Izvor: Večernje novosti, 29.Nov.2012, 22:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispovest dečaka: Reketašima sam dao sve što sam imao

GOTOVO sve što sam letos zaradio u fabrici za pravljenje gajbica, dao sam momcima koji su me presretali i sačekivali na ulici, kod škole, čak i na autobuskoj stanici. Davao sam im onoliko koliko mi se zatekne u džepu. Kad nisam imao ni dinara, sutradan sam morao da platim duplo, za kaznu. Ćutao sam i trpeo. Nikome, čak ni majci nisam ništa rekao. Nisam hteo da je nerviram. Sada, posle svega, znam da je trebalo da uradim suprotno.Petnaestogodišnji K. V., učenik prvog razreda srednje Građevinske škole, nedelju dana po izlasku iz pritvora, ovo je u najkraćem, skoro u dahu ispričao, a onda, kršeći prste, sagnuo glavu i zaćutao. Slike ružnog događaja, kojih ne može da se oslobodi, i preživljene traume, naviru poput bujice. Teška tišina ispunila je sobu. Drugari, koji su mu došli u posetu, prijateljski, u znak podrške ga grle i daju do znanja da su uz njega.STRAH OD ZLOSTAVLJANJA DVE nedelje pre nemilog događaja, kada je K. V. braneći goli život nožem izbo dvojicu reketaša, po pričama njegovih drugova, na jednom času im je rečeno da su neku decu napali stariji i oteli im novac i mobilne. - U školi su nas tada upozorili da ne nosimo skupe stvari, da ne bismo bili meta - kaže jedan od dečakovih drugova. - Često na tribinama igrališta vidimo starije, neki su i narkomani. Puno dece razmišlja o tome da nosi oružje sa sobom, da se odbrani u slučaju da ih zlostavljaju. O strahu koji vlada govori i to što ni N. K., ni njegova majka ni njegovi drugovi nisu hteli da se fotografišu. - Šest, sedam puta su me iz te grupe presretali i tražili novac - nastavlja da priča dečak, podigavši pogled. - Nekoliko puta sam im se suprotstavio, i tada su bili grubi prema meni, zavlačili mi ruku u džep i sami uzimali ono što nađu. Dešavalo se da mi pre časova otmu novac, i tada sam ostajao gladan, bez užine. Pozajmio bih od drugova da kupim da jedem, i sutradan im vraćao.Dečaku je bilo teško, ćutao je i trpeo, a o onome što preživljava nikome nije govorio. Trudio se da i dalje bude veseo i raspoložen. Svojim brigama nije hteo da opterećuje nikoga. Mislio je, prestaće! Ali, nažalost, nije. Zlostavljači su se tog 7. novembra drznuli, za vreme nastave su ušli u školsku kantinu i uzeli mu ranac.- Nisam ni znao šta su uradili - nastavlja svoju ispovest petnaestogodišnjak. - Drug i ja imamo iste rančeve, uzeo sam njegov kada sam krenuo na čas i tek u učionici shvatio da nije moj. Vratio sam se nazad, ali moje torbe nije bilo nigde. Kasnije sam čuo da su je odneli. Našao sam ih, nešto od stvari su mi vratili, a deo nisu.Sećanje na te trenutke navuklo je tužnu senku na dečakovo lice. Teško mu je da priča o onome što se kasnije dešavalo. Protekle dane najradije bi zaboravio, ali tragovi nemilog događaja ostavili su duboke tragove.- Poručujem vršnjacima i svoj deci da ne ćute i ne trpe - kaže K.V. - Neka se obrate nekome i traže pomoć. Ja sam mislio da me niko neće uzeti u zaštitu zato što su mi na ulici oteli 1.500 dinara namenjnih kupovini miša za kompjuter ili stotinu dinara za sendvič. Sada znam da je trebalo da kažem, bar drugovima iz razreda.Sumornu temu na trenutak prekidaju dečakovi drugovi i drugarica, pričama o školi. Dečak se raspituje o omiljenoj profesorki srpskog. Sutra bi se vratio u školsku klupu. Zasada je neizvesno kada će to biti.ORAO NJIVUPETNAESTOGODIŠNJAK, do pre tri nedelje veselo i razdragano dete naučeno od malih nogu da radi i pomaže u kući, ni sada ne može da miruje. Nekoliko sati je proveo sa dedom na njivi. Orali su. Treba pripremiti zemlju za setvu. Kao devetogodišnjak počeo je da odlazi kod dede u pekaru i pomaže.

Nastavak na Večernje novosti...