Izvor: Politika, 17.Apr.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parabola
Nije problem ni Srbije danas što su, kako se obično tvrdi, najvažnija politička mesta zauzeli nestručni i nesposobni kadrovi već je najveći problem to što su ta mesta uopšte toliko bitna
Čuveni mislilac Sen-Simon pisao je, ima tome dvesta godina, kako se tadašnje francusko društvo zaglibilo jer je sistem postavljen na glavu. Kada bi se neki domišljati prevodilac „Parabole” usudio da reč Francuska prevodi rečju Srbija, a umesto reči plemić dosledno stavlja reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tajkun, ništa više ne bi trebalo menjati da bi se dobio precizan opis stanja u kome se nalazi naše društvo i dan-danas.
Zamislimo dakle i mi, poput Sen-Simona nekada, da Srbija nekim čudom preko noći izgubi najbolje naučnike, stručnjake svih profila, umetnike, male i srednje preduzetnike, a dodajmo tome i vrhunske sportiste. Naš bi narod istoga trena postao „telo bez duše”. Srbija bi bila kao trup bez glave i beznadežno bi zaostala za svim narodima u okruženju.
Zamislimo, stajalo bi u prevodu drskog prevodioca, da svi ti ljudi ostanu gde jesu, a da Srbiju umesto toga zadesi nesreća pa istoga časa izgubi gospodina kraljeva brata, sve državne savetnike, sve ministarske činovnike, korumpirane sudije, a povrh toga i sve tajkune. „Ta bi nezgoda sigurno rastužila Srbe jer su dobra srca pa ne bi mogli ravnodušno posmatrati kako iznenada nestaje toliko njihovih zemljaka. Međutim, gubitak trideset hiljada osoba, za koje se misli da su najvažnije u državi, ne bi Srbima nanelo nikakvu štetu, osim što bi možda dirnulo njihov osećaj, jer posledica toga ne bi bilo nikakvo zlo za državu.”
Razlog tome, veli Sen-Simon je što bi se sva ta mesta lako popunila onima koji bi te poslove mogli obavljati podjednako dobro kao i oni pre njih.
Problem, dakle, nije u tome ko vlada nego u načinu kako se vlada. Ljudi trpe da se njima vlada silom i lukavstvom. Kreativni ljudi su u podređenom položaju prema onima koji nemaju drugih sposobnosti nego da koriste silu i lukavstvo da bi se nametnuli čitavom društvu. Sen-Simon, dalje, kaže da je razlog tome što se do tih visokih položaja dolazi poznanstvima, porodičnim vezama, poltronstvom, spletkama i drugim nečasnim poslovima.
Nadasve u društvu je prihvaćeno načelo da siromašni moraju biti „darežljivi prema bogatima, pa se zbog toga neimućnima svaki dan oduzima najnužnije, samo da bi se povećalo suvišno obilje velikih posednika”. Da stvar bude gora najvećim grešnicima koji kradu zajednicu i tlače sve građane poverena je, kaže pronicljivi Francuz, dužnost da kažnjavaju sitne prekršaje protiv društva i upravljaju javnim dobrom. Najnemoralniji su pozvani da među građanima šire vrlinu, a velikim zločincima pripala je dužnost da sude malim grešnicima. Ukratko, Sen-Simon je smatrao da je glavni problem Francuske tog doba bio taj što su nesposobni, ali podobni upravljali radom sposobnih.
Nije, dakle, problem ni Srbije danas što su, kako se obično tvrdi, najvažnija politička mesta zauzeli nestručni i nesposobni kadrovi već je najveći problem to što su ta mesta uopšte toliko bitna. Problem je što glumci i umetnici moraju da se dodvoravaju političarima i tajkunima da bi dobili sredstva i mogućnost da rade dobre stvari. Problem je što stručnjaci moraju da slušaju političare i strepe od tajkuna da bi mogli da napreduju u karijeri ili da uopšte zadrže svoja mesta. Problem je što naučnici dobijaju sredstva za projekte i stručne skupove na kašičicu, dok se anonimni državni službenici baškare o državnom trošku na besmislenim službenim putovanjima, a novopečeni bogataši razmeću nezasluženim bogatstvom.
Sve dok se sistem ne postavi sa glave na noge neće biti vajde od personalnih promena. Nijedna rekonstrukcija, nijedna promena vlade ili stranaka na vlasti neće doneti prosperitet sve dok ministri, bilo da su pod svetlošću reflektora ili u senci budu uticali na stvari koje se tiču struke ili na personalna rešenja pri izboru na stručne pozicije.
Srbiji neće biti bolje sve dok je sistem preraspodele podešen tako da glavni dobitak ide onima koji parazitiraju na račun društva, odnosno, onima koji zarađuju na znanju, trudu i sposobnostima onih koji privređuju. Zbog toga Srbija danas liči na osobu sa ogromnim, posve beskorisnim i nesumnjivo štetnim, stomakom, a malom i zakržljalom glavom i nejakim udovima. Takva Srbija ne može da se takmiči s društvima u okruženju. Jedini razlog zbog koga još uvek ne zaostajemo dramatično za balkanskim okruženjem je taj što ni drugde nije mnogo bolje.
Moralni oporavak teško da će uslediti ako kriterijume moralnih standarda budu postavljali tabloidi. Ekonomski prosperitet teško se može očekivati u zemlji u kojoj se potražnja gotovo polovine stanovništva svodi na hleb i mleko, dok druga polovina štedi ulažući u neproduktivne nekretnine zbog straha od crnih dana. Politički oporavak je nemoguć sve dok se političke promene budu iscrpljivale na personalnom nivou bez suštinske promene sistema.
*Sociolog, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 17.04.2015
