Izvor: RTS, 25.Maj.2013, 20:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve decenije Haškog tribunala
Pre 20 godina Savet bezbednosti oformio je Haški tribunal, ad hok sud za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije. Za to vreme mnogi zločinci su se našli na optuženičkoj klupi. Poslednje godine rada suda obeležile oslobađajuće presude za hrvatske generale, ali i Ramuša Haradinaja i Momčila Perišića.
Haški tribunal obeležava 20 godina od kada je Savet bezbednosti oformio ad hok sud za zločine >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << počinjene na prostoru bivše Jugoslavije. Tokom tih dvadeset godina, mnoge arhitekte ratova i direktni počinioci zločina su se našli na optuženičkoj klupi, ali neki akteri raspada Jugoslavije, poput Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića nisu.
Oslobađajuće presude za hrvatske generale, Ramuša Haradinaja, kao i Momčila Perišića, obeležile su poslednjih nekoliko godina rada Suda u Hagu. Kada je osnivan, proklamovana su tri osnovna cilja: kažnjavanje zločinaca, pravda za žrtve i pomirenje.
Pet stalnih članica Saveta bezbednosti je 1993. godine podržalo osnivanje Suda u Hagu. Među njima su bile i Sjedinjene Američe Države, čija je predstavnica Medlin Olbrajt nazivana "majkom" Tribunala, i Rusija, čiji su zvaničnici tražili da odgovorni budu osuđeni za zločine, bez obzira na to ko su.
Ruski diplomata Sergej Lavrov rekao je tada da Rusija ne može ostati indiferentna spram flagrantnih i masovnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
"Ubistva, silovanja, etničko čišćenje moraju se odmah zaustaviti i oni koji su odgovorni za njih, bez obzira kojoj strani pripadali, moraju biti primereno kažnjeni", istakao je Lavrov.
Predstavnica SAD Medlin Olbrajt najavljivala je da neće biti reči o pobedničkom sudu i da će jedini pobednik biti istina.
Dvadeset godina kasnije Haški tribunal je napadan i hvaljen, podržavan i ometan, viđen kao pravedan ili neprevedan. Iza njega ostaju presude za više od 130 osoba i milioni stranica dokaza koji će biti građa za pisanje istorije.
Tribunal možda nije ispunio sve svoje ciljeve, ali je kaznio mnoge direktne počinioce zločina. Mnogi smatraju da to domaći sudovi nikada sami ne bi uradili.
Predsednik nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom Rasim Ljajić veruje da je važno istaći da su nacionalna pravosuđa zakazala.
"Jer da su ona krenula da procesuiraju ratne zločine, pitanje je da li bi bilo potrebe za tribunalom", kaže Ljajić.
Različita viđenja Tribunala
Pogledi na Tribunal zavise od različitih okolnosti, pa i od nacionalne pripadnosti.
"Srbi ne priznaju Tribunal, oni samo sude Srbima a svi ostali su oslobođeni, ili će biti oslobođeni. Sve strane su ratovale, a oni samo Srbima sude", kaže stanovnik Pala Jovo Gavrilović.
Žrtva silovanja u ratu u BiH Bakira Hasenčić veruje da ona i mnoge druge žrtve veruju da nijedan ratni zločinac ne bi bio uhapšen i osuđen da nije bilo Haškog tribunala.
Srbija se dugo mučila pokušavajući da nađe način da sarađuje sa Tribunalom, a da na domaćoj sceni ne trpi političke posledice zbog nepopularnih izručenja. Oni koji su tu politiku vodili više od jedne decenije kažu da drugačije nije moglo.
"Probali smo sve. I kad nismo sarađivali nije išlo, i kad smo sarađivali imali smo posledice u zemlji. Ovo je najbolje što je moglo, da izvršimo svoje obaveze, a trebaće još mnogo godina da bi pomirenje zaživelo", istakao je Ljajić.
Iako stoji činjenica da žrtve iz Prijedora, Sanskog Mosta, Vukovara, Srebrenice, sa Kosova ne bi dočekale pravdu da nije bilo Tribunala, činjenica je i da srpske žrtve iz Oluje i žrtve zločina koje je počinila OVK ostaju bez haške pravde.
Branilac pred Haškim tribunalom Slobodan Zečević ističe da su zločini potvrđeni, a niko nije osuđen.
Kada je Tribunal osnivan, nikome nije ni padalo na pamet da će i NATO ratovati na Balkanu i da bi jednoga dana mnoge njegove "kolateralne greške" načinjene prilikom bombardovanja SRJ i civilne žrtve mogle da budu predmet rada Tribunala.
Na kraju niko nije odgovarao zbog bombardovanja RTS-a, ili ubijanja civila u gradovima Srbije.
.jpg)
