Izvor: Vostok.rs, 21.Okt.2016, 21:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženidba kralja Milutina
Jedne hladne zime, usred januara 1299. godine, krenuo je iz Carigrada na čelu kolone konjanika i kola, šiban hladnim vetrom, kišom i susnežicom, carski poslanik i logotet Teodor Metohit.
„Došla je zima, najveća od zima, zapisao je jedan vizantijski pisac, kakvu ni starci nisu još videli.” Baš u to vreme, na prelazu trinaestog u četrnaesti vek, u Evropi su se desile značajne klimatske promene koje su uslovile znatno hladnije vreme i koje su kasnije moderni naučnici nazvali „malo ledeno doba”. Zime su postale oštrije i duže, a leta svežija. Prosečna godišnja temperatura se smanjila. Reke i morski zalivi su se zimi ledili dok su se glečeri na planinama širili. Uslovi za letinu su se pogoršali, što je dovodilo i do pojave gladnih godina.
Teodor Metohit naravno nije bio svestan da se svet baš nalazi na pragu malog ledenog doba, ali je u svojom diplomatskom izveštaju podrobno opisao hladnoću i teškoće na putu. Ipak, bez obzira na vremenske uslove, poslanik je morao da nastavi svoj pohod, jer se pred njim nalazio vrlo važan zadatak koji je dobio od samog cara Andronika II Paleologa.
„Nužno je bilo trpeti i ja sam trpeći putovao”, zabeležio je Metohit. Trebalo je da sa vladarom „Tribala” – kako su učeni Vizantinci tog vremena nazivali Srbe – dogovori uslove mira koji je podrazumevao i sklapanje braka između srpskog kralja Stefana Uroša Milutina i vizantijske princeze.
Nevolje na putu
Još od polaska iz Carigrada Metohitovoj koloni pridružili su se i srpski izaslanici koji su u znak poštovanja putovali sa vizantijskim poslanstvom sve do srpskih granica. Metohit je opisao zgode i nezgode koje su se usput dešavale sa jednim od pratilaca i koje su ukazivale na razlike u navikama i običajima između Viznatinaca i Srba.
Tako je na samom početku puta, u jednom selu, srpski izaslanik (kome nije navedeno ime) izazvao nesporazum pokušavajući silom da od seljaka-domaćina uz smeštaj dobije hranu i posluženje – što je bila uobičajena obaveza stanovništva prema plemstvu u Srbiji (takozvani „obrok”), ali ne i u Vizantiji.
„Pošto ništa nije postigao... on smesta skoči i stade da nasrće na koga bi stigao... zadajući udarce pesnicom po glavi i zadobijajući ih... Žene iz kuće su pritom jaukale i podigla se graja.” Zahvaljujući vizantijskoj delegaciji sukob je uskoro izglađen. Srpski pratilac, razumevši razlike u običajima, od tada se ponašao „razumno, učtivo i ljubazno”.
Drugi slučaj koji se desio sa istim „Tribalom” ukazivao je na njegovo hvalisanje koje je razdraživalo Vizantince. Srbin se naime dosta nerazumno junačio pred zimskom stihijom.
„Suprostavljao se tolikom nevremenu a da uopšte nije brinuo o sebi i svome telu. Za glavu se nije nimalo sekirao, imajući na njoj samo malu kapu... I zadugo bi stajao na otvorenom i pokazivao nam se slabo odeven i gologlav, kao kip ovenčavajući glavu i obasipajući je snegom i kišom...”
Srpski poslanik je pripovedao kako je prošao mnoge strane krajeve – Peonce, Mize i Skite (to jest Mađare, Bugare i Tatare) pod teškim vremenskim uslovima za koje nije hajio.
„Ovim se mnogo pravio važan i dičio se svojim putovanjima”, zapisao je Metohit. Međutim, samo nekoliko dana kasnije Srbin je, na zadovoljstvo zluradog Vizantinca, dobio groznicu. Poslanstvo je moralo tokom dva dana da u jednom selu sačeka dok mu ne bude bolje, a vizantijski poslanik je zabeležio da je „bolesnik sada dobro slušao” sve šta mu je savetovano. Iako u to vreme predstavnici male i slabe države, Vizantinci su i pred kraj Romejskog carstva zadržali odnos visoke carske nadmenosti i određenog prezira prema „varvarima” – to jest prema svima koji nisu Romeji – što se posebno ispoljavalo u njihovim izveštajima.
Zgode sa srpskim pratiocem bile su samo zanimljiv uvod pred ozbiljnim diplomatskim zadatkom pred kojim se nalazio carski logotet i poslanik. Već po peti put putovao je na srpski dvor. Očekivao je da to bude i poslednje poslanstvo kod Milutina kako bi se konačno dogovorio trajni mir na granicama prema Srbiji.
Bračna diplomatija
Krajem 13. veka nekada moćno Vizantijsko carstvo postalo je tek senka svoje senke. Njegova veličina stalno se smanjivala pod napadima Srba u Evropi i Turaka u Maloj Aziji. Deceniju i po pre Metohitovog poslanstva, kralj Milutin proširio je granice Srbije prema jugu. Zauzeo je Debar i Kičevo1284. godine, odnosno vizantijske predele zapadne Makedonije kao i sever današnje Albanije. Srpska granica se pomerila do Strumice, Prilepa i Ohrida. Nešto kasnije (1292. godine) borbe između Srbije i Vizantije su obnovljene. Srbi su uspeli da 1296. godine privremeno osvoje i značajnu luku Drač. Vizantijski pokušaji protivudara nisu uspeli, a Srbi su nastavili da podstiču stalne nemire u pograničnim predelima.
„Naviknuti da se raduju borbi, otimači goveda i koza”, pisao je sa nipodoštavanjem, ali i nemoćno Metohit o pograničnim srpskim feudalcima, „na granicama i po pustim planinama vrebaju i otimaju stada, ljude i putnike, prezirući zakon, istitnu i svaku pravdu.” Slabi car Andronik II želeo je da na svaki način postigne mir, pa je od 1297. godine jedno za drugim slao poslanstva srpskom kralju. U tom cilju ponudio mu je i ruku svoje sestre Evdokije, udovice trapezunskog cara.
Bistri i učeni Teodor Metohit izabran je da bude glavni carev pregovarač u osetljivom poslu pregovora sa Srbima koje su Vizantinci s jedne strane prezirali kao „varvare”, ali su ih sa druge strane uvažavali kao sve moćnije, opasne susede.
Davno su prošla ona vremena kada je pri carskom dvoru postajala i posebna „kancelarija za pitanja varvara”, neka vrsta diplomatskog odeljenja zaduženog za spoljne odnose Istočnog rimskog carstva. Uvek okružena brojnim i opasnim susedima, izložena napadima, Vizantija je još u ranim vekovima, uz vojsku, razvila i posebnu diplomatsku službu čiji je cilj bio da se prikupe pouzdani podaci o susedstvu i da se omogući zaštita carskih granica ako je moguće mirnim sredstvima, koja su podrazumevala sklapanje ugovora i savezništva, podmićivanje i drugo. Davno pre Makijavelija, Vizantinac Jovan Kinam, pisac iz 13. veka, napisao je:
„Mnogi i raznovrsni načini vode ka istom cilju – pobedi. Nevažno je koji od njih se koristi da bi se taj cilj postigao.”
Drugim državama i „varvarima” slati su sjajni pokloni, u Carigrad su primana poslanstva izdaleka, sklapani su ugovori sa neprijateljima carevih neprijatelja i korišćeni su i razni drugi načini da se mogući napadači spreče u opasnim namerama usmerenim protiv Carigrada. U kasnijim vekovima carski dvor je pribegavao bračnoj diplomatiji. Carevi su se ženili strankinjama, a princeze rođene u purpuru („porfirogenite”) davane su za supruge stranim vladarima kao način da se uspostavi trajan mir i da se orođavanjem ostvare bolje veze i proširi vizantijski uticaj.
U vreme poslanstva u Srbiju Teodor Metohit imao je oko trideset godina. Bio je sin Georgija Metohita, sveštenika i saradnika prethodnog cara Mihajla VIII Paleologa. Georgije se odlikovao u podršci caru da se sklopi crkvena unija između pravoslavne i katoličke crkve. Međutim, nakon što je Mihajlov naslednik car Andronik II odbacio uniju, Georgije Metohit pao je u nemilost i bio zatočen. Ovo ipak nije zasmetalo njegovom sinu Teodoru da bude izabran za logoteta i senatora i da postepeno postane jedan od carevih nabližih saradnika i poverljivih ljudi. I pre pregovora sa kraljem Milutinom, Teodor Metohit učestvovao je u diplomatskim misijama poput one u Kilikiju, gde je posredovao u sklapanju jednog carskog braka.
Dobrodošlica
U srednjem veku u Vizantiji i na Balkanu razvila su se određena pravila ophođenja prema stranim poslanstvima slična onima u ostatku Evrope. Ceremonijalno ponašanje je u u to doba imalo veliki značaj i samo po sebi nosilo je poruke koje su bile uporedive sa usmenim ili pismenim poslanicama.
Tako Metohit pripoveda da je pri dolasku kralj Milutin njemu u susret uputio „počasni odred radi prijateljske dobrodošlice i pozdrava ispred varoši” koja je verovatno bila Skoplje. Čim je stigao, poslanik je u gradu dobio i odranije pripremljeni smeštaj koji je uredio upravnik varoši. Sledećeg dana, poslanik se uputio „arhontu” (vladaru, kako on često naziva srpskog kralja).
„Vodili su me mladi plemići, svečano opremljeni, otuda poslati da mi ukažu počast, kako je običaj.” Poslanik ne izostavlja da ukaže na značaj koji je ukazan njegovoj povorci i koji istovremeno pokazuje stepen razvijenosti dvorskih običaja u srednjovekovnoj Srbiji.
„Čitava ceremonija i prolazak (kroz grad) behu vrlo elegantni, sa puno uvažavanja i kićenosti, pokazujući i obznanjujući stanovništvu dolazak plemenitog poslanstva najvećeg gospodara.”
Kralj Stefan Uroš Milutin „se veoma bio nakitio i praznično odenuo, pretrpavši se dragim kamenjem, biserjem i naročito zlatom... Ceo dvor bleštao je od svilenih i zlatom vezanih tkanina.” I dvorani su bili svečano i gvizdavo obučeni tako da je ceo prizor, navodi poslanik „bio po ugledu na carsku i koliko je moguće bilo, romejsku plemenitost.”
Zanimljivo je primetiti koliko se srpski dvor izmenio u odnosu na onaj utisak koji je preneo, u vreme Milutinovog oca kralja Uroša I, tri decenije ranije tadašnji vazantijski poslanik Pahimer. On je tada zabeležio da je „sve kod njih (na srpskom dvoru) bilo priprosto i siromašno, kao da životare od lova i kradući.”
Prvi ceremonijalni sastanak vizantijskog poslanika i kralja Milutina bio je kratak i donekle bi mogao da se uporedi sa uručenjem verodajnih pisama šefu države u modernoj diplomatiji.
„Predao sam kralju carska pisma, obratio mu se i pozdravio u ime carevo, kako je to uobičajeno, što on prihvati blagonaklono, uzvrativši sa svakim uvažavanjem i dostojanstvenim stavom... Pošto me je upitao kako sam i kako se osećam... i zahvalio mi, dozvolio je da se sa njegovim dopuštenjem odmah udaljim i da se odmorim... jer će me sledećeg dana ponovo pozvati kod njega radi pregovora i izvršenja poslova poslanstva.”
Između ostalog, kao znak počasti i milosti, kralj je sa svoje trpeze svakog dana slao poslaniku najbolja jela:
„Osim divljači, dobijamo i raznih ptica i druge jestive hrane kao što su šumski jeleni i veprovi... Sa arhontove trpeze šalju i ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrenim posudama... šalju još i sušeno voće i najbolje kolače, kao i komade prigotovljenih riba...”
Najzad poslanik je kao posebnu počast od srpskog vladara dobijao i poklone u odeći i nakitu.
„Oblačio me je u najlepše svoje odelo, jednom nošeno ili novo, i opasivao me svečano onim pojasevima kojim se nekada sam najčešće opasivao. Mnogo se ovako beše brinuo o meni...”
Pregovori
Ipak, doček, pažnja i sve ceremonijalne počasti bile su samo uvod u ozbiljnije teme, suštinu i razlog Metohitove posete: pregovore o uslovima sklapanja kraljevog braka sa carskom princezom i o miru između dve države. Pritom, Metohit je tokom poslednje posete Srbiji u pregovore ušao sa neočekivanim novom ponudom kojom su Romeji podigli svoj pregovarački ulog, ali zbog kojeg su istovremeno prema pravilima diplomatske igre zatražili veće protivustupke od druge strane. Naime, car Andronik II poručio je posredstvom svog poslanika da umesto svoje sestre udovice Evdokije kralju Milutinu nudi ruku svoje rođene kćerke Simonide, „ljubljenog čeda carevog”. Pritom, izgleda da ni jednoj od strana nije previše smetalo što je u vreme pregovora predložena nevesta imala tek pet godina, dok je srpski kralj bio u pedesetim godinama i već u četvrtom braku.
„Poslaničko slovo” Teodora Metohita sadrži iscrpnu pripovest o toku pregovora kralja i poslanika prikazanih po etapama njihovog napretka ili zastoja i u svoj psihološkoj dinamici. Metohititov spis je poverljivi diplomatski izveštaj upućen njegovom pretpostavljenom u Carigradu kojim se jasno prikazuju osnovne sporne tačke tokom pregovora i način na koji su one prevaziđene. Nakon što je preneo vizantijske predloge i uslove koje je potanko nabrojao u poslanici, Metohit je opisao kako se kralj Milutin našao u nedoumici i kako je izbegao da poslaniku odmah i jasno odgovori. „Čini mi se da mu je bilo neugodno i da su predlozi vrlo daleko da budu prihvaćeni i konačno dogovoreni. Bilo mu je neophodno da razmisli o odgovoru.” Narednog dana, umesto da sam pregovara sa poslanikom, kralj Milutin je odredio „trojicu ili četvoricu (dvorana) ovlastivši ih... da njihovo izlaganje uzimam kao da je njegovo.”
Među srpskim pregovaračima Metohit izdvaja izvesnog Đorđa, koji je verovatno nosio titulu velikog vojvode na dvoru i bio nosilac pregovora sa srpske strane.
Pregovori nisu bili laki. Metohit priča kako su pregovarači „međusobno protivrečili i grdno se prepirali” i kako se u početku „ni u čemu nisu saglasili.” Slikovito opisuje kako je nakon tri dana pregovora ličio na rvača ili borca u pesničenju koji je iznemogao od borbe. Nakon kraćeg zatišja u razgovorima, četvrtog dana pregovora nastupio je preokret. Iskoristivši jednu versku svetkovinu, Metohit i Đorđe sreli su se tokom službe u crkvi da bi, kako bi se to danas opisalo, u neformalnom razgovoru prevazišli teškoće.
„Počnemo da razgovaramo kao davanšnji znanci... Dugo se tako prepirasmo i branismo svaki svoje gledište.”
Razgovor je omogućio da se, s jedne strane, Srbi uvere da su ponude (o braku kralja i vizantijske princeze) Vizantinaca sasvim iskrene kao i da se tačno odrede sporne tačke iz vizantijskih zahteva koje su bile posebno teške i nepovoljne za srpsku stranu. Đorđe, koji je „dobro poznavao gospodareve (Milutinove) namere”, prihvatio je vizantijske stavove, „osim ove ovde tri tačke.”
Radilo se o zahtevima Carigrada da Milutin, ukoliko želi sklapanje braka sa Simonidom, dotadašnju suprugu (Bugarkinju Anu Terter) preda u vizantijske ruke, zatim da u sklapanju bračnog i mirovnog ugovora učestvuje (kao kletvenik, tj. da podnese zakletvu) i uticajna kraljica – majka Jelena. Najzad, da Srbi predaju određeni broj svojih plemića kao taoce Vizantincima, čime bi dali vrstu zaloga da će mirovni ugovor biti i sproveden. Među traženim taocima bili su, pored srpskih plemića, i neki vizantijski pobunjenici, koji su ranije prebegli na srpsku stranu.
Nedoumice
Lukavi romejski poslanik u svom spisu opisuje kako je najzad u jednom trenutku dogovoren kompromis po pojedinim tačkama. Pregovaranje je u međuvremenu iznova preuzeo lično kralj Milutin.
„On je brak (sa Simonidom) mnogo želeo i odavno mu je pridao veliki značaj”, pronicljivo je opisao Metohit kraljevo razmišljanje. „Pristade na sve, izuzev na rečene tri tačke... nanovo me je pozivao i pažljivo smo pregovarali. Posle mnogo vremena, nekako smo se sporazumeli...” Kralj Milutin je prihvatio da preda svoju ženu, Anu Terter u vizantijske ruke. Zauzvrat, Metohit je odustao od zahteva da kraljica majka (koja nije ni bila prisutna na dvoru) bude jedan od kletvenika. Još je preostalo pitanje predaje talaca.
„On (kralj) je rekao da je to pitanje najteže za dogovor i za izvršenje.” Radilo se, naime, o deci i rođacima kraljevih bliskih dvorana, uticajnih velikaša, koji nisu želeli da njihovi najbliži budu dati u zalogu i budu odvedeni u daleki Carigrad. Na kraju je i o ovoj tački postignut dogovor. Smanjen je ukupan broj talaca uz jemstvo sa vizantijske strane da će se sa taocima postupati blagonaklono i da neće biti fizički ugroženi ili zlostavljani.
Iz drugih istorijskih izvora poznato je da je Milutin, kao jedan deo mirovnog ugovora, vratio Vizantiji neke od ranije zauzetih oblasti. Metohit, međutim, u svojoj poslanici samo vrlo nejasno i zaobilazno pominje ovo važno pitanje, što je proizilazilo od vizantijskog običaja da se čak i u zvaničnim izveštajima o posebno osetljivim temama ne piše sasvim direktno.
Na kraju, poslaničko slovo sadrži i Metohitov opis o tome kao se izborio da da se dogovor sa Milutinom, nakon što je postignut, i održi. Naime, nakon zaključenja dogovora prošle su nedelje i meseci a da sa Vizantijskog dvora nije stizala konačna potvrda da je car Andronik II prihvatio sporazum koji je postigao njegov poslanik. Nestrpljivi kralj je postajao sve nervozniji, a vizantijski poslanik je morao da ulaže sve veće napore da ga smiri i ubedi da je sve u redu i da je kašnjenje samo posledica vremenskih nepogoda i drugih nebitnih okolnosti na carigradskom dvoru.
S druge strane, na srpski dvor stigli su i poslanici Andronikovih protivnika iz Bugarske i iz Tesalije, koji su na svaki način pokušavali da pokolebaju Milutinovu odlučnost i da ga ubede da odustane od predviđenog sporazuma i braka. Zanimljivo je kako Metohit opisuje svog protivnika – poslanika iz Bugarske – koji je nudio da se srpski kralj oženi bugarskom caricom koja je bila udovica. U opisu ponovo provejava poslovična viznatijska oholost u opisima „varvara”.
„Drznik iz susedstva... ovde zajedno sa mnom prisutan, u svemu postavlja protivpredloge i ono što bih rekao pobija svakojakim neznanjem... ništavni i ostareli i osedeli kepec, poprilično glup i nesposoban da bilo šta uradi.”
Epilog
I pored odlaganja koje je bilo posledica otpora viznatijske crkve da prihvati brak petogodišnje princeze sa već četiri puta ženjenim srpskim kraljem, Metohitov diplomatski zadatak je u potpunosti uspeo. Brak između Stefana Uroša Milutina Nemanjića i Simonide Paleolog sklopljen je u proleće 1299. godine u Solunu. Vizantija i Srbija održale su međusobni mir sve do kraja života kralja Milutina (umro 1321), odnosno do kraja vladavine cara Andronika II (1328).
Međutim, koliko god bio važan za međudržavne odnose, brak Milutina i Simonide, koji je trajao do Milutinove smrti, nije bio srećan. Po godinama isuviše različiti, supružnici nisu imali dece. Jednom prrilikom Simonida je pokušala da napusti muža i da se zakaluđeri u viznatijskom manastiru. Međutim, pred pretnjom obnove rata sa Srbijom, Simonidin otac i braća primorali su je da se vrati ostarelom suprugu.
Izaslanik Metohit je u Carigradu ostvario sjajnu karijeru. Oko 1305. godine car Andronik postavio ga je za svog ličnog savetnika (mesazon). Metohit se i orodio sa carskom porodicom Paleolog. Zatim je 1321. godine postao i veliki logotet, to jest najviši činovnik u carskoj administraciji. Tokom godina upravljanja državom Romeja silno se obogatio, sve dok nije pao sa vlasti zajedno sa smenom cara Andronika II (1328. godine), kad mu je i oduzeta sva imovina.
Teodor Metohit bio je jedan od najvećih polihistora (učenjaka) pozne Vizantije i preteča humanizma. Bavio se filozofijom, teologijom, istorijom, retorikom i astronomijom. Sahranjen je 1332. godine u manastiru Hrista Spasitelja u naselju Hora u Carigradu koji je lično obnovio i u kojem su sačuvani najlepše freske i mozaici iz vremena pozne Vizantije.
D. Lopandić,
Zabavnik
