Izvor: Blic, 11.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I najveći nesrećnici govore o uspehu
I najveći nesrećnici govore o uspehu
Voz se polako kotrljao istočnom Slavonijom. Za nama su ostali Vinkovci. Pre nekoliko dana smo sahranili Milana, mog oca. Sahrana je bila u mom rodnom selu Dragocvetu, a tamo sam bio i ja, što, naravno, treba da zahvalim Ilvi Kranc, iz Socijalne uslužne centrale 9 u Farsti - tako počinje priča o Jovanu Saviću, junaku romana 'Tamni vilajet', pisca Zvonimira Popovića, upravo objavljenog u izdanju zemunskog izdavača 'Paro'. Pisac ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << romana Zvonimir Popović, rođen je u Beranama, odrastao je u Jagodini, u Beogradu je završio Filozofski fakultet, sada je švedski pisac. I to ne običan već vrlo cenjen i uvažavan, ovenčan nagradama i pažnjom švedske javnosti.
Pisanjem se bavim od studentskih dana. Još 1962. godine sam kod Matice srpske objavio knjigu 'Igre i naličja'. Otišavši u Švedsku, suočio sam se sa nečim što ovde nije slučaj. Švedska je zemlja u kojoj se osam sati provedenih na poslu stvarno radi, tako da sam, onako iscrpljen od posla, bio u stanju da samo sakupljam građu i ovlaš beležim ideje za eventualno pisanje. Onda sam se dokopao penzije i počeo da pišem. Iako živite u Švedskoj, pišete na tom jeziku, vi se bavite problemima naših ljudi?
- Za sebe volim da kažem da sam pisac kriminogene prošlosti. Budući da sam radio u državnoj ustanovi za migracije, gde sam bio avanzovao do mesta direktora, stalno sam dobijao na prevođenje pisma koja su pisali naši ljudi, nesrećnici koji su dolazili u sukob sa švedskim društvom. Knjiga 'Tamni vilajet' je posvećene Jovanu Saviću, čoveku koji je došao u Švedsku i tamo se suočio sa njihovim običajima, ženama, pravilima, uopšte sa jednim drugim svetom. U mojoj drugoj knjizi 'Bagrem šapuće' - i ona je prošla veoma dobro kod švedske pubike i kritike - reč je o mladoj devojci koja je 2001. godine otišla u Jagodinu da bi nasledila svog strica. Kako se osećate sada kada su vas vaši otkrili?
- Za mene je veliki događaj to što se knjiga pojavila na mom maternjem jeziku iako to ne doživljavam kao potvrdu. Ja sam afirmisan pisac. Volim ovu knjigu na jeziku na kome sam je pisao, ali mi je drago što se dopada nekim mojim prijatejlima koji žive ovde. Ipak sam ja produkt srpske duhovnosti, koji sada na neki način obogaćuje švedsku duhovnost. Sebe doživaljavam kao nekoga ko je između dve različite kulture i mislim da je moje mesto isto toliko i ovde koliko je i tamo. Zbog toga je i mojoj knjizi mesto ovde i lepo je što je prevedena.
Koji su to kamenčići zbog kojih se vaši junaci kaju, poneli ih sa sobom ili ne?
- Kao i u samoj bajci 'Tamni vilajet'. Moji junaci su zalutali u neku pećinu u kojoj će jedni pokupiti kamenje i poneti sa sobom kada budu izlazili, a drugi neće. Zbog toga će se, naravno, kajati i jedni i drugi. To kamenje je dragocenost švedskog društva koje mnogi ne vide. Mene to društvo nije obogatilo u materijalnom smislu, ali me je obagatilo duhovno. Pri tom nije reč samo o jeziku koji je zaista divan i na koga su Šveđani posebno ponosni, već o kulturnom nasleđu uopšte. Vi ste opisali sudbinu jednog čoveka koji nije imao sreće da, kao što se kaže za naše ljude, bude uspešan?
- Prevodilac mog romana na srpski Dragoslava Lazić-Savić radila je u imigracionom birou u Švedskoj dvanaest godina i takođe mi je posvedočila koliko je naših ljudi loše prošlo u inostranstvu. A naši ljudi koji se vraćaju iz inostranstva samo govore o uspesima. Zato se ja i pribojavam da me sada posle ovih razgovora za novine, promocije knjige i informacije da sam uspešan pisac u Švedskoj, ne svrstaju u grupu uspešnih Srba u inostranstvu. Zašto se plašite toga?
- Ja molim sve da me ne svrstavaju u plejadu naših uspešnih ljudi u inostranstvu jer ja nisam uspešan. Živeo sam jedan normalan život i ostvario sam svoj san da postanem književnik. Drugo, ljudima je pun kofer tih priča i samo im fali još moja. Da li je činjenica da su Srbi postali 'poznati' tokom proteklog perioda svugde u svetu, doprinela tome da vas Šveđani ranije otkriju?
- Kada sam stigao u Stokholm, tamo je živeo samo jedan Srbin, zvao se Siniša. Danas u tom gradu živi oko deset hiljada naših ljudi. To što sam Srbin nije ništa značilo za moj uspeh. Ja sam odlučio da ispričam ovu priču o tom čoveku, potom drugu, o jednoj devojci i napisaću još jedan, treći roman o našim ljudima. Biće to moja trilogija posvećena našima, a potom ću pisati o Šveđanima. Međutim, ono što me je navelo da pišem o našim ljudima jeste činjenica da ono što ne ostane u lepoj književnosti kao da nikada nije ni postojalo. Faktografske knjige zastarevaju vrlo brzo zato što se fakta vrlo brzo menjaju a činjenice vrlo lako prestaju biti činjenice. U lepoj književnosti lažne stvari ne postoje jer je istina unutrašnji lepak lepe književnosti. A da li je ta istina stvarnost, to je sasvim druga stvar budući da je u prirodi pisanja sublimacija i proizvodnja nove stvarnosti. Kako sada izgleda vaša bivša domovina?
- Ovde se osećam kao Alisa u zemlji čuda. Za čim god da potrčim, nije kao što izgleda. Skoro na svakom koraku se javlja onaj opasan mačak; pokušam, na primer, da pošaljem pismo, oni insistiraju na ličnoj karti koju, naravno, nemam. Švedska je zemlja u kojoj, ako ste njen građanin, kompletna administracija i postoji samo zato da bi vam pomogla da ostvarite svoje pravo. Meni se čini da ovde administracija postoji da bi osujetila građanska prava. Sve u svemu, moj odnos prema otadžbini je više intelektulan. Željko Jovanović
