Izvor: Politika, 10.Maj.2013, 16:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U demokratiji nema „izdajnika”
Naši političari bi mogli da se potrude da Srbija bude demokratija, a u njoj bi svi građani dobili svoju državu
Suprotno kod nas vladajućem mišljenju da je demokratija prvenstveno anarhija, ona je najpre dogovor oko temeljnih okvira društvenog života. Zadatak pravila koja čine taj okvir je da se svi u društvu osećaju slobodno i neisključeno i da nijedna grupa ili pojedinac ne bude diskvalifikovana ili oštećena. Ali, kada se ova pravila utvrde, demokratija je i vladavina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << većine. Nije to zbog toga što je većina uvek u pravu nego prvenstveno zbog toga što je demokratija nastala u vremenu kada su ljudi prestali da veruju u privilegovanu sposobnost bilo koga da tumači interese svih ljudi. Od sada, krajnji tumač vlastitih interesa su uvek sami građani i, budući da je njihova jednodušnost teško postiziva, većina njih.
Ova pravila demokratije su dosta jednostavna, pa ipak to ne znači da su kod nas prihvaćena kao nešto na čemu se zasniva naš društveni i politički život. Mi smo mahom sujetne i violentne prirode koje ne podnose da iko ima ingerencije koje su iznad njih. Zbog toga postoji čitava serija nedemokratskih postupaka kojima se demokratska pravila dezavuišu. Evo, na primer, kada čujete da je naš „narod” primitivan i zaostao, recimo, zbog toga što ne shvata prednosti saradnje sa MMF-om, na delu je jedan od postupaka diskvalifikacije demokratske većine preko argumenta nekompetentnosti. Čitav naš ekonomski sistem počiva na zahtevu za depolitizacijom i profesionalizacijom upravljanja, što su sve eufemizmi za oduzimanje građanima prava da odlučuju o ekonomskim pitanjima.
Nije drugačije ni u moralnim i duhovnim stvarima. Nedavno se patrijarh SPC izrazio da je „Crkva duša naroda”, što bi trebalo da znači da Crkva zna šta narod misli da je ispravno i dobro i da predstavlja neku vrstu predstavnika koji zastupa ove stavove naroda. Međutim, u pravoj demokratiji ovo delegiranje da neko drugi odluči šta mi mislimo i osećamo ne postoji. Narod, odnosno građani, pogotovo u političkim stvarima, zadržavaju pravo da bez posrednika saopšte šta je po njihovom mišljenju ispravno. S tim, da jednodušni „narod” čija se osećanja i misli mogu zastupati i tumačiti ni ne postoji, nego postoje samo građani koji se razlikuju u svojim političkim stavovima.
U demokratiji je, takođe, referendum uvek dobrodošao. Ne baš referendum tipa na koji smo mi navikli u kome se podrazumeva da niko ne bi rekao „ne” na neko sugestivno pitanje kao što je:„Želite li dobro Srbiji?” ili neko slično. I pored toga što, bez ikakvog osnova, imamo ovu naviku da referendume shvatamo kao plebiscite, ipak je simptomatično sa kojom se brzinom ideja o referendumu o Briselskom sporazumu odbacuje. Pošto u demokratiji odlučuje većina, nije racionalno odbacivati referendum samo zbog toga što se smatra da bi njegov ishod bio nepovoljan. Mnogo racionalnije bi bilo odbraniti vlastitu poziciju, ako treba i na referendumu.
Sudeći po množini ovih načina da se negira demokratija, moglo bi se reći da Srbija ne može da bude demokratija. Ali, u ovim stvarima, mnogo od uspeha je posledica vere: onoliko koliko smo uvereni da smo sposobni za demokratiju toliko će je i biti. Za nju je potrebno da najpre ne diskvalifikujemo pojedince ili grupe (u demokratiji nema „izdajnika” ili „manjina”), a onda da ne diskvalifikujemo ni većinu. Dosta našeg političkog života vrti se oko nemogućeg zadatka da se trajno ustanovi politika na koju većina, pod ovim ili onim izgovorom, neće imati uticaja.
Umesto da recikliraju uvrežene političke ciljeve iz prošlosti poput „Svi Srbi u jednoj državi”, naši političari bi mogli da se potrude da Srbija bude demokratija. U demokratiji bi svi građani dobili svoju državu.
Urednik sajta filozofija-info
Vladimir Milutinović
objavljeno: 10.05.2013.
