Izvor: RTS, 13.Apr.2015, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zenon i Zidan
Jedna od najfascinantnijih stvari u vezi sa Zinedinom Zidanom, u gustišu fascinantnih stvari koje se tiču ovog fudbalera/umetnika jeste to da ga nikada, baš nikada, ama baš nikada nećemo sasvim razumeti.
Zenon iz Eleje je bio vrlo zanimljiv lik. Naime, ovaj grčki filozof prigovarao je uobičajenom shvatanju kretanja. Još preciznije, on ga je poricao. Negirao je njegovu izvodljivost svojim čuvenim >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << paradoksom.
Zamislite da želite da stignete iz tačke A u tačku B. Da biste to uradili, veli Zenon na svoj način, potrebno je prvo da pređete polovinu distance između dve tačke. Međutim, da biste stigli do polovine, neophodno je da pređete polovinu ovog novog razmaka. A opet, da biste to učinili, neophodno je stići na pola puta preostalog odstojanja, ali ne pre nego što savladate polovinu tog novog rastojanja. I tako u beskraj. Kao posledica, nikada nećete doći iz tačke A u tačku B. Nećete napraviti nijedan korak. Svako kretanje je nemoguće, jer pre nego što stignete do polovine zadate razdaljine morate prvo da pređete polovinu polovine, a pre nego što možete to da uradite, neophodno je savladati polovinu polovine polovine, a uoči toga polovinu polovine polovine polovine i tako doveka.
Naravno, mi znamo da je moguće premestiti se iz tačke A u tačku B ili, kada smo kod toga, u ma koju drugu tačku koja nam se dopadne. Micanje je moguće, iskustveno to znamo, i zbog toga je Zenonov paradoks, u čijem predstavljanju on inače koristi hipotetičku trku između Ahila i kornjače, tek samo jedna vrlo interesantna mozgolomka.
Ali, možda Zenona možemo da shvatimo i drugačije. Možda on ne govori samo o fizičkom kretanju, već i o umnom. Možda Zenon priča o uzaludnosti naših pokušaja spoznaje i punog razumevanja stvarnosti.
To već menja stvari. Razmislite. Svaki napredak u nauci, koliko god veliki bio, uistinu je mali. Naše proniknuće u tajne sveta se povećava svakodnevno, ali sa njim i shvatanje (i prihvatanje) našeg sopstvenog neznanja. Svaki odgovor tvori nova pitanja i zaista deluje kao da se, hitajući stalno napred, konstantno batrgamo u jednom mestu.
Toliko toga nama je nepoznato i verovatno će tako ostati još veoma dugo. Možemo da izmerimo gravitaciju, ali ne znamo odakle ona potiče. Ne znamo zašto se smejemo, zašto spavamo, a ni zašto naši prsti imaju otiske. Ne znamo zašto mačke predu, niti formulu distribucije prostih brojeva. Ne znamo zašto se topla voda zamrzava brže nego hladna. Ne znamo poreklo života i univerzuma, pa čak ni da li je univerzum jedinstven ili ih ima beskonačno mnogo. A ne znamo ni kako nastaje i od čega je sačinjen fudbaler. Onaj baš veliki fudbaler.
Da, neke svrhovite pojedinosti nama jesu poznate. U Holandiji, od čuvene Ajaksove akademije, grandiozno ali prikladno nazvane De Toekomst (Budućnost, prim. aut.), pa sve do akademija svih ostalih respektabilnih klubova, kod dečaka se insistira da imaju 10.000 dodira sa loptom dnevno. Rezultat je, podrazumeva se, fudbaler naglašenih tehničkih i motoričkih sposobnosti. Jasno nam je i da preteran rad na izdržljivosti ima negativan uticaj na brzinu, baš kao što će efekti preteranog rada na brzini biti negativni po izdržljivost. „Škotska igra", ili bilo koja igra na skraćenom prostoru sa određenim zahtevima, u fudbalera će usaditi brzinu misli i kvalitetnu selekciju rešenja, dok će shadow play (igra bez protivnika i bez lopte) razviti taktičku disciplinu i osećaj prostora.
Međutim, rad i trening nisu svemogući i ne može se svaki segment igre udesiti, a svako umeće stvoriti. Nije moguće skrojiti savršenog fudbalera, na šta će nas Maradonina samo prosečna desna noga zauvek podsećati. Rad i trening pomažu - pomažu mnogo - ali ne prave fudbalere, one baš najbolje, pred kojima padamo ničice, istovremeno oduševljeni i užasnuti. Mi pojma nemamo kako oni nastaju. Poznato nam je samo da njih ne možemo da stvorimo. Njih pronalazimo.
Fudbalski trener, suočen sa tom mističnom darovitošću, više je rudar nego vajar. On jedino može da je prepozna, oseti i iskopa, a ne izradi ili izgradi. Stomak mu je tada mnogo više od pomoći nego glava, jer jedino može da se osloni na pretpostavke i predosećaje, nikako na znanje.
U ovoj grupi „neobjašnjivih" fudbalera, čiji talenat je toliko veliki da se čini da nipošto ne može da stane u jednog čoveka, i kojih ima toliko malo da ih je moguće nabrojati na prste ruku lika iz Simpsonovih, jeste i Zinedin Zidan.
La Kastelan je predgrađe Marselja na severnom obodu grada. Izgleda baš kao što bi verovatno izgledao i neki od novobeogradskih blokova nakon višegodišnje suše, a spada u ono što se u Francuskoj zove quartier difficile. Tu je Zidan odrastao i tu je počeo. Po ćoškovima i šljunkovitim trgovima. Sa drugarima koji su ga zadirkivali zbog njegove stidljivosti.
Kada je imao 14 godina, primetio ga je čovek iz Kana. Već tada, bilo je jasno, mali „Jaz" je bio en route ka nezamislivoj slavi. Za prvi tim Kana debitovao je sa 17 godina, a 1991. godine pomogao mu je da se uspne do četvrtog mesta u šampionatu, što je najbolji rezultat u novijoj istoriji kluba. Potom odlazi u Bordo sa kojim stiže i do finala Kupa Uefa, gde ipak biva poražen od minhenskog Bajerna.
Mnogi su tada želeli Zizua (nadimak je dobio upravo tokom boravka u Bordou), ali zgrabio ga je Juventus. Odlazak u Seriju A, tada i dalje najbolju i tehnički najprosperitetniju ligu sveta, nije mogao da omane. Osvojio je scudetto 1997. i 1998. godine, a Uefin Superkup i Interkontinentalni kup 1996. godine. Dva puta je, ipak, poražen u finalu Lige šampiona.
U međuvremenu, Zidan je debitovao i za selekciju Francuske - i to kako. Les Bleus su gubili sa 2:0 u meču protiv Češke 1994. godine, kada je Zidan ušao u igru. Postigao je dva gola i spasao je svoj tim poraza. Bio je to omen, mustra svega lepog što će doći. Bicikla u prijemu, još jedan dribling i udarac levom nogom sa solidne udaljenosti. To je bio prvi gol, dok je drugi došao nakon udarca glavom. Najvažnije golove u svojoj karijeri daće upravo levom nogom i glavom, inače svojim „slabim stranama", kako je jednom rekao.
Francuskoj je prvu i jedini titulu prvaka sveta doneo sa dva gola glavom u finalu protiv Brazila, dok je La Novena (deveta titula prvaka Evrope) stigla u Madrid nakon paranormalnog voleja na Hempden parku protiv Bajera iz Leverkuzena.
Zidan je bio graciozan, a njegova igra prepuna milovidnih pirueta i aksela. Bio je neverovatno prijatan prizor. Njegov odnos sa loptom imao je skoro umirujući efekat. Gledajući ga, imali ste utisak da je uvek nedelja popodne, onih par minuta između obilnog obroka i dremke na kauču. Njegov lenji spokoj bio je zarazan.
Ali, njegova konfiguracija je bila neobična. Bio je elegantan, da, ali je bio i nekako kabast i imao je kanue umesto stopala. Njegova lepota nikako nije bila konvencionalna.
Ravni njegovog tela, prilikom šuta, prijema ili trka, presecale su osu tla pod neznatno atipičnim uglom. Bilo je skoro nemoguće primetiti tu pekulijarnost, ali je ona sasvim sigurno bila tu, u svakom njegovom pokretu.
Zbog toga je, valjda, izgledalo potpuno normalno kada bi Zidan radio potpuno nenormalne stvari na terenu. Zato što smo već prethodno, iako vrlo suptilno i možda ne potpuno svesno, bili frapirani gledajući na koji način radi vrlo obične stvari.
Pre Zidana, francuski fudbal bio je najbolji kada je u sredini nacionalnog tima stajao carré magique. Čuveni i opevani„magični kvadrat" u veznom redu reprezentacije, koji su činili Mišel Platini, Žan Tigana, Alan Žires i Luis Fernandez, vodio je Francusku do titule na Evropskom prvenstvu 1984. godine i do polufinala Mundijala dve godine docnije. Njih četvorica su bili sjajni, ali je jedan Zidan bio bolji.
Međutim, Zidana nije bilo lako uklapati u tim, iako se to možda čini apsurdnim. On nije bio brz, a njegov defanzivni instinkt je bio razvijen koliko i T-reksove prednje nožice. Zbog toga mu je koncept „razbijenog tima", razvijen u Italiji, a koji deli ekipu na sedam defanzivnih i tri ofanzivna fudbalera, toliko prijao. U Juventusu su kuražnost i subordiniranost Edgara Davidsa, Antonija Kontea i Didijea Dešama čuvali njega, Alesandra Del Pjera i Filipa Inzagija i dopuštali im maksimalan nivo komocije.
Eme Žake je bio vođen istim uverenjem kada je 1998. godine učinio da Francuska bude prva selekcija koja je sa tolikom količinom uspeha igrala 4-3-2-1 formaciju. „Jelku" je, inače, najverovatnije krajem osamdesetih godina u Den Hagu prvi igrao holandski stručnjak Ko Adrijanse. Opet je Zidanova sloboda bila maksimalna, jer su iza njega bdili Dešam, Kristijan Karembe i Emanuel Peti.
Na Evropskom prvenstvu 2000. godine, koje je Francuska takođe osvojila, Žake je prešao na svagdašnjiju varijaciju sistema sa pet igrača u veznom redu, kakva 4-2-3-1 postavka svakako jeste. Zidan je ponovo bio nesputan i nepotčinjen zahtevima u igri, u čemu mu je mnogo pomagao disciplinovan i vrlo inteligentan način na koji je Patrik Vijera interpretirao poziciju zadnjeg veznog fudbalera.
Zinedin Zidan je bio voljen i uznošen jer je osvojio sve počasti koje igra ima, ali nije to bilo sve. Bio je bravurozno darovit fudbaler, ali je bio i izvrstan muž, sjajan sin, izuzetan otac, fenomenalan zet, vanserijski prijatelj. Bio je skroman i diskretan, nenametljiv i skrušen pred slavom koja ga je obavijala. Njegova nepretencioznost činila ga je još neodoljivijim, kao devojku koja ne zna da je lepa.
Voleti ga nije bilo samo lako, već se činilo skoro obaveznim i sasvim prirodnim, kao jedna od onih stvari koje radimo, a da o njima i ne razmišljamo niti divanimo. Ustajemo ujutru, peremo zube, umivamo se i volimo Zidana. Tek tako.
Ali, Zidan je u sebi nosio bes, jar i jed koji su, ponekad se činilo u pravilnim vremenskim razmacima, preuzimali kontrolu nad čitavim njegovim bićem. Njegov izraz trpeljivog i samoprekornog askete tada se pretvarao u grimasu nekoga ko kao da je detinjstvo proveo kidajući krila insektima. Nasilje je zauzimalo mesto tamo gde je do pre samo tren bila delikatna lepota njegovog sportskog i ljudskog izraza. Kao posledica, Zidan je sakupio 14 crvenih kartona u svojoj karijeri. Niko, zaista, nije mogao da razabra zbog čega dopušta da grubijanstvo skrnavi njegovu, u svakom drugom smislu, egzemplarnu pojavu.
Zidan je uvek govorio da je ponosan na La Kastelan i Marselj, mesta odakle potiče i ljude uz koje je odrastao. „Gde god da odem", rekao je Zidan, „u La Kastelan želim da se vratim". Međutim, čini se da ni ne mora da se vraća. On nikada zaista nije napustio La Kastelan. Nije ni mogao. Baš to je izvor njegove moći, ali i uzročnik njegovih nevolja. Jer, vidite, La Kastelan nije samo početak Zidanove priče. On je i najvažniji deo.
Zidan je navijač Olimpika iz Marselja i, čak i dok je igrao u Kanu, dolazio je na Veledrom da gleda utakmice. Tu se zaljubio u urugvajskog princa Enca Frančeskolija, po kome će kasnije nazvati i svog prvog sina. „Moja strast prema igri potiče od samog grada Marselja", kazao je on.
Međutim, Marselj je svom čedu podario mnogo više od fudbalskog senzibiliteta. Podvalio mu je i svoje nedaće i uskraćenosti.
Nakon Drugog svetskog rata, Francuska je od zemlje emigracije postala zemlja imigranata. Njeno društvo je postalo izrazito multietničko, što je političkoj agendi u ovoj zemlji kao vrlo važnja pitanja nametnulo toleranciju, prava manjina, multikultiralizam i opšti pluralizam. Francuska je razvila zakone kako bi izašla na kraj sa potencijalnom nejednakošću i diskriminacijom u društvu, ali nijedan od njih nije usmeren na rasne ili etničke manjine. Umesto toga, koristi se klasni ili geografski kriterijum za tretiranje svakojakosti statusa građana. Ovo znači da ksenofobije i nekakve segregacije u Francuskoj nema, ili je ima mizerno malo? Istina je upravo suprotna.
Ova evropska zemlja je vrlo raslojena i razjedinjena, a u njoj etničke grupe žive odvojene kao planete koje orbitiraju oko različitih zvezda. Užasni neredi koji su potresli Pariz 2005. godine samo su jedna manifestacija ovoga.
Zinedin Jazid Zidan, najmlađi sin Smaila i Malike, je Kabil. Ovaj narod potiče iz severnog Alžira, a kao i ostale Berbere, autohtone stanovnike Magreba, muslimanski osvajači pokušavali su da provuku kroz procez arabizacije, ali su ovi ipak uspeli da sačuvaju jezik i kulturu. Neki kažu da Kabili čine čitavu trećinu od šest miliona stanovnika Francuske alžirskog porekla.
Kao jedan od njih, ali značajno slavniji i važniji u sportskom, a tako i političkom diskursu, Zidan je nepovratno, na veke vekova, postao skopčan sa podelama i zlopaćenjima izdeljenog francuskog društva. To nikada nije bilo očiglednije nego nakon osvajanja Svetskog prvenstva.
Zidanomanija je tada dostigla svoj jek u Francuskoj. Posteri, murali i rep pesme proglašavali su Zidana predsednikom, a alžirska zastava se vijorila pored trobojke na Jelisejskim poljima. Paskal Bonifas, uticajni društveni kritičar, njegovu popularnost je okarakterisao kao ništa manje nego početak „novog Prosvetiteljstva".
Oportunistički političari i lobisti pokušali su to da iskoriste. Pokušali su Zidana da iskoriste. Zašto i ne bi? Za prosečnog Francuza, on je bio idealno, nepreteće lice imigracije (Ah, kada bi svi mogli da budu kao Zidan!).
Zidan se jako bojao ovoga. Još više, gnušao se zadenuća svog imena i svoje reputacije u debatu, kvazidebatu ispostaviće se vrlo brzo, o integraciji i zajedništvu, o toj ideji o jednoj novoj „naciji duge" koja je bila sve o čemu se govorilo nakon pobede na Svetskom prvenstvu.
Pokušao je da izbegne studeni pritisak politike na sve načine, zbog čega je njegova javna persona bila pažljivo konstruisana i umešno čuvana, makar podjednako kao i neki njegovi složeniji potezi na fudbalskom igralištu.
„Nemam nikakvu poruku", bilo je sve što je izustio nakon trijumfa na Mundijalu, konačno izborenog na stadionu Francuska, smeštenom u Sen Deniju, još jednom izmrcvarenom kraju koji je bio jedan od prvih utočišta njegovog oca kada je ovaj napustio svoje selo u alžirskim brdima.
Uostalom, ushit zajedništva nije trajao dugo i vrlo brzo je postao memljiv. Nekoliko dana nakon velike pobede, Žan Mari Le Pen, tada lider desničarskog (latentno fašističkog) Nacionalnog Fronta, režao je zbog porekla fudbalera koji su Francuskoj doneli najvažniji trofej u sportu. Zidana je izdvojio, nazvavši ga sinom „francuskog Alžira". To je bolelo.
Termin „francuski Alžir" nikada nije neutralan. On nesprečivo evocira kolonijalnu državu koja je skončala 1962. godine nakon dugog i brutalnog rata. Konotacija je da je Zidan, kao „sin francuskog Alžira", ili kolonijalni lakej ili izdajica zemlje svoga oca.
Onda je jedan od Le Penovih viđenijih pristaša rekao da, ako je Zidan toliko prihvatljiv javnosti u Francuskoj, to je samo zbog toga što mu je otac bio „harki". Ovo je bolelo još više.
Ova arapska reč koristi se da označi Alžirce koji su se tokom Alžirskog rata borili na strani Francuza, i koji su ili prebegli u Francusku ili su masakrirani po njegovom okončanju. Harkiji su zapostavljene žrtve kolonijalnog rata, omraženi u sopstvenom narodu zbog kolaboracionizma i prezreni od strane Francuza, koji ih se sećaju sa sramom. Uvreda je konstruisana tako da nanese veliku štetu, posebno u kraju kakav je La Kastelan, u kome se živalj vrlo rado identifikuje sa Marseljom, koji je uvek bio najmanje nobles od svih francuskih gradova, ali to čine vrlo nerado, ili ne čine uopšte, sa Francuskom.
Jedna od najdirektnijih posledica ovog opanjkavanja jeste i sve ono što se dogodilo na utakmici između Francuske i Alžira u oktobru 2001. godine. Trebalo je to da bude paradni trenutak pomirenja dve nacije, koje, bez obzira na sve, nisu mogle da žive jedna bez druge. To je trebalo da bude. A bila je noćna mora. Tačnije, bilo je to kao da je neko ušao u Zidanovu glavu, izvadio njegovu ličnu noćnu moru i rasprostreo je po fudbalskom stadionu.
Uoči meča, Zidan je dobijao pretnje smrću. Pre meča, publika na stadionu Francuska je zviždala Marseljezi (kontrast koja sažima sve vratolomne nesigurnosti ovog društva), a tokom meča je zviždala i pogrdno skandirala Zidanu. On je kasnije priznao da su ga više od svega uznemirili transparenti na kojima je pisalo „Zidan harki". Ova farsična priredba je prekinuta u drugom poluvremenu, kada su navijači uleteli na teren, uzvikujući parole protiv francuske države.
Svima je tada bilo poprilično jasno da je multikulturna avantura, koju je pokrenuo tim Francuske iz 1998. godine, postala jedan vrlo neprijatan rusvaj. Sve ovo nije imalo nikakve veze sa Zidanom, ali je i imalo baš svake veze sa njim. Baš kao i ono što se dogodilo u Alžiru, samo koji mesec ranije.
„Crno proleće" je period krvništva i nasilništva, koje je alžirska vlada sprovodila nad kabilskim demonstrantima, izašlim na ulice nakon smrti srednjoškolca u policijskoj stanici. Prema najuzdržanijim procenama, najmanje 120 ljudi je poginulo. Zidan nikada nije progovorio o ovome u javnosti, i to je nešto što mu kabilska zajednica i dijaspora nikada nisu oprostili.
I tako su se u Zidanu makljale sile istorije i naroda, nepomirljive ali i neodvojive. On je trebalo da bude megdandžija francuskog jedinstva, alžirskog ponosa, kabilske osobnosti i ko zna čega još. Bio je kao čovek od koga se očekivalo da muholovkom zaustavi mećavu, dok se tektonske ploče razdvajaju pod njegovim tabanima.
Jedna od hipoteza koje se tiču Zidana fudbalera i Zidana osobe jeste da je on bio gonjen unutrašnjim gnevom. Odatle potiču te šokantne erupcije nasilja koje su iznenadne koliko su i neobrazložljive.
Neki od primera koji štrče su udaranje glavom Johena Kinca iz Hamburga u meču Lige šampiona, dok je igrao u Juventusu, ili gaženje nesrećnog Fuada Amina, kapitena Saudijske Arabije, tokom druge utakmice na Mundijalu 1998. godine.
Kada je tek stigao u Kan, ljudi zaduženi za njegov fudbalski napredak vrlo brzo su primetili koliko naprasit i osetljiv ume da bude. Žestio se posle svake uvrede koja je stizala sa tribina, a koja bi okrzla njegovo poreklo ili njegovu porodicu. Shvatili su da prvo moraju da ga smire, i makar donekle kanališu i ublaže tu žuč koja se neretko promaljala iz njega. Tako je Zidan prvih nekoliko sedmica u klubu proveo sa kofom i krpom, čisteći svlačionice, što je bila kazna jer je udario protivnika koji se izrugivao njegovim geto korenima.
Zidanovo siledžijstvo je vrlo moguće produkt unutarnjeg konflikta koji nužno truje nekoga ko je zasvagda obešen između civilizacija. Uz to, Zidan, kao i mnogi koji su se smucali pogibeljnim ulicama La Kastelana, nije imao predispoziciju da oćuti i ostane postojan kada čuje nešto što mu se ne dopada.
„Teško je to objasniti, ali ja imam potrebu da igram intenzivno svakog dana. Ta želja da nikada ne prestanem da se borim je još nešto što sam naučio u mestu u kome sam odrastao. Svakog dana mislim na to odakle sam došao i još uvek sam ponosan na to što sam - prvo Kabil iz La Kastelana, onda Alžirac iz Marselja, a onda Francuz", definisao je sebe Zidan.
I sve to je bio i one noći pod berlinskim nebom, 9. jula 2006. godine. Pod onim nebom i one noće koje niko verovatno nije ni očekivao da će Zidan videti.
Godine 2001, jedna salveta sa napisanim „Da", prosleđena Florentinu Perezu tokom gala prijema u Monte Karlu, potpomognuta sa više od 70 miliona evra, dovela je Zidana iz Juventusa u madridski Real. I pored inicijalnog uspeha, „Los Galaktikosi", delo politike poznate kao Zidanes y Pavones, urušili su se kao kula od karata na koju je bačen žrvanj. Poslednji trofej koji je Zidan osvojio u Španiji bio je Superkup te zemlje 2003. godine. On sam nipošto nije uspevao da razbudi Real, iako je baš ovde igrao svoj verovatno i najelokventniji fudbal.
Francuska je, u međuvremenu, unižena kao branilac titule na Mundijalu 2002. godine, ne uspevši čak ni da postigne gol u tri utakmice. Nije bila senzacionalno bolja ni na Evropskom prvenstvu 2004. godine, nakon čega je Zidan odlučio da je dosta. Povukao se iz nacionalnog tima.
Međutim, tokom zlehudog landaranja „trikolora" u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, Zidan je odlučio da se vrati. Francuska je uspela da se plasira na šampionat, a još jednom zahvalna nacija ispustila je jedva čujan uzdah olakšanja.
Tri sedmice pre kraja sezone 2005/2006 u španskoj Primeri, Zidan je objavio da će se povući iz fudbala. Slonovska groblja, odnosno lige Bliskog i Dalekog istoka, Australije ili Amerike, ga nisu previše zanimala. To je, dakle, bilo to. Još Svetsko prvenstvo i onda konačni i neopozivi fajront. La fin.
Počelo je mučno. Francuska je ponovo igrala nebulozno loš fudbal. Zidan je bio posebno slab u meču sa Južnom Korejom (1:1), drugim u grupnoj fazi, nakon remija bez golova sa Švajcarskom.
Osvajač tri Fifine nagrade za najboljeg igrača sveta je u ove dve utakmice dobio isti broj žutih kartona, zbog čega nije bio u timu u odlučujućem meču protiv Togoa. Bez Zidana, Francuska je, golovima Vijere i Anrija, pobedila prvu mundijalsku utakmicu nakon finala od pre osam godina. Malo je bilo onih koji su očekivali da će Zidan početi meč osmine finala. Mnogo je bilo onih koji su se nadali da neće.
Ali, Zidan je bio u timu. I bio je drugačiji. Odnosno, bio je onaj stari.
Namestio je i postigao gol za devet minuta u utakmici protiv Španije, koja će u ne previše izmenjenom sastavu osvojiti Evropsko prvenstvo dve godine kasnije. Namestio je gol Anriju za minimalni trijumf protiv Brazila u četvrtfinalu, u meču koji je odigrao kao da ga je sam Bog dotakao. Bila je to prva asistencija za Tijerija Anrija u više od 50 utakmica koje su odigrali zajedno. Potom je golom iz penala protiv Portugalije odveo svoju reprezentaciju u finale.
Tamo je ponovo dao gol iz jedanaesterca, s tim da je ovaj delovao kao skarabudženi omaž golovima koje su u finalima dali Antonin Panjenka na našoj Marakani 1976. godine i Džef Herst na Vembliju deset godina ranije. Italija je ipak izjednačila, i utakmica je otišla u produžetke. Tamo je Zidan ponovo bio jako blizu da postigne pogodak, ali ga je u tome sprečio Đanluiđi Bufon, koji kao da se baš u tom trenutku pretvorio u hindu božanstvo.
A onda se dogodilo. Nešto. Nešto neobjašnjivo i neizrecivo. U 110. minutu utakmice.
Nekoliko stotina miliona ljudi je gledalo utakmicu na Olimpijskom stadionu i skoro svi su gledali na drugu stranu. Sigurno je samo da su Bufon i Đenaro Gatuzo zapazili u realnom vremenu šta se zbilo, možda još neko sa klupe „azura" i četvrti arbitar Luis Medina Kantaleho. On je otkrio glavnom arbitru Orasiju Elizondu zbog čega Marko Materaci leži na zemlji. Ostali igrači na terenu su bili pometeni i relativno tihi. Glas se, ipak, brzo pročuo i nastao je pandemonijum. Italijani, uvek pravdoljubivi kada od toga imaju koristi, zahtevali su reakciju i kaznu.
Zidan je stajao miran, ali to je bila mirnoća koja je dolazila od bunila. Delovao je kao da je zaboravio gde se nalazi. Kao da nije svestan da je usred papazjanije koju je sam pokrenuo. Ali ne zadugo. Vrlo brzo se prenuo. Gledao je oko sebe, a pogledao bi i u nebo sa dirljivim intenzitetom. Neki očaj se spustio na njegovo obličje, kao da je odjednom postao svestan okoline i svoje tužne pozicije u njoj. Sada je izgledao kao čovek kome su šapnuli da život nema smisao. Orasio Elizondo je dotrčao do mesta gde se on nalazio i izvadio crveni karton iz džepa. Zidanu je verovatno delovalo kao da ga je izvukao iz dubine pakla.
Morao je da ode sa mesta zločina, a Italijani su, samo par desetina minuta kasnije, osvojili Mundijal savršenim izvođenjem jedanaesteraca. Usledila je radost i tuga, odijum za poražene i filipike za pobednike. Uobičajene stvari.
Ali pitanje je ostalo, pitanje koje se pridružilo ansamblu onih čiji puni odgovor nikada neće dotaći naše uši. Zašto?
Nakon mnogo apokrifnih verzija i rašomonskih tumačenja, ipak smo saznali šta je Materaci rekao Zidanu. Spomenuo mu je sestru, posle duela u šesnaestercu koji je bio sačinjen od blagog držanja i odgurkivanja. Ali, to nije moglo da bude sve, zar ne? Zidan je bio prek, osetljiv, ali ne i sumanut. Gore od ovoga je čuo kvadrilion puta na terenu i ulici. Gore je sigurno čuo i te večeri. Materacijeva uvreda je povod, ali uzrok ne može biti. Uzrok je nešto što nikada nećemo saznati. Ovo je bio momenat kada su se Zenon i Zidan ponovo sreli.
Sam zahvat, nekoliko koraka i udarac glavom u grudi, trajao je kratko. Ali, ako je i trajao tek nekoliko sekundi, to je bilo samo zbog toga što se nalazio na kraju dugog, sporog i nevidljivog procesa sazrevanja svega onoga što je Zidan nosio u sebi, a što će nama ostati nedostupno.
Jirgen Klop je govorio o tome kako je izlazak na teren pred utakmicu, iz skučenog u otvoreno, iz tišine u buku, iz tame u svetlo, kao rođenje. Novi život kojim nas fudbal blagosilja iz nedelje u nedelju. A, ako to jeste život, šta je onda ostanak na terenu kada se svetla ugase, kada se ugase po poslednji put, ako nije smrt. Čak i ako se završi lepo, podizanjem trofeja svetskog prvaka, to je opet završetak. Opet je to smrt.
Možda je ovo bio način za Zidana da se uhvati u koštac sa egzistencijalnom setom koja se sručila na njega. Možda je posredi tu bila još jedna sila, protivrečna ali i srodna.
Zidan nije uspeo da savlada Bufona i konačno je osetio da su njegove moći baldisale. Delovao je zanemoćalo, kao putnik kome niko nije rekao da je pogrešio skretanje. Produžetak je proveo nameštajući kapitensku traku, koja je konstantno spadala iz nekog razloga. Kao da se raširila ili, pre, kao da se Zidan smanjio.
Više nije mogao da postigne gol, da ponese svoje saigrače, svoj tim, svoju zemlju, sebe. Bio je tuđa projekcija jako dugo i konačno je podlegao. Pukao, što se kaže. Suočen sa umetničkom nemoći, dok se crna berlinska noć skupljala oko njega, pobegao je i sklonio se.
Na kraju, da bismo razumeli njegov kraj, moramo da shvatimo celokupnu sumu momenata i energija koje su obrazovale Zidana i koje su ga dovele baš dovde. To, ustanovili smo, a Zenon nam je u tome pomogao, nikada nećemo moći.
I tako on za nas ostaje neprozračan, neprobojan i nerazumljiv. Kada je prošao, na putu ka svlačionici, pored trofeja od zlata i malahita, ne obrativši pažnju na njega, ostavio nas je da se zauvek pitamo. Kao što su naši preci gledali munje i slušali udar groma, zbunjeni i oduševljeni, tako smo i mi posmatrali njega. Kao neobjašnjivu i neizrecivu silu prirode.
Bilo je predivno. Bilo je brutalno. Bilo je magično i bilo je prozaično. Bio je to Zinedin Zidan.
