Izvor: Blic, 13.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Publika je željna leševa u pričama
Publika je željna leševa u pričama
Razumem pisce kada se okreću istoriji, publika je željna leševa u pričama. Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezona ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca. Ko je više ubijao, veći je vođa bio – napisao je mađarski pisac Đerđ Konrad u romanu 'Melinda i Dragoman', objavljenom u 'Stubovima kulture'. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ovdašnjoj čitalačkoj publici poznat je po romanima 'Gubitnik', 'Posetilac', 'Osnivač grada', 'Vrtna zabava', kao i zbirkama eseja u kojima je jasno isticao svoje politička opredeljenja poput 'Iskušenja autonomije', 'Antipolitika', 'Jugoslovenski rat' i druga. Naime, reč je o uglednom evropskom intelektualcu, dobitniku brojnih priznanja, čoveku koji je od 1990. do 1993. bio predsednik Međunarodnog PEN kluba, a od 1997. predsednik je Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg. Nekoliko puta je boravio u Jugoslaviji. Kao čovek koji se bavi savremenim trenutkom u Evropi za 'Blic' kaže:
'Pokrenuo sam ediciju koja ima naslov 'Berlin u svetu, svet u Berlinu', i uspelo mi je da na okrugle stolove i razgovore dozovem i značajne umove. Držim i uvodna predavanja, ali ne bih mogao reći da smo za ove dve godine uspeli da iskristališemo jedan koegzistentan pogled. No, činjenica je da se od 11. septembra slika sveta potpuno promenila.'
Kako gledate na takozvani Novi svetski poredak i njegov odnos prema Istočnoj Evropi?
- Mađarska će u aprilu imati referendum o tome da li da pristupi Evropskoj Uniji, i jedan od argumenata koji govori u prilog potvrdnog odgovora glasi da ćemo ulaskom u tu uniju i sami postati veći. Na obočnog građanina će se to odraziti, između ostalog, tako što na aerodromima po evropskim gradovima neće morati da staje u poseban red. Recimo, deca će moći već sada da računaju na to da će one diplome koje dobiju u gimnaziji ili na fakultetima biti punovažne u celoj Evropi, tako dalje. No ono što sada zapažam su dve stvari: koliko liče Berlin i Budimpešta, i u kojoj meri počinju da liče na, da tako kažem, stare sebe.
Hoćete da kažete da se Evropa vraća sebi?
- Upravo tako. Jer, ona Evropa koju ja volim to je Evropa gradova ili sela. Možemo reći da oživljavanje gradova i sela ne teče u pravcu nekakve uniformizacije. Naravno, znamo da postoje, na primer, veliki trgovački centri. U Budimpešti ih je, sad već, 25. To su postale katedrale fetišizacije robe i potrošnje. Ali, moram priznati da su u Budimpešti svi oni različiti. To se odnosi i na izgradnju novog dela Berlina. I u svojim delima zastupate tezu da je svaki roman zapravo kao poseban grad...
- Ne samo romani nego i naši životi. Jer, ako bolje razmislimo, kada se sećamo sopstvenog života to vezujemo za razna poprišta. Svaka jaka uspomena ima svoje mesto, svoju geografiju. U našoj svesti su poređane uspomene, jedne pored drugih, i one grade jedan poseban grad. Čini se zanimljiv stav, izražen u mnogim vašim delima, da običan čovek u odnosu prema vlasti može biti apolitičan, političan i antipolitičan?
- Apolitični su oni koji su zapravo predmet manipulacije, jer se kao ne mešaju u politiku, politični su suprotno od toga, a antipolitični oni koji imaju aktivnu trajnu sumnju u odnosu na svagdašnju vlast. Jer, u prirodi svake vlasti je da nas potčini. Kada se to desi možemo da razmišljamo samo u njihovim utrobama, kao biblijski Jon koga je progutao kit. Kao što Hobs državu upoređuje sa Levijatanom. Vidite, ako se nađemo u jednom tako komplikovanom i zatvorenom sistemu koji nas sve potpuno obuhvata, onda se stvarno osećamo kao da smo pojedeni, kao da smo u utrobi nekog monstruma. To se, naravno, odnosi pre svega na totalitarna društva kao što je, recimo, Severna Koreja, a mogao bih da navedem još neka takva. U njima ne verujem da razuman čovek može imati ikakve misli koje nemaju veze sa državom. Koja je pozicija savremenog takozvanog ‘malog’ čoveka? Sudeći po vašem romanu 'Melinda i Dragoman' on se okreće običnim, svakodnevnim stvarima.
- Mislim da u čoveku postoji jedan odbrambeni mehanizam koji teži tome da uspostavi u prirodne relacije, i on čak vrši nasilje prema lažnim odnosima. Ako je previše politike, ako je sve politika, to može da strahovito da otupi čoveka i čak prouzrokuje neke stomačne smetnje. Dakle, prirodna odbrana organizma ogleda se u tome što jedinka ne razmišlja samo o vlasti. Zato je veliko dostignuće istorije pojam građanina, osobe koja ima svoju privatnu sferu koju vlast ili politika nemaju pristup. U izvesnom smislu sam zavideo Apdajku koji je na pitanje o odnosu pisca i države, otprilike rekao: 'Šta ja to osećam što je država? Poštansko sanduče'. Jer, u Americi je jedino pošta vlasništvo države. I ona je tamo institucija koja najlošije funkcioniše. Pisali ste eseje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tačnije protiv toga. Milošević je tada bio na vlasti, a sada je u Hagu. Takođe, sada je u žiži svetske javnosti napad na Irak...
- Nemoguće je u ovako kratkom razgovoru elaborirati sve to. No, mislim da bi Milošević pao i ovako i onako. Veliko je pitanje da li je bombardovanje produžilo ili skratilo njegovu vlast. Imao bih ozbiljne argumente u prilog tome da je bombardovanje produžilo njegovu vladavinu. Ali, čuo sam i kontra stavove. Na žalost ne možemo ni jedne ni druge da proverimo. Drugačije gledam na slučaj bombardovanje Jugoslavije 1999. godine a drugačije na ovo što se sada sprema protiv Iraka. Jer, one monstruzne stvari koje možemo da čitamo o dešavanjima u Bagdadu i Iraku ovde ipak nisu bile prisutne. Bio sam ovde 1997. i tada sam mislio da je neki zaokret moguć. A, neki posetilac koji danas dolazi u Bagdad teško da može zamisliti bilo kakav zaokret. Ponos vodi u separatizam Nekoliko puta ste dolazili u Jugoslaviju, a sada ste došli u Srbiju i Crnu Goru. Imate li komentar?
- Čitao sam o tome ovih dana. Video sam i fotografiju onih ljudi koji su glasali u parlamentu za to. Jako me zanima kako će se dalje deliti Srbija i Crna Gora (smeh). Ako se budu dobro zaleteli mogu i Beograd da podele na nekoliko delova. I ovu salu mogu da podele. Bilo bi racionalno zadržati kontakte, ako ni zbog čega dugog ono zbog mora. No, šalu na stranu vi govorite isti jezik, a jezik je najjače vezivno tkivo jedne zajednice. Koliko znam predstoje tri godine koje mogu okrenuti stvari, jer separatizam zapravo potiče od nevešto i neumesno iskazanih ponosa. Tatjana Nježić
