Izvor: Glas javnosti, 05.Maj.2011, 07:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tribunal odbio Šešeljev zahtev za oslobađanje
HAG - Haški tribunal juče je u potpunosti odbio zahtev optuženog Vojislava Šešelja za oslobađanje, ocenivši da je u nedavno okončanom dokaznom postupku tužilaštvo izvelo dovoljno dokaza za svih devet tačaka optužnice za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH 1991-93.
"Pretresno veće utvrdilo je da ima dovoljno dokaza u svrhu postupka >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na polovini suđenja koji bi omogućili razumnom sudiji da osudi optuženog za podsticanje svih zločina navedenih u optužnici", rekao je predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti na kraju čitanja odluke.
Prema odluci, pretresnom veću je predstavljeno dovoljno dokaza da su "dobrovoljci Srpske radikalne stranke i Srpskog četničkog pokreta počinili zločine navedene u optužnici", kao i o vezi između tih zlodela i Šešeljevog javnog delovanja. Te zločine, Šešelj je, po dosadašnjim dokazima, podsticao šireći međunacionalnu mržnju i strah, te regrutujući i šaljući dobrovoljce na ratišta da se "svim sredstvima, zločinima i progonom" bore za stvaranje Velike Srbije, cilja njegove nacionalističke ideologije, utvrdilo je sudsko veće. Odluka je doneta većinom glasova sudija Frederika Harhofa i Flavije Latanci, dok je predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti imao "delimično suprotno mišljenje" koje će izneti u nastavku današnjeg zasedanja.
Sudija Antoneti je rekao da se zalagao za "delimično oslobađanje Šešelja, po nekim od tačaka optužnice".
Sudija Antoneti usprotivio se i odluci većine da u ovom trenutku razmotri samo podsticanje kao oblik Šešeljeve odgovornosti, pošto je smatrao da je trebalo razmotriti i druga dva oblika odgovornosti optuženog - kao materijalnog počinioca zločina i člana udruženog zločinačkog poduhvata.
Šešelj je u devet tačaka optužen za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine.
Ta dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.
Jučerašnjom odlukom, pretresno veće je utvrdilo je da je tužilaštvo u prvoj polovini suđenja izvelo dovoljno dokaza na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je optuženi Šešelj 1991-93 podsticao na zločine nad nesrbima i širio međunacionalnu mržnju i strah.
Kako je rekao sudija Antoneti, veće je utvrdilo da ima dovoljno dokaza da je Šešelj "imao kriminalnu nameru da podstiče na progon nesrba putem počinjenja zločina".
Po tim dokazima, Šešelj je promovisao ostvarivanje "svim sredstvima" njegove nacionalističke ideologije, čiji je cilj bilo stvaranje Velike Srbije progonom nesrba sa delova teritorije Hrvatske, BiH i Vojvodine, kazao je predsedavajući Antoneti. Sudija je podvukao da postoji znatan broj dokaza da je Šešelj pozivao svoje pristalice da dobrovoljno idu na ratište, u borbu za ostvarenje njegove nacionalističke ideologije i stvaranje Velike Srbije, "svim sredstvima, zločinima i progonom". U odluci su citirani Šešeljevi govori i izjave, koje je on objavio u svojim knjigama i dostavio tužiocima.
Kao dokazano, sudije su prihvatile i da je Šešelj bio svestan da su dobrovoljci Srpske radikalne stranke i Srpskog četničkog pokreta činili zločine i uticaja koji je on imao na njih, ali da je, uprkos tome, nastavio sa zapaljivim govorima protiv nesrba.
Citirajući Šešeljeve govore i izjave, sudija Antoneti je naznačio da "ti dokazi ilustruju nasilnost govora optuženog, kao, na primer, pretnje krvoprolocihem u BiH". Pozivajući se na iskaz eksperta optužbe Entonija Oberšala, pretresno veće je utvrdilo i da je govor mržnje, čak i kada je dozvoljen u miru, kriminalan u okolnostima kada ljudi ginu.
Šešelj je, po do sada uvršsćenim dokazima, "sistematski omalovažavao i degradirao" Hrvate, nazivajući ih "ustašama" i Muslimane, pogrdno ih oslovljavajući kao "balije".
Sudija je citirao Šešeljeve reči da "ima samo 16 dobrih Hrvata koji mogu ostati u Srbiji. Ostale treba proterati".
Veće je utvrdilo i da Šešelj kao doktor prava "nije mogao da ne zna" da je širenje mržnje na verskoj, nacionalnoj i rasnoj osnovi bilo kažnjivo po međunarodnim propisima i zakonima SFR Jugoslavije.
Pretresno veće je, kako je rekao predsedavajući Antoneti, zaključilo i da je tužilaštvo u prvom delu suđenja iznelo dovoljno dokaza da su zločini navedeni u svim tačkama optužnice bili počinjeni.
Šešelj (56) je početkom marta zatražio je od pretresnog veća da ga oslobodi pošto tužilaštvo, kako tvrdi, nije dokazalo nijednu optužbu protiv njega za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH 1991-93. Suđenje bi, posle odluke veća, trebalo da se nastavi dokaznim postupkom Šešeljeve odbrane, ukoliko on odluči da ga sprovede, kao što je ranije najavljivao.
Suđenje Šešelju počelo je u novembru 2007, posle jednog neuspešnog pokušaja i štrajka glađu optuženog. U pritvoru Haškog tribunala, Šešelj je od 24. februara 2003, kada se dobrovoljno predao odmah pošto je u Hagu objavljena optužnica protiv njega.
SUĐENJE ŠEŠELJU I REHABILITACIJA NDH
Posle četiri godine i osam meseci isčekivanja, pred Tribunalom u Hagu počelo je suđenje dr Vojislavu Šešelju. Reč je o postupku koji će bez obzira na presudu, svakako ući u anale međunarodnog krivičnog prava. Jer sudska praksa dosada nije poznavala postupak na koji se, suprotno svim međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, tako dugo čekalo, kao i optužnicu sa tako dalekosežnim „pretenzijama“.
Pored javno proklamovanih „inkriminisanih radnji“ koje se poput „zapaljivih govora“ optuženom Šešelju stavljaju na teret, navedena optužnica sadrži i prikrivenu dimenziju, koju je moguće zapaziti tek pažljivijim tumačenjem načina na koji tužilaštvo interpretira “istorijski kontekst“ navodne krivice lidera radikala.
Tužilac, na primer, kao “inkriminisanu radnju“ ističe govore u kojima je optuženi “podsećao Srbe na zločine ustaša iz Drugog svetskog rata“ i kvalifikuje ih kao „poziv na osvetu, širenje etničkih stereotipa o Hrvatima i muslimanima i govor mržnje“. Ustaški režim Ante Pavelića, u navodima tužilaštva protiv Šešelja, kvalifikuje se istina kao „fašistički i marionetski“, ali ovaj vrednosni sud ima upadljivo drugorazredan, gotovo usputni karakter, i čak šta više po tonu optužnice predstavlja otežavajući okolnost za optuženog Šešelja. Naime, cela konstrukcija optužnice zamišljena je tako da bi se dokazalo da je Vojislav Šešelj bio beskrupulozni politički agitator, koji je kao član „zločinačkog udruženja“ koje je predvodio Milošević, imao zadatak da govori ono što “Milošević misli“. Dakle, njegova odgovornost delom je u namernoj i svesnoj zloupotrebi tragedije sopstvenog naroda iz Drugog svetskog rata, koja je početkom devedesetih iskorišćena radi stvaranja „Velike Srbije“. Prema tome, u krivično pravnom smislu, za tužilaštvo Tribunala, podsećanje na istorijsku istinu o genocidu nad Srbima u NDH mnogo je teži zločin izvršenog genocida, koji po međunarodnom pravu nikada ne zastareva.
Ukoliko ovakva optužnica, bude pretočena u odgovarajuću osuđujuću presudu, to praktično znači i tačku na svako ozbiljnije istraživanje genocida u NDH. Naime, svako istraživanje koje bi vodilo u smeru utvrđivanja objektivne istorijske istine o ovom misterioznom događaju, moglo bi na osnovu „precedenta Šešelj“ da bude pravno kvalifikovano kao „govor mržnje“. U takvim uslovima teško je zamisliti istraživača koji bi se usudio da pod takvom mogućom optužbom utvrđuje činjenice o ovom zločinu. Pri tom priča o izvršiocima, ustašama Ante Pavelića više nije zanimljiva koliko priča o njihovim podstrekačima i pomagačima. Reč je o istim onim zapadnim silama, koje su početkom devedesetih godina prošlog veka razorile jugoslovensku državu. Naravno ne radi se samo o Nemačkoj i Vatikanu. Ovde je pre svega reč o anglosaksonskim zemljama SAD i Velikoj Britaniji, bez čije saglasnosti, proces razaranja Jugoslavije i savremeni genocid nad Srbima ne bi bio moguć, baš kao i u vreme Drugog svetskog rata. Svaki istraživač genocida nad Srbima u NDH, bez izuzetka, mora da postavi nekoliko pitanja. Najpre, zašto sile Saveznice tokom Drugog svetskog rata nisu bombardovale Zagreb ili ostale hrvatske gradove, a znale su za genocid? Zašto partizani nikada nisu išli na oslobađanje jasenovačkog logora koji je radio do kapitulacije? Zbog čega posle rata Saveznici nikada nisu uhapsili „balkanskog kasapina Pavelića“ koji se slobodno šetkao teritorijom pod njihovom kontrolom? Zašto je zloglasni Artuković živeo mirno u SAD baš kao i ostali ratni zločinci, odnosno zašto je izručen pod stare dane da bi mu se sudilo u otadžbini , gde je umro posle jedne farsične optužnice? Zašto je Josip Broz zabranio svako posleratno istraživanje Jasenovca i naredio da se srpske jame zacementiraju? Koja je to sila imala takvu moć da amnestira ustaški pokret i hrvatski narod od bilo kakve istorijske odgovornosti i makar formalnog pokajanje za grehe iz vremena NDH-azije?
Odgovori na ova pitanja nisu mogući bez analize šireg istorijskog konteksta u kojem se dogodio genocid. Britanski obaveštajac Loftus, objavio je devedesetih godina senzacionalno otkriće, koje bi svako dalje istraživanje genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj moralo da preusmeri u dosada neistraženom pravcu – prema Vladama Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Pišući o „moralnoj hipokriziji Zapada“, Loftus objavljuje deklasifikovani dokument o saradnji britanskog MI 6 i Pavelićevih ustaša, koja datira još iz 1926. godine, daleko pre ratnih dešavanja. On dodaje da je ta saradnja nastavljena i tokom Drugog svetskog rata, kao i kasnije, posle ratnih strahota. Velika Britanija bila je prva zemlja koja je donela odluku o prestanku progona ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, još 1945. godine. Pavelić i ustaše postaju deo „antikomunističkog konzorcijuma“ čije usluge koriste zapadne demokratije u „hladnom ratu“ . Sve to stvara pretpostavke za aktiviranje „pacovskih kanala“ i realizaciju najsramnije operacije zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana, a to je sklanjanje ustaša i lično Pavelića na sigurno. Koliko je veza anglosaksonaca i ustaša bila snažna, svedoče i aktivnosti agenta CIA i MI 6, kao i dokazanog ratnog zločinca i masona 33 stepena, monjsinjora Krunoslava Draganovića, koji je prema deklasifikovanim dokumentima lično učestvovao u spašavanju Pavelića. Posebno je zanimljiva činjenica da se Draganović posle Brozove posete Vatikanu 1969. godine vraća u SFRJ, gde je podržao Titov režim i izjavio da je „crkva u Jugoslaviji slobodna“. Umro je i sahranjen je po svim protokolima 1981. godine, a da nikada nije odgovarao za počinjene zločine nad Srbima.
Ali vratimo se Hagu. Da u vrhunskoj politici ništa nije slučajnost svedoči i namera tužilaštva da na posredan način, blažim pravničkim formulacijama, kvalifikuje dešavanja u NDH-a. Tako se u presudama Tribunala genocid nad Srbima kvalifikuje kao „užasni zločin“, dok je masakr nad najviše hiljadu muslimana u Srebrenici „genocid“. Haško pseudopravničko umanjenjе zločina i krivice ustaša, ima i svoj autentični lokalni odjek u Hrvatskoj, čija intelektualna i politička elita već odavno razvija sopstvenu metodologiju umanjenja broja pobijenih Srba u Jasenovcu. Najinteresantnije je to da je ova tendencija, poslednjih desetak godina uživa podršku eksperata super uticajnog „Rokfeler fonda“, inače veoma bliskog američkoj Vladi. Na primeru Jasenovca se testira „savremeni pristup istorije stradanja i ljudske patnje kroz potrebu da se istakne dostojanstvo žrtve“. Kao posledica takvog pristupa nastala je i nova postavka Muzeja u Jasenovcu kojom je “patnja individualizovana a žrtva identifikovana“. Na taj način se došlo do brojke od 70 hiljada pobijenih čija su imena i prezimena navedena bez pominjanja nacionalnosti žrtve, uz providno objašnjenje da su „bitna imena a ne brojevi“ ( u slučaju Srebrenica sasvim je suprotno?!). Istovremeno u istorijskim publikacijama Jasenovac se sve više opisuje kao „radni logor“, u kojem su stradali prvenstveno Jevreji, dok je stradanju Roma i Srba dat upadljivo manji značaj . Tome je prilagođena i nova postavka Muzeja, odakle su sklonjeni „srboseci“, toljage i ostala aparatura koju su koristili zlikovci „radi pretvaranja Muzeja u mesto koje bi trebalo da donosi prihode od turističkih poseta“, kako je svojevremeno izjavio lokalni funkcioner HDZ-a.
Proces rehabilitacije ustaštva potpomažu i ugledni jevrejski intelektualci poput Efraima Zurofa, koji je u jednoj izjavi ustaše opisao kao „fanatične patriote“ uz prihvatanje cifre od 70 hiljada pobijenih u Jasenovcu . Veoma indikativna je i njegova izjava da je cifra od 400 do 700 hiljada ubijenih u Jasenovcu koju je svojevremeno plasirao Vizentalov centar posledica „preterivanja komunističke propagande“.
Pored Zurofove izjave kojom se amnestiraju ustaše, učinjen je i niz drugih konkretnih koraka, od posete Stjepana Mesića Jad Vašemu, do zaista groteskne posete predsednika Hrvatske stranke prava Ante Đapića ovom mestu , uz snimanje prigodnog dokumentarnog filma o ovom događaju od strane jednog jevrejskog reditelja, čime se otvoreno vređaju i sve jevrejske žrtve iz Drugog svetskog rata.
Da je reč o dogovoru na veoma visokom političkom nivou, na relaciji Vatikan – jevrejski lobi , svedoče i aktivnosti preminulog Pape Vojtile, koje prethodni utisak dodatno pojačavaju. Posle kanonizacije ratnog zločinca kardinala Stepinca, Papa je prilikom posete Republici Srpskoj počinio čin neviđenog svetogrđa beatifikacijom katoličkog sveštenika jevrejskog porekla Ivana Merca, i to u manastiru Pribićevcu, odakle je početkom Drugog svetskog rata krenuo pogrom ustaša nad Srbima kozaračkog kraja. O nekakvom simboličkom poklonjenju žrtvama u Jasenovcu Katolička crkva nikada nije razmišljala, uz identična obrazloženja o „komunističkoj propagandi“ koja je svojevremeno javnosti ponudio Zurof.
Vatikan slične procese podržava i na postsovjetskim prostorima. Tako je u „narandžastoj Ukrajini“ u toku velika kampanja rehabilitacije nacističke divizije Galičina , koja se u najnovijim „revidiranim istorijama“ prikazuje kao formacija koja se zalagala za „samostalnost Ukrajine“, naravno u odnosu na Rusiju. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko započeo je poput svojevremeno Tuđmana i Mesića, kampanju priznavanja „genocida nad ukrajinskim narodom“ u periodu 1932–1933, koji je patetično uz pomoć specijalista američkog Harvarada nazvan „gladmor“. Osnovno nastojanje je da se pred najvišim međunarodnim autoritetima poput Generalne skupštine UN izglasa rezolucija o osudi ovog događaja, koji je Moskva u navedenom periodu „namerno i svesno organizovala radi uništenja ukrajinskog identiteta“. Početkom novembra ove godine, generalna skupština UNESKO-a, usvojila je deklaraciju o „gladmoru“ uz sramnu konstataciju da je glad koja je u to vreme postojala u drugim delovima tadašnjeg Sovjetskog Saveza, pre svega Rusiji i Kazahstanu, bila posledica „socijalno ekonomskih prilika“, dok je u zapadnoj Ukrajini reč o namernom i sistematskom uništenju svih slojeva ukrajinske nacije. Pojedini unijatski i katolički sveštenici ovaj događaj označili su kao veliki korak ka odbrani „ukrajinskog identiteta“. Nasuprot tome, o strašnim zločinima formacija Stepana Banderasa nad ruskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu, nema ni govora. Slično ustašama u Hrvatskoj, i oni se u zapadnoj Ukrajini rehabilituju . Čak šta više iz lokalnih budžeta im se kao zaslužnim građanima isplaćuju penzije. Dakle , mesta u istoriji polako se menjaju.
Prema tome, eventualna osuda Vojislava Šešelja , predstavljaće završni čin potreban radi „uobličavanja istorije balkanskih ratova“ u kojoj bi Srbi slično Rusima bili proglašeni „vekovnim okupatorima okolnih naroda, nepopravljivim nacionalistima i hegemonostima“. Inače, istorija nam nudi bezbroj primera „govora mržnje“. Našoj javnosti gotovo je nepoznat podatak , da je britanski istoričar Siton Wotson , ključni savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova neposredno posle Balkanskih ratova 1912. Godine izjavio kako bi „trijumf Srba na Balkanu predstavljao nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju“. Između dva rata ostao je dosledan svom opredeljenju. Predlagao je da Britanija vodi prohrvatsku politiku. Mačekova garda imala je 1939. Godine oko 250 hiljada ljudi pod oružjem uglavnom britanskog porekla.
Ko zna, možda je baš tada simbolički počelo iskopavanje „pacovskih kanala“ gde bi „zapadne demokratije“ danas najradije da sakriju sramnu ulogu u podršci jednoj zločinačkoj ideologiji kakva je bila ustaška.
Potpuno je tragicno na kakvu lakrdiju i farsu ovaj sud lici.Sovjetsko i Njemacko sudsstvo iz 40 proslog veka je imalo vise dostojanstva.Eto to je kobajagi demokratski svet u kome zivimo i cemu stremimo.Jos je tragicnije da nasa drzava ucestvuje u ovoj sprdnji i dozvoljava da se nasem gradjaninu(ma kolijko im je veliki protivnik i koliko je svima oduran to desava)Danas njemu a sutra ko zna kome.
