Izvor: Blic, 10.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potresa će biti i to je neminovno
Potresa će biti i to je neminovno
Danas je Beogradsko dramsko savremeno pozorište, gradsko pozorište, to je pozorište koje pokušava da između veoma različitih uticaja u našem kulturnom životu pronađe i potvrdi svoj identitet. Beogradsko dramsko pozorište danas, po rečima upravnika Nebojše Bradića, hoće da uspostavi kontinuitet sa njegovim najboljim danima kada je bilo promoter savremene evropske i svetske drame.
Šta je to drugačije u Beogradskom dramskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u odnosu na prethodne sezone?
- Ohrabrenje za ovo pozorište jeste jedanaest novih predstava, izvedenih na Velikoj i Novoj sceni, kao i poseta publike koja se značajno uvećala u odnosu na ranije sezone. Ovo pozorište je, nakon vremena kada je skoro bilo izbrisano sa ID kartice našeg pozorišta, ponovo tu i počinje polako da biva činjenicom. Nama predstoji naravno da zajednički, intervenišemo i da promenimo na bolje uslove rada u pozorištu, bez vraćanja unazad i bez traženje nečije odgovornosti za prošle događaje. Rekli ste da ćete promenu izvršiti zajednički, na koga se to odnosi?
- Zajednički znači spremnost samog pozorišta za promenom, znači da postoji volja da se učine neki koraci koji mogu da ocrtaju i preciznije ukažu na poseban položaj i funkciju ovog pozorišta, u ovom gradu, u ovom delu grada, i naravno njegovo povezivanje sa našim ali i regionalnim tokovima u kulturi. Kad kažem zajednički, mislim da pored naše inicijative iz samog pozorišta, mora da postoji i spremnost ljudi iz Skupštine grada i drugih struktura vlasti, koji treba da pomognu projekat transformacije Beogrdskog dramkog pozorišta. Kada je reč o transformaciji tu mislim na dve stvari: stvaranje modela pozorišta koje je primereno ovom trenutku i obezbeđivanje uslova da ono kao takvo funkcioniše. Već neko vreme se uveliko priča o transformaciji; kada će ona stratovati zvanično ili je već u toku?
- Ja mislim da se to već dešava i da nije neophodna deklaracija o promeni. Ako se sagleda način produciranja i priprema predstava, videće se da je dinamičniji, da je reč o produktivnijem periodu i da je na delu model koji podrazumeva angažovaniji rad menadžmenta, tehničkog i organizacionog tima pozorišta, dela umetničkog ansambla i otvorenost pozorišta prema glumcima-zvezdama i rediteljima. Znači to je proces koji se dešava bez neke konkretne zakonske normative. A da li se to dopada ljudima koji određuju ili kreiraju kulturnu politiku to nije važno, kao što nije važno da li će se taj proces poklopiti sa njegovom objavom, sa onim trenutkom kada će se reći - e, ovo je nulta faza i krećemo napred. Mislim da ti novi modeli već postoje u srpskim pozorištima i samo je pitanje načina njihove primene kada se jednom bude reklo: Zakon o pozorištu startuje sutra, ugovori startuju za mesec dana. Ali to više ne spada u pitanje efikasnosti pozorišta, već efikasnosti sistema i spremnosti da se uđe u promene.
Ko preuzuma ne sebe odluku da raskine ugovor sa nekim članom pozorišta? Uprava ili Grad?
- Vlasti se staraju o socijalnom programu, ali o otpuštanju radnika će prirodno odlučivati uprava. Obaveza je menadžera pozorišta da reaguje kada neko krši radnu disciplinu, kada ne obavlja svoj posao kako valja ili u slučajevima kada neko pravi štetu, bilo materijalnu bilo ugledu pozorišta. U tim situacijama upravnik je obavezan da reguje preduzimajući sve mere, pa otkaza. Stoga ja ne očekujem da će Grad ili neko drugi dostaviti papir na kome piše koji ljudi treba da budu otpušteni. Ali će reći, imate toliko i toliko novca i sa tim parama treba da uradite toliko stvari. Pošto su to i očekivanja kulturne javnosti, mi ćemo morati, mnogo pre nego što stignu sistemska rešenja, da uđemo u proces reorganizacije kako bismo podstakli onu pravu pozorišnu utakmicu koja će se igrati između fer igrača. To znači da su promene već počele, samo to niko nije objavio?
- Uglavnom svi očekuju da se pojavi neki dekret koji će biti znak da promena počne. Ja mislim da ti dekreti, kad ih bude, mogu samo da legalizuju postojeće stanje. Priznajem, često se pitam da li je u redu da mi u pozorištima prvi krenemo sa rigidnim merama kao što su otkazi, ugovori i slično. To me na svoj način pogađa zato što znam kako je biti na ulici, jer sam u jednom periodu bio u toj situaciji. Međutim, mi moramo da shvatimo da smo svi došli sa ulice, i da se prirodno, jednom moramo tamo vratiti. To je prosto činjenica s kojom se moramo suočiti i sa kojom moramo živeti i raditi i moramo shvatiti da nikave stečene zasluge nisu garancija da bi se dobila nova predstava. Kao reditelj ja postojim i dalje samo zahvaljujući svojoj novoj predstavi i tome na koji način sam uradio poslednji projekat.
Odgovorno se može tvrditi da pravilo kvaliteta u našem pozorištu ne važi; mnogi reditelji, naime, nakon neuspele premijere odmah počinju novi, još veći posao?
- Trudim se da ne pripadam toj kategoriji reditelja, ako takva postoji. Sa svoje strane činim sve da pravim nove i drugačije predstave koje se rzalikuju i to činim zbog sebe. S druge strane, kao upravniku jako mi je važno da angažujem raditelje u najboljoj formi. Međutim, režija kao profesija je nešto što traje godinama i ne rešava se dvema uspelim ili neuspelim predstavama. Zbog čega je po vašem mišljenju ova sezona završena serijom skandala?
- Meni se pre čini da su to potresi koji su bili neminovni. Srpljenje stvaralaca je na izmaku jer su dugo vremena radili u teškim okolnostima i logično je bilo ukazati na neke probleme. Istovremeno, takozvana kulturna javnost, uz pomoć medija, skoro da je podsticala traumatične dagađaje u pozorištima i sve se završilo tako kako se završilo. Željko Jovanović
