Izvor: BKTV News, 03.Dec.2012, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred odlukom ili iskušenjem?
Hag, ma koliko da je bio ciničan i bahat u pokazivanju svetu, a ne samo nama, svoju potčinjenost zemljama, koje su podstakle i ostvarile nameru o razbijanju Jugoslavije – doneo je i otrežnjenje u svetskim razmerama. Pogotovo u svaljivanju krivice samo na Srbiju, kao zemlje “profesionalnih ubica naroda”.
Nije mala stvar ako Rusija u Savetu bezbednosti postaviti ili se čak i izbori za definitivno zatvaranje Haškog tribunala. Odluke ovog “nesuda”, jednostavno ne smeju da ostanu van interesovanja Ujedinjenih nacija, sve dok se ne skine ljaga koja bi trebalo da ostane kao “istorijska činjenica” da je srpski narod jedini bio “genocidan” u balkanskim dešavanjima.
I upravo kada je izgledalo da će nova vlast u Beogradu samo vaditi “kestenje iz vatre” iza ranijih “demokrtaskih vlasti” posle Petog oktobra, veliki u sadašnjem svetu su sebe radi, a ne samo nas radi, shvatili kuda vodi “savremeni imperijalizam”. Ili jasnije rečeno – politika zemalja koje su već zavile u crno ceo severni deo “Crnog kontineta”. Sa ciljem da se domognu njenih izbvora nafte. I pri tome, , nametajući tom delu arapskog sveta svoje vidjenje demokratije i moralnih normi, dovodeći ih, jednu po jednu, do “pejzaža Sirije i Libana”!
Nova vlast u Srbiji s razlogom pokušava da obešćašćenu, uvredjenu i razočaranu Srbiju ubedi da sudbina naše zemlje više i nije do kraja u našim rukama. Vučić s pravom postavlja pitanje – hoćemo li svojoj deci ostaviti slabu i siromašnu Srbiju. Dačić u umetnutim rečenicama ponavlja istinu da prekid razgovora sa Prištinom, zapravo, ne znači ništa sa stanovišta pretnje da “ne damo Kosovo”, jer ga više i nemamo!
Unutar Srbije se sada javljaju mnogi koji bi da ono što se dogadja poslednjih dana protumače kao nadu ili iskušenje. Reč je, naravno, pre svega o poseti veoma uticajnog i značajnog ruskog potpredsednika. Dimitrij Rogozin je godine proveo kao ambasador svoje zemlje u NATO. Analitičari su iz onog o čemu je on govorio i što su sa njim razgovarali ljudi iz našeg državnog vrha, izvukli tri krajnje jasne i istinite stvari kao ponude:
PRVA: „Rusija je sa vama, Putin je sa vama, potrebna nam je jaka Srbija koja će zastupati svoje stavove”.
DRUGA: „Rusija ima i želju i novac da ulaže u Srbiju i verujem da naš „brak“ neće biti samo iz interesa, nego i iz ljubavi”.
TREĆA: „Nadam se da će posle realizacije naših dogovora u vojno-odbrambenoj sferi Srbija postati jača država i to toliko jača da će svako prvo morati da razmisli pre nego što upotrebi oružje protiv nje”.
Srbija je, najzad, skinula sa sebe hipoteku floskulu kojom je Tadić osam godina obmanjivao narod – “I Evropska unija, i Kosovo”!
Srbija je, valjda, shvatila da nije jedan “politički poletarac” na svoju ruku sedeo u blindiranim automobilima, dok je policija rasterivala narod pred “vilom Mir” i kućom Šljivančanina. I hapsila ih da bsimo ih predali Hagu. Isporućivali smo bukvalne sve na koje bi neko pokazao prstom. Od predsednika države Miloševića, čitavog vrha vojske tadašnje Jugoslavije, jer se Crna Gora držala po strani, do majora, iako su oni samo obavljali svoju profesionalnu dužnost.
Zato će u našem istorijsakom pamćenju ostati večito da su “prvoborci Petog oktobra”, a bilo ih bar osamnaest lidera, partijskih ili nekakvih drugačijih formacija, hitali ka Zapadu ne da bi osigurali da i Srbija, poput pet ostalih jugoslovenskih republika, dobije medjunarodno priznanje svojih “avnojevskih granica”, već da referišu – zadatak je izvršen!
I sada je pitanje: šta se Srbiji iznenada ukazalo – nada ili iskušenje.
Ono što je rekao i o čemu je razgovarao Rogozin je upravo to – nada ili iskušenje. Da je Srbija u poslednjoj deceniji bila okrenuta vidanju rana sankcija i NATO agresije, a ne pripremanju terena da se “Kosovo što bezbolnije odvoji od Srbije” – sigurno bismo se drugačije ponašali, a verujem i da bi Hag bio makar profesionalno za delić drugačiji.
U čemu je trenutna šansa?
U jednoj prelomnoj tačci – saopštiti bez okolišanja i Putinu da ozbiljno shvatamo poruku da Rusija nije protiv naše saradnje i ulaska u EU, ali ne i u NATO; kao i da Obami stavimo do znanja da je naša sudbina EU, ali i jačanje sopstvene zemlje kako ne bismo u EU ušli kao “siromašni rodjak”.
Za nas, ali i svet, ipak je bitnije da Srbija sačuva svoj teritorijalni integritet, dostojanstvo. Jer, samo ekonomski snažna Srbija može i može da ostvari svoju istorijsku odgovornost za ono što će se dešavati na Balkanu. A to podrazumeva i da sadašnja vlast neuporedivo više radi na zbližavanju interesa Srbije, Crne Gore i Makedonije, uz puno razumevanje i Grčke, za pružanje otpora ma čijoj želji da se na Balkanu stvori “Velika Albanija”.
Mirko Stamenković
Tweet
Pogledaj vesti o: Izbori
