Izvor: Blic, 04.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igram Boga
Igram Boga
Premijera predstave 'Posetilac' E.E. Šmita, u režiji Ljiljane Todorović, na Maloj sceni 'Ateljea 212' 6. juna po prvi put će kao partnere na pozornici spojiti čuveni televizijski i filmski tandem Dragana - Gagu Nikolića koji igra naslovnu ulogu, odnosno Boga, i Voju Brajovića koji tumači Frojda. Uz njih su na sceni Anđelika Simić (Frojdova ćerka) i Andrija Milošević (nacista), scenografija je delo Darka Nedeljkovića, kostimografijom se bavila S. Pešić-Rajić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a muziku je pisao Zoran Erić. Reč je o komadu koji na osnovu autentičnih činjenica prati zbivanja u Frojdovom životu u najezdi nacizma i uoči izbijanja Drugog svetskog rata.
Govoreći o ovoj ulozi, a prisećajući se i predstave 'Frederik' od istog pisca, Dragan - Gaga Nikolić, legenda jugoslovenskog glumišta, na svoj osoben šarmerski način za 'Blic' kaže:
- Izuzetno cenim tog pisca, što njemu, verovatno, nije toliko važno, ali meni jeste. U jednom trenutku bio je nepravedno i brzopleto proglašen za bulevarskog autora i to u jednoj negativnoj konotaciji. Da se razumemo, nemam ništa protiv bulevarskog pozorišta, ali mislim da njega prosto nisu dobro pročitali. Po svim podacima sada se smatra jednim od najboljih pisaca. Dobio je silne nagrade uključujući i nagradu Francuske akademije. Tako da je meni zadovoljstvo što se slučajno, a možda je to i sudbina, lik koji igram zove Nepoznati, odnosno Bog. Šmit to lepo kaže, on bi voleo da publika na kraju komada posle predstave tog Nepoznatog doživi po svojoj savesti i odluči ko je to bio. Što se mene tiče, nemam dilemu, igram to što je napisano; i ja igram Boga. I kako je igrati Boga?
- Možda će zvučati prepotentno i ne znam da li će se pravilno razumeti.... No, kada sam bio sasvim mlad glumac, na samom početku karijere, pun sebe i narcisoidan, kao što mladi obično jesu, pred početak predstave u kojoj igram govorio sam; 'E, sad će da se pojavi Bog na sceni' (smeh). Jeste li time zapravo pokrivali nedostatak samopouzdanja?
- Moguće je i to ali, naravno, to je kratko trajalo. Kako sam postajao zreliji, pretvarao sam se (smeh) od Boga u smernog poštovaoca. Razmišljao sam o tim svojim počecima i evo sada, kada sam već pred penzijom i na zalasku karijere - sad imam šanse da se stvarno pojavim kao Bog na nekoj sceni. Ali hoću da kažem da su svi intuitivno predosetili da će to biti nešto što je vrlo interesantno i zdušno su radili da se postigne nivo.
Od velikih pozorišnih znalaca se može čuti da ste, recimo, vi i Brajović u svojim razgovorima na sceni gotovo savršeni?
- Jednostavno, ne smem da pričam o tome. U tom smislu sam sujeveran. I vidite sad, pre početka rada na predstavi (Bože, ovo skoro da je prozvano) na prvoj stranici sam napisao reči Salvadora Dalija, koji je bio poznati narcis: 'Ne boj se savršenstva, nikad ga nećeš dostići'. A kad se okrenete iza sebe, šta vidite kao svoje pluseve, a šta kao minuse?
- Naravno da uvek ima mnogo više minusa. Moji plusevi su, čini mi se, negde u mom vaspitanju, u tome što sam umeo da saslušam i što nisam apriori odbijao ljude, ideje, primedbe i kritike... I što sam uspevao da se sa time izborim. Moji minusi potiču iz istog korena. Isuviše sam slušao šta se oko mene priča. Ako sam ikada bio na neki način uspešan, onda sam time potpisao pristupnicu za neki drugi klub. Ljudi ne vole uspešne! Mada, i to je relativno - šta je uspešnost? Sad sam u nekoj nirvani; oko mene je bonaca i ne moram više da se dokazujem. U svakom slučaju, činjenica je da sam sada najstariji član 'Ateljea 212'! Joj?!?
- (smeh) To je stvarno joj. Ali ne smeta mi to, naprotiv. Vidite li sebe, uprkos svemu, kao šmekera?
- Ma ne... Kad bih sebe video kao šmekera, ne bih bio šmeker (smeh). Suština je u tome da više volim da volim nego da mrzim, više volim da sam dobre volje nego da sam mrzovoljan, da dan počnem koliko-toliko nasmejano nego da sam neki dedekanja... Što mi godinama već i priliči. To je zapravo stvar odnosa prema životu?
- To je pre svega škola, prvo škola kraja iz kojeg sam potekao, zatim škola Beograda, 'Ateljeovog' bifea... Dobro je to što se ta linija drži još u 'Aateljeovom' bifeu, održala se ta harizma. Šta je, ukratko, suština te harizme 'Ateljeovog' bifea?
- Ukratko, to je poimanje sveta i življenja na ne baš tragičan način. Bombarduju nas sa raznih strana svakog ubogog dana, kad otvorite novine ili TV, samo cokćete ili psujete. I to jeste na neki način i pitanje ove predstave: kako je došlo do toga da Šmit napiše tekst o Bogu na Frojdovom kauču ako se zna da je Frojd bio ateista. Možda je došlo tako što je svakodnevno gledajući i čitajući vesti o užasnim količinama ljudske patnje i ratova pomislio - da li Bog kad ovo gleda pati? Tako i odgovor na vaše pitanje, ne filozofski kao Šmit ili Frojd, već jednostavno, životno jeste da se ne mora na sve gledati sa gorčinom. Mnogi ljudi umesto da legnu na psihijatrijski otoman mogli bi da reše stvari sa par osmeha dnevno ili da pronađu prijatelje koji to znaju. Možemo li reći da se među ključne reči za 'Posetioca' ubraja i pitanje odgovornosti?
- Da, i to ne samo za ovaj komad nego za sve u životu. Odgovornost, i prema sebi i prema drugima, najbitnija je stvar u svemu. To je ono što može da opravda bilo čiji život ma kakav da je i uz sve mane i sva zameranja. Tatjana Nježić
