Izvor: Politika, 07.Apr.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Britanski advokati lomili jezik sa srpskim prezimenima
Iako su se neminovno sretali pre ulaska u sudnicu ili, pak, za vreme davanja izjava, članovi pravnih timova Srbije i Hrvatske strogo su se držali podalje jedni od drugih
Od našeg specijalnog izveštača
Hag – Dok je, govoreći o ulozi JNA uoči ratova devedesetih, britanski advokat Kir Starmer, zastupnik hrvatske tužbe pred Međunarodnim sudom pravde, iz trećeg puta pokušavao da pravilno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izgovori ime nekadašnjeg jugoslovenskog ministra odbrane generala Veljka Kadijevića, novinarskom salom se prolomio smeh. Ni sam britanski advokat nije mogao da se ne nasmeši. Ništa lakše britanski advokati, kojih je u najvećem broju bilo i na hrvatskoj i na srpskoj strani klupe, nisu izlazili na kraj ni s Miletom Mrkšićem. Situacija je bila potpuno drugačija sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom.
Međunarodni sud pravde je svakako jedna od onih institucija koje izazivaju poštovanje. Ma o čemu da se raspravlja (a za naše pojmove ima vrlo „egzotičnih” procesa), države se za nastup pred ovim sudom UN-a ozbiljno pripremaju, angažuju najbolje advokate i šalju svoje visoke predstavnike.
Retko je, međutim, neki slučaj izazvao takvu pažnju javnosti kao što je to bio slučaj sa hrvatskom tužbom i srpskom protivtužbom. Naravno, sasvim očekivano, jer je to i najteži aktuelni slučaj o kome sud treba da se izjasni. Sam početak rasprave, 3. marta, pratilo je pedesetak novinara iz svih najuticajnijih medijskih kuća u svetu, od Srbije i Hrvatske do Rusije, Nemačke, Francuske i, naravno, bio je tu i Si-En-En, kao potvrda da je reč o događaju kome vredi pokloniti pažnju. Vremenom se broj izveštača smanjivao, tako da je sam kraj rasprave dočekalo oko pet–šest pripadnika sedme sile iz najuticajnijih srpskih i hrvatskih medija.
Da ovde i nije sve tako stegnuto kao što se može učiniti onome ko prvi put ima priliku da prisustvuje nekom suđenju, videli smo još i pre nego što je proces počeo. Naime, opširno uputstvo o kućnom redu u sudu na čitavih desetak stranica, koje su akreditovani novinari dobili pre početka procesa, pokazalo se potpuno izlišnim, pa su se, recimo, umesto u kafeteriji, kafe ispijale po hodnicima i u novinarskoj sobi. Za vreme rasprave, međutim, morala je da vlada apsolutna tišina, o čemu se prilježno brinula sudska straža. Novinarima pristup nije bio dozvoljen ni u sobe u kojima su boravili zastupnici dve države. Beogradski tim je dobio svoj kabinet na nekoliko metara od sudnice, dok su hrvatski advokati bili nešto dalje.
Iako su se neminovno sretali pre ulaska u sudnicu ili, pak, za vreme davanja izjava, članovi dva tima strogo su se držali podalje jedni od drugih. Članovi pravnih timova čuvali su se čak i slučajnih susreta sa sudijama. Tako nam je jednom prilikom član srpskog tima s kojim smo razgovarali na tramvajskom stajalištu u blizini Suda skrenuo pažnju da razgovor moramo da nastavimo negde drugde, jer je na istoj stanici ugledao jednog od sudija MSP-a.
„Moramo da se pomerimo, kako ne bismo imali problema. Mogao bi neko da nas vidi, pa da ispadne kako se naš tim nešto dogovara sa sudijom”, objasnio nam je.
Sadašnje sudsko veće je, inače, kako su nam rekli, znatno podmlađeno u odnosu na dosadašnju praksu suda, po kojoj su sve sudije listom bile sede glave. Uostalom, predsednik suda Peter Tomka ima „samo” 58 godina, što bi se, po nekim starim kriterijumima, smatralo gotovo premladim za ovakvu funkciju.
Dokazivanje genocida u procesu koji je upravo završen samo po sebi je teška materija, koja zahteva veliku koncentraciju. A rasprave su pojedinih dana trajale i po čitavih šest sati. Zato niko ne bi mogao zameriti sudijama ako bi im ponekada i opala pažnja. Pogotovo u onim delovima advokatskih izlaganja kada su po ko zna koji put ponavljani isti argumenti, o ulozi JNA, o paravojnim formacijama kojima je JNA komandovala, o tome da je to dokazano i u Haškom tribunalu, o Velikoj Srbiji i dešavanjima u Vukovaru… I zaista se ponekada izveštačima činilo da sudije, onako pognutih glava, posle nekoliko sati gube pažnju. To se ponekad dešavalo i u novinarskoj sobi. Utisak je, međutim, bio potpuno pogrešan. Taman kad biste najmanje očekivali, neko od sudija bi prekinuo advokata, tražeći pojašnjenje za nešto što je rečeno, usaglašavanje podataka s onim što je rekao prethodni govornik.
U pravnim timovima Beograda i Zagreba bili su neki od danas najuglednijih stručnjaka za međunarodno pravo, profesori i advokati. Ali i sa takvom reputacijom, za njih je pojavljivanje pred ovim sudom, kako su nam rekli, bila velika čast. Rekli bismo i dobra preporuka za naredne angažmane. Kako smo nezvanično mogli da čujemo, daleko najveći honorar dobio je britanski profesor Džejms Kroford, član hrvatskog tima.
Pa ipak, i njih ste, kao i ostale „smrtnike” iz novinarske branše ili iz publike, mogli videti kako se slikaju u sudnici. Tako smo udovoljili molbi profesora Vilijama Šabasa da ga ovekovečimo s timom čiji je deo bio proteklih trideset dana. Hrvatske zastupnike sa fotoaparatima mogli ste videti i po hodnicima suda.
Boravak u Sudu pravde svakako predstavlja i zadovoljstvo, jer se on nalazi u, verovatno, jednoj od najlepših građevina u Hagu. Okružen je ogromnim, predivnim vrtom, punim najraznovrsnijih biljaka koje su sudu darovale razne institucije i ugledni pojedinci, o čemu svedoče natpisi pored svakog drveta. Leti se procesi mogu pratiti i iz bašte, zbog čega su već ovih dana na plato ispred malog jezera izneti stolovi. Tako će biti sve do prvih kišnih dana, kada se sud ponovo povlači u prelepo zdanje koje je 1913. godine izgrađeno novcem američkog filantropa Endrjua Karnegija.
Jelena Cerovina
objavljeno: 07.04.2014.
