Izvor: Politika, 01.Okt.2014, 15:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su ekonomske prognoze ružičaste?
Možda se neko zapitao zašto ekonomisti stalno govore o (budućim) razvojnim postignućima u ružičastom tonu. Naime, često se najavljuju velike investicije, porast zaposlenosti, brži ekonomski rast…
Optimistične prognoze, odnosno precenjivanje privrednog rasta, pored ostalog, podrazumeva potcenjivanje udela javnog duga prema BDP-u, koji će biti postignut na kraju projektovanog perioda. Kao rezultat toga zemlja može upasti u dužničku krizu, ili će data država morati da sprovede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oštru fiskalnu konsolidaciju, što je upravo slučaj sa Srbijom. Naime, prognoze rasta, barem nakon 2000, bile su skoro svake godine značajno iznad onoga što je ostvarivano (situacija tokom devedesetih je bila još lošija). Danas smo došli u situaciju da je javni dug blizu 70 odsto BDP-a, a to 2009. ni najpesimističniji prognozeri nisu očekivali.
Prognoze ekonomskog rasta često pokazuju optimizam, odnosno pristrasnost, posebno za duže periode. Prognozeri su skloni da predviđaju nastavak brzog rasta u srednjoročnom i dugoročnom periodu za zemlje koje su do tada imale snažan rast. Gijang Ho i Paolo Mauro su u studiji objavljenoj ove godine izračunavali koeficijente korelacije između stopa privrednog rasta pojedinih zemalja u jednoj deceniji sa prethodnom decenijom. Korelacije u stopama rasta između decenija bile su niske, što ukazuje da je ,,prošli rast” često loš prediktor budućeg rasta. Indikativne su i dugoročne prognoze rasta koje su zajednički pripremali timovi MMF-a i Svetske banke za grupu od 70 zemalja sa niskim dohotkom. Pokazalo se da je ogromna većina predviđenih stopa rasta bila viša nego što je ostvareno. „Greška” je bila veća za zemlje koje su imale brz rast u prošlosti, kao i kada je projektovan rast za duže vremenske intervale.
I preispitivanje istorijskih petogodišnjih prognoza baze podataka MMF-a (1990–2012) pokazuje optimističnost u poređenju sa stvarnim rezultatima. Naime, ako od prognoziranog rasta oduzmemo ostvareni dobićemo pozitivnu cifru u skoro svim slučajevima. Setimo se samo prognoza ekonomskog rasta Srbije do 2020. (oko pet odsto prosečno) – danas bi bili srećni sa upola manjim ostvarenjima.
Postoje i delimična opravdanja. Naime, ono što ekonomska profesija smatra osnovnim determinantama ekonomskog rasta (institucije, obrazovanje, makroekonomska politika) dosta je stabilno, a ekonomski rast sam po sebi nije. Suočen sa takvim primerima prognozer teško opravdava zašto očekuje da će budući rast biti niži. Nasuprot tome, u zemljama čiji rast je bio slab, npr. zbog ekonomske ili političke krize, ili građanskog rata, malo je verovatna pretpostavka da će se slični negativni udari ponovo javiti.
Na kraju, u ekonomiji su bitna očekivanja i strah, odnosno loše vesti negativno utiču na ponašanje poslovnih aktera. Ako pratite anglosaksonske medije stičete utisak da nikakva kriza ne postoji, da je (američka) ekonomija robustna, žilava, vibrantna… S druge strane, isti mediji stalno očekuju konačno „tvrdo prizemljenje” Kine, recesiju u Rusiji, te neizvesnu sudbinu evra…
Čitajući trenutne procene zapadnih analitičara o umerenom padu ukrajinske ekonomije, čak se i laiku može učiniti da to nije realno. Jednostavan savet je da prognoze čitate, ali da uvek očekujete da će rezultati biti znatno ispod njih. Naime, projekcija je nerealna i u startu.
Institut za evropske studije
Goran Nikolić
objavljeno: 01.10.2014.
