Izvor: Politika, 13.Maj.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je trulo u državi Danskoj?
Izbori za Evropski parlament krajem ovog meseca najverovatnije će pokazati jačanje populističkih antievropskih stranaka koje postaju deo mejnstrima političke scene kontinenta
Malo ko se još seća 2000. godine kada je EU uvela sankcije Austriji zbog ulaska u vlast desničarske Partije slobode Jerga Hajdera. Sankcije su imale za cilj da pokažu spremnost Evrope da ne dozvoli povratak ekstremizma i populizma na političku scenu. Sankcije su bile neuspešne i ukinute >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su godinu dana kasnije, a Partija slobode je ostala na vlasti. Danas bi retko ko i predložio slične mere za zemlje EU u kojima su na vlasti ili na nju dođu FIDES Viktora Orbana, Nacionalni front Marin le Pen, Partija slobode Gerta Vildersa, „pravi Finci”, independentistička partija Velike Britanije (UKIP), pokret Pet zvezdica Bepa Grila ili Severna liga u Italiji, norveška antiimigraciona Partija progresa, švedske nacional-demokrate itd. Možda će ova grupica delovati i kao bolja varijanta u odnosu na njihove „neumivene” varijante poput otvorenih fašista Jobika u Mađarskoj, Zlatne zore u Grčkoj ili poljskog NOP-a. Nije nerealno zamisliti u budućnosti nekog visokog funkcionera EU kako odaje priznanje nekome iz Jobika „zbog viših evropskih ciljeva” nalik prihvatanju ukrajinske Svobode Olega Tjaginboka kao proevropske opcije. Mi možda i ne treba da idemo daleko od kuće u potrazi za sličnim čudesnim političkim transformacijama, ali to je druga priča.
Dakle, šta je to što je „trulo u državi Danskoj”, što ili odvraća ljude od izlaska na birališta ili ih upućuje da glasaju za antisistemske političke opcije? Postoji sentiment zasićenja konvencionalnom politikom i traže se „alternativna rešenja”, samo je problem u tome što su takve alternative istorijski gledano vodile u uništenje prvo opozicije pa onda demokratije. Rečima 58-godišnjaka iz Italije koji podržava Bepa Grila: „Nije mi baš jasan Bepov program, ali znam da stara politička garda mora da ode. Svi moraju da odu!”
Ovakvom antisistemskom sentimentu je prethodio dug period smanjene participacije građana u politici. U zemljama sa uhodanim demokratijama poput Velike Britanije i Francuske trend izlaznosti na birališta je sa 80 odsto iz šezdesetih pao na 60 odsto u skorije vreme. Izlaznost je još manja u državama poput naše koje nemaju duže, tj. vekovne periode neprekinute demokratije. Može se reći da je danas u većini zemalja Evrope blok apstinenata najveća pojedinačna politička grupacija. Brojni su razlozi rasta političe apstinencije: percepcija otuđenosti političara od građana, predvidljivost rezultata izbora, rast individualizma i slabljenje kohezije zajednice, ali i svest da u globalizovanoj ekonomiji promena vlasti ne znači i promenu nacionalne politike usled smanjene manevarske sposobnosti nacionalnih ekonomija. Drugim rečima – mogu Grci da glasaju za koga hoće, ali se otpuštanja s posla i duga neće rešiti, pa što onda uopšte i da glasaju osim ako će samo nekoga da kazne svojim glasom! Neće pomoći ni to što Grčka recimo ima obavezno glasanje ili što se izlaznost pokušava popraviti uvođenjem elektronskog glasanja ili čak preko SMS-a.
Prazan prostor koji je napravljen neizlaskom na birališta popunjen je „kaznenom populističkom ekspedicijom”. Naravno, postoje i opravdani razlozi koji su doveli do apstinencije. Empirijska istraživanja dokazuju da mala izlaznost više pogađa levičarske partije (socijaliste i liberale) zbog veće izraženosti individualizma (da ne kažem obrazovanosti) birača. Desno orijentisani birači su više okrenuti ka kolektivu i tradiciji tako da glasanje posmatraju i kao vid „društvenog rituala” i izvor osećaja obostrane lojalnosti.
Osećaj pobede na „kraju istorije” početkom milenijuma zamenila je percepcija potrošenosti sistema napadnutog populistima, koji u poslednje vreme podižu stepen izlaznosti mobilišući pre svega ekonomski ugrožene grupe, ali i one koji smatraju da su pod „kulturno-identitetskom” pretnjom od strane imigranata. Zakonomernost je prilično lako uočiti u celoj Evropi gde populisti ruše kredibilitet osiromašenog sistema po dva osnova: za lošu ekonomiju je kriv strani faktor (mešanje stranih vlada ili imigranti – muslimani, Istočnoevropljani, Kinezi, Jevreji itd) ili su narod pokrali „lopovi”. Neretko su „krivi” svi zajedno. Rešenja populista su tako bolno predvidljiva – isteraćemo strance ili ćemo pohapsiti lopove, „pa će se znati neki red”. Kada za divno čudo ove mere ne budu dale rezultate, krug narodnih neprijatelja će se proširivati samo da se ne bi okrivila jeftina demagogija. Svaka dalja analogija sa evropskom istorijom je strašna, ali nažalost ne i nezamisliva.
Izbori za Evropski parlament krajem ovog meseca najverovatnije će pokazati jačanje populističkih antievropskih stranaka koje postaju deo mejnstrima političke scene kontinenta. Iako je u pitanju politička platforma koja je zahvatila centar i periferiju Evrope, biće interesantno videti kako će „novi” centar okrenuti leđa periferiji čije građane umnogome krivi za loše stanje svojih ekonomija. Najveća pobeda tog talasa neće možda biti njihov dolazak na vlast, već to da će partije centra (bilo levog ili desnog) u strahu od gubitka popularnosti menjati svoje stavove.
Član Predsedništva DS-a
Vladimir Todorić
objavljeno: 13.05.2014.
