravi prijatelje i da ne kvari odnose sa onima koji to već jesu.
Kad je reč o ekonomskoj politici i finansijama, premijer Vučić se u svom ekspozeu najviše hvalio dosadašnjim Vladinim poslovima koje je praktično vodio Dušan Vujović, stari-novi ministar finansija. To što Srbija sada mnogo bolje nego ranije stoji kod MMF-a i Svetske banke značajnim delom je posledica okolnosti što Vujović ima načelno poverenje u tim institucijama, a dobro i poznaje njihovu unutrašnju strukturu i sisteme odlučivanja u njihovim složenim mehanizmima. Druga je stvar da li on ima petlje da neke stvari radi autonomno od Vučića ili da premijeru nametne svoje mišljenje kada se o nekom pitanju pojave razlike. To mi ne znamo, jer neki ozbiljniji “kurcšlusi” nisu dospeli do javnosti, ako ih je i bilo (nešto je “šumelo” pre godinu dana oko izbora “strateškog menadžerstva” za Smederevsku železaru, ali to je sada već prastara priča).
U stvari, stiče se utisak da se Vujović mnogo ne meša u proklamativna politička pitanja – koja nisu toliko nebitna kako izgledaju na prvi pogled. Možda će neko sklon pragmatici reći da nije bitno što nije jasno formulisan “model razvoja Srbije”, po razvrstavanju koje nudi ekonomska teorija, već je bitno da naša kola ne skliznu niz stranu. Iskustvo, međutim, govori da pragmatizam sam po sebi nije dobar vodič za dugo putovanje i da se s njim možda može komfornije putovati, ali ne i stići do nekog cilja. Od Vujovića se otuda očekuje da malo određenije projektuje krajnje ciljeve ekonomske konsolidacije i finansijske stabilizacije, to jest da ponudi konkretniji odgovor na pitanje – šta i kako posle sporazuma sa MMF-om. Naravno, prethodno se obaveze iz tog sporazuma moraju ispuniti – što samo po sebi nije ni lako ni jednostavno.
Ima mišljenja da je dobra strana okolnosti da s novom vladom nije došlo do promene “stare koalicije” to što ne bi trebalo očekivati novo kadrovsko tumbanje u državnoj administraciji, koja je, načelno uzevši, nažalost manje kompetentna nego pre četvrt veka, a ima daleko snažnija direktna ovlašćenja. Kako obezbediti da u tu administraciju ne ulaze stranačka deca i podobni šarlatani? To je u današnjem političkom sistemu Srbije “pitanje za milion dolara”. Zapravo, jedini dobar put za lečenje ove teške bolesti je da država napusti svoju svemoćnu poziciju u društvu. To bi bila najveća reforma.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
