Izvor: Blic, 23.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zar ja da te peglam a ona da te gužva!
Zar ja da te peglam a ona da te gužva!
Žosefina i Napoleon, Paja Patak i Pata, Hajduk Veljko i Čučuk Stana, kao i mnogi drugi, patili su od istih muško-ženskih nesporazuma - kaže Ljubica Arsić govoreći o novoj knjizi 'Maco, da li me voliš?'
Ljubica Arsić, spisateljica čija proza privlači i publiku i kritiku, napisala je novu, neobičnu knjigu 'Maco, da li me voliš', koja u izdanju 'Narodne knjige' treba uskoro da izađe iz štampe. 'Blic' je bio u prilici >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da pročita delove rukopisa ovih zanimljivih kazivanja ili poglavlja koja se bave tzv. svakodnevnim muško-ženskim rečenicama koje, kako autorka navodi, proveravaju, ali i sahranjuju ljubav. Njena spisateljska impresija zadire ispod pitanja: 'Šta je to što ona ima a ja nemam? Koliko ih je bilo pre mene? Zar ja da te peglam a ona da te gužva?'. Govoreći o za 'Blic' o svojoj novoj knjizi, Ljubica Arsić kaže da je godinama prikupljala te klišeizirane rečenice koje se čine osnovom polne komunikacije.
'Sakupila sam 201 rečenicu, muškarcima sam dala prednost da progovore jednu više. U nekim pričama, kao i kod nekih ljudi, one predstavljaju jedan celovit život koji počinje udvaranjem ‘imate divne oči’ ili ‘ti si osoba mog života’, a završavaju se monotonijom tipa ‘zašto nije uključen bojler’, ‘ja uvek moram na sve da mislim’ i slično.' Otkud to da u isti koš stavljate potpuno različite likove poput Žosefine i Napoleona, Paja Patka i Pate...?
- Svi su oni patili od istih bolesti. Zapravo, ta moja kazivanja su nekakav veliki muško-ženski razgovor koji je celovit upravo zato što pokazuje različite situacije u ljudskom životu; kada smo besni, nežni, ugroženi. Šta se, kada i kako saopštava drugom polu. Tačnije, život je ovde glavni lik i to kako se on preoblači u svoje junake kao što su bili na primer Hajduk Veljko i Čučuk Stana ili mnogi drugi poznati i nepoznati ljudi, mitski likovi ili savremenici.
Na osnovu delova rukopisa koje smo imali prilike da vidimo reklo bi se da je zajednički imenitelj svih priča zapravo nesporazum?
- S jedne strane, kad pogledate sa distance i jeste tako - često vam se, kad prođe vreme, čini smešnim neki 'tragičan' razgovor ili 'velike' izjave među partnerima. A htela sam da napravim knjigu s kojom ćemo se i nasmejati nekom nesporazumu. S druge strane, naravno da u životu ne biva uvek tako, ali za umetnost su intrigantne te neke pukotine, rane, nesuglasja... Ona se upravo bavi bolnim mestima, kojih nesumnjivo ima na pretek, da bi ih zagladila ili polečila. Dakle, htela sam da sagledam gde je ta santa leda na koju nailazi 'Titanik', šta je to što sunovraćuje ljubav. I, šta je?
- U većini slučajeva reč je o nekoj vulgarizaciji, banalizaciji te božanske tvorevine koju zovemo ljubav. Međutim, često se iza te banalnosti u ovim pripovedanjima, kao uostalom i u životu, krije duboka čežnja za ljubavlju, želja da budemo shvaćeni. Rečenice koje deluju nekad surovo, čak agresivno, a koje nisu samo izgovorene od strane muškaraca nego možda i više od strane žena - neretko imaju potpuno suprotnu poruku od one koja je izgovorena. Niste li za nijansu, u ovoj knjizi, naklonjeniji muškarcima?
- Rekla bih da imamo predrasude kako su žene nežne i romantične i nisu spremne na agresiju. A rekla bih i to da su one danas znatno ojačale. Istina, pozabavila sam se predrasudom da su muškarci jači pol i da oni moraju da otrpe. Čini mi se da je bitnija od toga činjenica o poremećenoj harmoniji među polovima. Što se ženske agresivnosti tiče, ona obično biva poput obrnute slike_arhiva u ogledalu. U žučnom nastupu i grubim rečima upućenim svom partneru obično se krije strah, želja za zaštićenošću, potreba za nežnošću, glad za emocijom. Nije vam bilo strano korišćenje vulgarnih reči i psovki?
- Išla sam za tim da pokažem kako se čovečanstvo vulgarizovalo i da iza te nekakve prostote ponekad ide i nešto što je lepo. Koristila sam tzv. muške reči ili psovke apostrofirajući da nas ono što nazivamo vulgarnim možda bolje i tačnije odslikava. U kom pogledu?
- Pre svega malograđanštine. Recimo, reči kao što su 'rat', 'streljanje', 'masakr' daleko su teže i oporije nego reč 'dupe' ili klasične psovke. Uzmimo na primer jednu uobičajenu situaciju gde jedna porodica sedi ispred televizora i ugodno večera. Pri tom, naravno, zabranjuje svojoj deci da govore bezobraštine, a sa TV-a se sve vreme i slikom i tonom govori o masakrima, ubistvima, ratovima, silovanjima... U toj malograđanštini ili možda bolje reći nekakvom apsurdu formira se svest i podsvest što nužno ima svoje konsekvence. Neravnoteža u kojoj se gube ljudska svojstva. A kada se stvori taj disbalans i prenebregne etički princip življenja, sve se smešta u neki istorijski kontekst. Tada opore, teške reči i agresija bivaju dozvoljeni jer nam istorija preporučuje ratove, ali nam lepo vaspitanje ne dozvoljava da psujemo. Tatjana Nježić
