Izvor: Politika, 15.Mar.2013, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Treba nam sistem logičan i pošten

Dodela novca za snimanje umetničkih i komercijalnih filmova trebalo bi da zavisi od uspeha na festivalima „A” kategorije i od gledanosti u bioskopima

Dok pažljivo pratim pravedan gnev filmskih autora zbog najave ukidanja mogućih izvora finansiranja kinematografije, u meni se mešaju dva protivrečna osećanja. Na jednoj strani je osećanje besa što se srpska kinematografija potpuno nekritički gura u vode tržišta koje je kod nas često „fluidna”, pa i nepostojeća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kategorija, s nerešenim problemom piraterije i mrežom bioskopa koja iz godine u godinu sve više propada. Na drugoj strani je osećanje da smo ka ovoj „tački nula” godinama nezaustavljivo hrlili, i da smo za nju sami krivi.

Elem, slušajući šta o ovome govore filmski autori, moram da primetim da ovde preovlađuje apsolutna nesklonost samokritici i potpuno nerealan kompleks više vrednosti, nama često svojstven.

Jer analizirajmo pošteno šta donosi srpski film u poslednjih desetak godina. Gledanost po filmu je u većini slučajeva između 800 i 3.000 gledalaca, a prisustvo na festivalima „A” kategorije je mnogo više izuzetak nego pravilo.

Za to je isključivo zaslužan Filmski centar Srbije. Izabrane selektorske komisije birane su i sastavljane od mediokriteta, analfabeta, amatera i ljudi ogrezlih u ličnoj sujeti i korupciji, koji su se iz petnih žila trudili da novac za snimanje dodele ili jedni drugima, ili onima koji su čak i od njih – rđaviji! (Jedan od njih je, pre nekoliko godina, čak dodelio novac – samom sebi! Srećom, blagovremeno je uhvaćen a skandal je zataškan.)

Više puta sam Filmskom centru Srbije predlagao da se sa tom praksom prestane. Da se izabere jedan čovek koji će, na primer, s mandatom od dve godine, birati projekte i koji će svojim autoritetom garantovati da su to najbolji scenariji koji u srpskom filmu postoje – od ljudi kao što su Dušan Makavejev, Srđan Karanović, Gordan Mihić ili Goran Marković.

Da se napravi strategija u kojoj jasno stoji da su srpskoj kinematografiji neophodni i umetnički ali i komunikativni filmovi koji neće imati 2.000 već 200.000 gledalaca, ma šta o njima mislila šačica snobova. Umetnički, koji će predstavljati našu zemlju na velikim festivalima, ma šta o njima mislila (uvek) mediokritetska većina. Da se napravi jasan kriterijum nagrađivanja uspeha prethodnih filmova autora, mireći ova dva kriterijuma. Jer, bez obzira na to što je u pitanju umetnost, kvantifikacija je, na ovaj način,moguća.

Dakle, evo predloga: da autor koji uđe u glavni program „A” festivala dobije XY novca za svoj sledeći film. Pa XY novca za prateći program „A” festivala, XY novca za nagrade na festivalima. Da autorkojiima uspeh kod gledalaca u domaćim bioskopima dobije XY dinara po gledaocu. Filmskistvaraoci su po svojoj vokaciji veoma različiti i prave različite filmove. Ali, da li su nam zaista neophodni oni koji nemaju ni gledaoce, ni festivalske uspehe? A takvi su u srpskoj kinematografiji prethodne decenije, nažalost, činili većinu.

Zar ne bi bilo logično da Maja Miloš, Srdan Golubović ili Oleg Novković za svoje sledeće filmove, zbog uspeha u Roterdamu, Sandensu, Berlinu i Lokarnu budu „kreditirani” jer njihov uspeh daje određene garancije? Zar ne bi bilo logično da Zdravko Šotra, Dragan Bjelogrlić i Raša Andrić takođe dobiju „kredit” zboguspehada privuku veliki broj gledalaca i omoguće srpskim bioskopima da prežive?

Ukrštajući ova dva kriterijuma, mogli bismo sa dosta pouzdanom mogućnošću predviđanja da selektujemo i razdvojimo uspešne od neuspešnih. Umesto da nastavimo bacanje novca na osnovu kolektivnog izbora nekakvih komisija lišenih svake lične odgovornosti. I legalizujemo vladavinu netalentovanih, prosečnih muvatora. Kojima nepostojanje sistema jedino i odgovara.

Ne treba zaboraviti ni debitante, koji čine „svežu krv” srpske kinematografije. Svake godine bi se morala birati najmanje dva debitantska projekta, kojima bi trebalo dodeliti ozbiljne mentore iz „baze” afirmisanih scenarista i reditelja.

Mladen Đorđević, Nikola Ležajić i Maja Miloš su već zaslužili navedeni „kredit”, kako festivalskim uspesima, tako i veoma solidnim „boks-ofisom”(zaradom na blagajni) u bioskopima kojima su mogli samo da postide svoje starije i mnogo afirmisanije kolege.

Uostalom, ako jedan od aktuelnih filmskih „glavešina” tvrdi da trenutno 15.000 filmskih radnika ostaje bez posla, a njegov film gleda samo 3.000 osoba, nije li najblaže rečeno bizarno da čak ni svaki peti filmski „trudbenik” nije imao želju da pogleda njegov film?

No, ostavimo se tih osvedočenih amatera, koji kukumavče nad svojim statusom, ostvarenim bez festivala i gledalaca. Vratimo se na iznesene predloge. Ima li šanse da ih filmski umetnici podrže?

Filmski reditelj

Srđan Dragojević

objavljeno: 16.03.2013.

Nastavak na Politika...