Izvor: Politika, 21.Apr.2013, 15:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se moglo više
Konačno „beli dim” iz Brisela. Premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači su u petak parafirali dokument od 15 tačaka, s napomenom da je to ono o čemu su se oni složili, a da će konačne odluke obe strani saopštiti naknadno, posle razmatranja kod kuće.
Ovo odlaganje je svakako deo unapred utvrđene dramaturgije takozvanog dijaloga koji je imao i drugih dramskih momenata, tipa uzmi ili ostavi, sve ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ništa, povišenih tonova, potezanja novih zahteva, preteranog optimizma i preuranjenog pesimizma.
To je i objašnjenje zašto dokument nije potpisan, nego parafiran. S jedne strane, to može da bude obaveza da se ispoštuje demokratska procedura u svojoj zemlji, ali nasuprot tome je argument da su pregovarači ovlašćeni da postižu sporazume, čiji su okviri prethodno kod kuće usaglašeni. No, to je u ovom momentu manje važno od činjenice da je načinjen značajan iskorak.
Glavno pitanje je sada, na obe strane, da li se moglo postići više? Najjednostavniji odgovor, kad je reč o Srbiji, mogao bi da glasi: da – da se na početku tražilo manje. Mislim pri tom na parole „Kosovo je Srbija” i slične koje su uzvikivane umesto trezvenog traganja kao da se željeno uskladi s mogućim, pre nego što je kosovska „divlja gradnja” dobila onu vrstu međunarodne legalnosti koja više nije mogla da bude poništena.
Ali to je već prosuto mleko, odnosno točak istorije. Realan odgovor je da je sporazum „maksimum mogućeg” (Dačić), jer obe strano imaju razloga da budu i nezadovoljne i da proglase svoju bar delimičnu pobedu.
Svi pregovori, uostalom, mogu da se posmatraju i kao fudbalska utakmica s mnogo propuštenih šansi, ponekog pogotka i na kraju nerešenog rezultata. Odsustvo pobednika je ustvari suština svakog uspešnog ishoda i uslov da ga prihvate obe strane. Rezultat je u ovom slučaju fer ne toliko zbog sastava ekipa, koliko zbog vlasnika klubova i njihovih potencijala da mnogo šta dogovore van terena.
Glavni kriterijum da li je parafirani dokument dobar za Srbiju i kosovske Srbe, pre svega je u razumevanju šta je potpisano. Svi govore o „sporazumu” i „dogovoru”, ali dokument od 15 tačaka na stranici i u suštini je samo „Sporazum o principima normalizacije odnosa”.
Neodređenost, odnosno nedovršenost tog naslova (ne pominju se sporazumne strane) takođe je deo delikatne diplomatske igre, vođene razložnim uverenjem da je suština važnija od forme.
Postoji umetnost pregovaranja, ali i umetnost tumačenja dogovorenog, pa je s tim u vezi neizbežno pitanje da li je ishod ovog dijaloga priznanje Kosova od strane Srbije. Hašim Tači kaže da je je baš o tome reč, dok Aleksandar Vučić kategorički tvrdi da nije, kao i da se to nikad neće dogoditi.
On, istina, nije prvi koji je izgovorio (i mnogo puta ponovio) ovo „nikad”, koje istorija, kao reka koja na svakoj okuci menja tok, uvek može da relativizuje. Ali, to to je stvar budućnosti. Danas ipak može da se kaže da nije reč o formalnom priznanju.
Srbija je, međutim, prećutno uvažila činjenicu da Kosovo postoji nezavisno od nje i da je preambula iz njenog Ustava samo legalistička fikcija. Za očekivati je da neće svi biti oduševljeni postignutim i da će sporazum biti povod za gnevnu retoriku profesionalnih antiglobalista i patriotskih narikača, koja je već deo našeg folklora.
Nacionalisti imaju pravo na kuknjavu, s tim što njihova mišljenja treba tako i tretirati: kao lične poglede, a ne bespogovorne presude.
Ono na šta država, međutim, mora da obrati pažnju jesu huligani koji su umislili da su jedini arbitri patriotizma i koji ni izdaleka nisu tako jaki koliko je država prema njima slaba. Sistem je sada na novom ispitu koji bi morao da položi uspešnije nego dosad.
Da li je sporazum dobar ili nije, može se inače sagledati i prostom računicom: da li bi Srbiji, da je rekla još jedno „istorijsko ne”, u tom slučaju bilo bolje ili gore? To nije teško dokučiti, a posledice nisu imaginarne nego veoma opipljive, a sem toga nisu nešto što je daleka budućnost.
Ne mogu se pri tom isključiti emocije, ali su fakti neumoljivi. Parafirani sporazum treba čitati hladne glave i pitati se – šta u njemu nije u interesu Srbije. Naravno, pod pretpostavkom da se prethodno dobro razmisli o interesima. I da se ima u vidu da često treba biti spreman da se na jednoj strani mnogo izgubi da bi se na drugoj još više dobilo.
Čini se da smo konačno shvatili da „savršeno ne treba da bude neprijatelj dobrom”. Jedna igra je u svakom slučaju odigrana i počinje nova, koja će zahtevati više umešnosti od prethodne. Posle svakih pregovora dolazi naime ono što je uvek i svugde teže: primena.
Prva stvar koja u tom pogledu mora da se popravi jeste odnos prema stranim faktorima koji imaju kontrolu nad Kosovom. Oni se moraju više uvažavati nego dosad da bi se od njih nešto tražilo i na kraju dobilo.
Ako je, primerice, NATO sila koja treba da bude garant da će vojske Kosova neće biti na severu, onda se na NATO ne može gledati samo kao na vojnu mašinu koja nas je bombardovala.
Bombardovanje, razume se, ne treba zaboraviti, ali ono je samo zajednička istorija iz koje su oni više nego mi naučili važne lekcije. Red je dakle na nas. Uostalom, naši vojnici to mnogo bolje razumeju nego naši političari. Ili je razumevanje podjednako, s tim što se za vojnike ne glasa na biralištima, niti generali svakodnevno mere svoj rejting.
Sada na dnevni red dolazi „datum”. „Famozni” ili nefamozni, svejedno. „Nećemo bez Kosova u Evropu”, bila je doskora crvena linija preko koje se niko nije usuđivao da pređe. Naravno da nećemo, ali ćemo putovati u dva vagona, umesto u jednom.
„Datum” je nešto mnogo više od dana u kalendaru. U ovom slučaju, to je momenat kada Srbija bespovratno menja svoj istorijski kolosek i prelazi na onaj koji je, na svoju štetu, propuštala na mnogim ranžirnim stanicama istorije.
Datum označava početak mukotrpnih pregovora u okviru kojih se, pod nadzorom, tačku po tačku, sektor po sektor, uređuje država. Nacija time bira svoje društvo, i određuje svoje mesto u svetu. A čudesno je kako se svet menja kad se promeni ugao gledanja.
Dačić je s pravom objasnio da je svima drugima bilo lakše na evropskom putu nego nama „jer niko nije imao Kosovo”. Naravno. Ne možemo se, međutim, zavaravati da jesmo ono što nismo, niti da imamo ono što u stvari nemamo.
U Vašingtonu je postizanje sporazuma promptno pozdravljeno, uz naglašavanje starog američkog postulata da Srbija i Kosovo u Evropu treba da putuju „zajedno i celi”. S njima smo se doduše već davno složili kako se „slažemo da se (oko Kosova) ne slažemo”, a možda je ovo prilika da se toj frazi da nešto drugačiji smisao.
Nije velika zagonetka zašto je Amerika zalegla za Kosovo. Nisu to njegova velika rudna bogatstva, ima toga ovde dovoljno, jer su kolonizatori Novog sveta prigrabili jedan od najlepših i najbogatijih delova planete.
Suština je ovdašnje uverenje, koje nije rezultat ovlašne procene, da je rešenje s Kosovom izvan Srbije postojanije i da garantuje dugoročniju stabilnost. Što je iz nekih razloga američki interes i kao takav činjenica koja se ne može promeniti.
Na našoj strani protiv toga su emocije, mitovi i istorija koju smo gledali samo kroz svoje naočari. A kad se na terazije stavi sve, od demografije do demokratije, lako se vidi šta preteže.
Ovde se inače često potežu stihovi jednog domaćeg teologa koji su proglašeni „molitvom spokoja”. Čitaju ih u Kongresu, ali i na skupovima druge vrste. Oni glase:
„Bože, podari mi spokoj da prihvatim ono što ne mogu da promenim,
Hrabrost da promenim ono što mogu,
I mudrost da uvidim šta je šta”.
Možda nije loše imati ih u vidu u pregovorima koji slede.
Milan Mišić
objavljeno: 21/04/2013
Pogledaj vesti o: Ivica Dačić
