Izvor: Politika, 24.Maj.2015, 09:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usta puna samoće
Pisac proslavljenog romana „Usta puna zemlje“ i drame „Smrt gospodina Goluže” posle decenija odsustva, objaviće knjigu svojih sećanja
Roman „Usta pune zemlje” Branimira Šćepanovića (1937), preveden je na dvadesetak jezika, najviše izdanja imao je u Francuskoj, zatim u Grčkoj, Americi, Rusiji, Japanu... Za ovaj roman, koji je prodat, kod nas, u više od sto hiljada primeraka, Šćepanović je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Autor je knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priča: „Pre istine” (1961), romana „Sramno leto” (1965), „Usta puna zemlje” (1974), knjige novela „Smrt gospodina Goluže” (1978) i romana „Iskupljenja” (1980). Dela Branimira Šćepanovića objavljena su na više od trideset jezika. Već dugo ništa ne objavljuje. Bio je i dugogodišnji umetnički direktor Avala filma čiju nedavnu prodaju komentariše kao „žalosnu i skandaloznu”.
Srpska književna zadruga, u svojoj najznačajnijoj biblioteci – „Kolu”, objaviće ove godine knjigu izabrane proze „Usta puna zemlje”, u kojoj će pored ovog romana biti i najznačajnije Šćepanoviće novele.
U antologiji svetske književnosti, koju je objavila Francuska enciklopedija, pod naslovom: „Idealna biblioteka”, među 700 knjiga svih vremena, od Gilgameša, Homera i Biblije, do današnjih dana, našao se i vaš roman „Usta puna zemlje”. Kako ste doživeli planetarni uspeh ove knjige?
Godinama, od samog izlaska knjige, privikavao sam se na taj uspeh. Roman je objavljivan na mnogim jezicima, u velikim tiražima, a od najvećih književnih kritičara ocenjivan kao remek delo svetske književnosti. Osnivani su, u Švajcarskoj na primer, klubovi ljubitelja ovog mog romana. Imao sam, kako bi se modernim rečnikom reklo – svoje fanove. U najvećim francuskim novinama, ozbiljni kritičari su ovu knjigu proglasili „jedinstvenom pesmom u svetskoj književnosti”. U Belgiji, pojavio se veliki prikaz u uglednom časopisu „Notr tam”. Za moj roman je rečeno da je možda najznačajnija i najbritkija knjiga aktuelne svetske književnosti. Sve je to doprinelo da se priviknem na veliki uspeh romana, pa me ulazak u svetsku antologiju nije iznenadio.
Kako objašnjavate toliku podršku vašem romanu – i kritike i čitalaca, i kod nas i u svetu?
To je jedna univerzalna priča o ljudskoj samoći i čovekovom stradanju. Veliki broj studija napisan je u Francuskoj, oni su moj roman nazvali Petim jevanđeljem. Golema mržnja goniča, za koju nema povoda, koji s ostrašćenošću pokušavaju da ulove i satru nedužnog čoveka, mnogima se učinila kao sudbina Isusa Hrista. Kad sam pisao ovu knjigu, najčešće noću, često sam se pitao, prezasićen i umoran, čemu sve to i koga će to uopšte da zanima. Pomišljao sam čak da će ta knjiga, možda, imati ukupno dvesta čitalaca. Ispostavilo se, uključujući tiraže u Francuskoj, gde su objavljena 23 izdanja, od kojih desetak džepnih, zatim u Rusiji i Grčkoj, da je ukupni tiraž, gotovo, pola miliona primeraka. Čitaoci i kritičari u Francuskoj, Japanu, Grčkoj, Italiji, Meksiku, smatrali su da je knjiga o njima, što najbolje govori o tome koliko su moje sumnje, u vreme pisanja, bile neopravdane. Za tolika izdanja mog romana u Francuskoj veliku zahvalnost dugujem prevodiocu Žanu Deskau.
Nikola Milošević, škrt u pohvalama, za roman „Usta puna zemlje”, rekao je da će „ostati trajno zabeležen u našoj literaturi”, što se i dogodilo?
Nikola Milošević mi je rekao posle objavljivanja eseja o romanu „Usta puna zemlje” da smatra da je to njegov najbolji kratki esej koji je napisao. On je posebno pohvalio muzičku intonaciju moje proze, tvrdeći da se to može uporediti samo sa prozom Miloša Crnjanskog. Ukazao je i na likovnu komponentu knjige, upoređujući pojedine scene sa slikama Salvadora Dalija i Hijeronima Boša. Od naših velikih kritičara, spomenuo bih i Zorana Gluščevića, koji je napisao više tekstova o mojim knjigama. On je posebno ukazao na spoj dva najkrupnija književna simbola 19. veka: strah, čiji je moderni pratvorac Kafka, i krivicu, čiji je genijalni proizhoditelj Dostojevski, i rekao da sam ja toj sintezi udahnuo autentični duh egzistencijalne strepnje, ustreptale oko žudnje za smislom i težnje ka pravom identitetu sopstvene ličnosti.
Dragan M. Jeremić, čijoj se reči verovalo, uporedio je vaš roman s knjigama: „Starac i more”, „Smrt u Veneciji”, „Stranac”... Jesu li vam godila ova poređenja?
Pa to je bila prva književna kritika, izašla je u „Politici”. Za mene je to bilo izuzetno značajno. Odmah posle toga, usledile su druge pozitivne kritike. Želim da istaknem prikaz Draška Ređepa, u „Borbi”, koji je tvrdio da je ova knjiga veliki datum srpske književnosti.
Kako danas gledate na „Usta puna zemlje”, objavljena pre četiri decenije?
Nikad ne čitam svoje knjige, osim u retkim prilikama, na književnim večerima, kada sam obavezan da pročitam neki odlomak.
Vaš neimenovani junak ima 37 godina. Toliko ste i vi imali kada je roman objavljen. Koliko u romanu ima autobiografskog, da li ste i vi imali svoje progonitelje?
Naravno, to je apsolutno tačno. Naime, kad sam počeo da pišem knjigu, morao sam, kao i uvek, da znam, sve do detalja, šta ta knjiga treba da bude, i da znači. Rešio sam da progonitelji, od bezazlenih i dobrodušnih ljudi, potpuno bez osnova, postanu krvožedne zveri. Imao sam problem sa junakom koga progone, ko je on, i kakav je. Posle izvesnog vremena, rešio sam taj problem: shvatio sam da to moram biti ja.
Roman o progonjenom i progoniteljima, danas je aktuelniji, nego kada je napisan?
To je, verovatno, tačno.
Po motivima novele „Smrt gospodina Goluže”, snimljen je film u Americi, a u francusko-nemačkoj koprodukciji ekranizovan je vaš roman „Iskupljenje”. Koliko ste bili zadovoljni tim filmskim verzijama vaših romana?
Posle ekranizacije novele „Smrt gospodina Goluže”, u režiji Živka Nikolića, u koprodukciji s inostranim producentom iz Bratislave, desetak godina kasnije, u Americi, pod naslovom „Džulijan Po”, snimljen je film, i serija u četiri epizode, po motivima novele „Smrt gospodina Goluže”. Film je imao velikog uspeha u svetu, bio je u vrhu najgledanijih filmova. I kod nas je prikazivan na televiziji. Film Živka Nikolića i američki, potpuno se razlikuju, ne po sadržaju, već po režijskom postupku. Naime, dok je Živko Nikolić, u svom svojstvenom maniru, ostrašćen i žestok u emocijama, američki film je stišan i intoniran u jednom čehovljevskom maniru – moderato kantabile. Inače, ova novela ušla je u mnogobrojne antologije, između ostalih u Američku antologiju svetskih priča i Antologiju moderne evropske priče, koja je objavljena u Danskoj. A francusko-nemački film nikada nisam video.
Po motivima vaših romana pravljene su i pozorišne predstave. U kojoj meri je izneveravan vaš osnovni tekst?
Naprotiv, nije bilo promena teksta. Izdvojio bih predstavu u Nacionalnom teatru u Tuluzu, po romanu „Iskupljenje”, zatim „Smrt gospodina Goluže” u Velikom pozorištu u Šartru. Predstava je gostovala po celoj Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj. Takođe, „Usta puna zemlje” igrana su u Modernom teatru u Lilu. A sada, naš poznati reditelj Boban Skerlić, namerava da „Smrt gospodina Goluže” postavi na sceni jednog beogradskog pozorišta. Iako sam bio pozivan na sve premijere, nikada nisam otišao. Sada, posle toliko vremena, to mogu da objasnim činjenicom da sam, možda, bio prezasićen, pa tome nisam pridavao veći značaj.
Češki kompozitor Zdenek Lukač komponovao je operu „Smrt gospodina Goluže”. Kako se Goluža snašao u operi?
Po pisanju čeških novina – veoma dobro. Svoju životnu rolu odlično je otpevao, pre nego što je bio primoran da se ubije. Za to je zaslužan veliki češki kompozitor Zdenek Lukač.
Već nekoliko decenija ništa novo ne objavljujete. Šta se događa u stvaralačkoj radionici Branimira Šćepanovića?
Tačno je da sam, u tom smislu, neaktivan. Moje uverenje je uvek bilo da nije važno koliko pisac napiše knjiga, nego je jedino važno kakve su te knjige koje je napisao. Ne tako davno, jedan novinar me je upitao koliko sam knjiga napisao? Razmislio sam i rekao da sam napisao pet knjiga, a hteo sam, ali sam se uzdržao, da mu kažem da sam napisao 150. Računica je jednostavna: pet knjiga, na trideset jezika – čini 150 knjiga. Imam, naravno, neke nedovršene rukopise, ali ono što je sigurno – objaviću knjigu svojih sećanja.
Posle svega što ste proživeli, ima li nešto što vas uzbuđuje i danas?
Kad čovek dođe u godine, koje ja imam, onda ga malo stvari raduje. Život počinje da liči na ono što je rekao veliki car i filozof Marko Aurelije: „Život je jedan zastrašujući san u kojem nam se smrt svakodnevno osmehuje, a mi, nemoćni, jedino što možemo da učinimo je da joj uzvratimo osmehom”. Za stare ljude, jedna od najgroznijih reči jeste reč – budućnost. Ljudi u godinama su, hteli to ili ne, uvek u neprekidnom dijalogu sa smrću. Ja često, na Kalemegdanu, sednem naspram bronzane biste mog velikog prijatelja, i velikog pesnika Stevana Raičkovića, i razgovaram sa njim o smrti.
-----------------------------------------------------------------------------------------
Pripadam srpskoj literaturi
U ediciju „Savremeni crnogorski roman”, u izdanju podgoričkih „Vijesti”, uvršćen je i vaš roman. Oštro ste reagovali i rekli da pripadate isključivo srpskoj literaturi?
To je tačno. Ceo spor je trebalo da se okonča na sudu. Moj advokat je pisao tužbu, po više osnova. Roman „Usta puna zemlje” objavljen je bez ugovora i moje saglasnosti, i svrstan u – crnogorsku književnost. Onog dana kada je direktor izdavačke kuće „Vijesti” fizički napadnut na parkingu u Podgorici, odustao sam od tužbe.
Pogledaj vesti o: Grčka
