Izvor: Blic, 19.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prolaze dani bola i prkosa
Prolaze dani bola i prkosa
Lično, zadovoljna sam izložbom, a kako drugi reaguju - ne znam, jer me je nekako sramota da sedim na svojoj izložbi, osim na otvaranju – rekla nam je Goranka Matić, uoči samog objavljivanja da joj je upravo izložba, održana na prelazu iz 2003. u 2004. godinu, u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pod nazivom 'Tiho teče Sutjeska...' donela prestižnu Politikinu nagradu za stvaralaštvo.
Juna 2003. godine, Goranka Matić kreće na Tjentište, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da fotografiše teren na kome se odigrala jedna od najvećih partizanskih bitaka u Drugom svetskom ratu. Tom prilikom, snima i freske cenjenog pripadnika kulturnog establišmenta socijalističke Jugoslavije – Krsta Hegedušića, koje upravo reprezentuju ovu bitku.
Goranka Matić je urednik fotografije u nedeljniku 'Vreme', a po pozivu, predaje fotožurnalizam na Fakultetu političkih nauka. Član je foto sekcije ULUPUDS-a, dobitnica, pored najnovije Politikine, i Nagrade Oktobarskog salona 1998, kao i Nagrade 'Osvajanje slobode', ustanovljene povodom smrti Maje Maršićević – Tasić. Otkuda baš Sutjeska?
- Pre dve godine videla sam na TV 'Politici' emisiju o stanju fresaka Krste Hegedušića na Tjentištu, i to me je zaintrigiralo. Do tada nikada nisam bila tamo, pošto pripadam generaciji koja je maturirala 1968. godine, dakle pre nego što je otvoren Memorijalni centar. Stoga mi je izgledala interesantna pomisao da odem i da to vidim, kao i da eventualno napravim neki rad, što sam poverila i svojim prijateljima, sve do trenutka kada me je, jednog dana, nazvala Branka Anđelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti, rekavši: 'Hajde, vreme ti je da ideš na Tjentište.' U to vreme, ona je pripremala jednu ekipu za Bijenale u Tirani, i odgovarala joj je ova tema za tu smotru, tako da sam zaista i krenula sa dve mlade istoričarke umetnosti na Tjentište, fotografišući najpre pretežno freske, a u drugom navratu i pejzaže. Po povratku kući, počela sam instinktivno da slažem te predstave pomoću kompjutera, i ubrzo je šest radova, zaista, i predstavljeno u Tirani, kao posebna ambijentalna celina.
Kakav je bio taj prvi susret sa terenom?
- Pre svega, to je božanstven nacionalni park. Zadovoljstvo mi je bilo da vidim Perućicu, u koju naravno nisam zašla, jedinu prašumu na Balkanu. Pošto sam bila sa velikim aparatom i stativom, zavitlavali su me da ja, kobajagi slikam, a u stvari, tražim Karadžića. Šta ovakva fotografija može da saopšti po pitanju istorije?
- Već duže vreme sam, u tom izlagačkom delu svoje aktivnosti, imala tu priču odnosa prema istoriji. To je karakteristika mog prvog rada 'Dani bola i prkosa', 1980. godine, pre nego što ću postati fotografkinja, kada sam snimala beogradske izloge u vreme Titove smrti. U pitanju je beleženje gotove situacije, i samo je stvar ideje i načina kako da to konstatuješ. Danas su ti izlozi svedočanstvo iz 80-ih godina, ne samo odnosa našeg prema pokojnom predsedniku, nego i izgleda gradskih izloga raznih namena u to vreme, s tim što je fotografija predsednika sa zida radnje premeštena u izlog. Taj spoj predstave vođe i namirnica, prslučića, makazica... stvara određenu magiju, koju doživljavamo kao umetnost. Tako je i ovde osnovna priča bila – postaviti jedan istorijski spomenik u kombinaciji sa prirodom, u kojoj su se i dešavale stvari koje te freske opisuju. Osnovna ideja mi je bila da pokažem kako jedna teritorija u više navrata biva poprište sukoba, dok priroda ostaje i dalje lepa, odnosno jednaka. Ona se obnavlja, a umetnost doživi sudbinu svog vremena. Da li je priroda mesto gde punite svoje baterije?
- U slučaju najnovije izložbe, ja sam mnogo više iskoristila prirodu, nažalost, nego ona mene, jer nisam baš bila u prilici da duže boravim u njoj. Međutim, sticajem okolnosti, kako nam je život konfuzan, baterije se izgleda najviše pune kroz posao. Ljubica Jelisavac
