Izvor: Politika, 02.Avg.2009, 00:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Splavarenje u tržnom centru
U jeku porodične rasprave kako ćemo provesti godišnji odmor – eto nama naših milih Kanađana! Da ne dođoše, sigurno bismo se pomlatili: deca hoće u Grčku, žena bi u Tunis, baba u Sokobanju, a ja sam se nadao – splavarenju na Tari. Morao sam da lupim rukom o sto da „zabludelima” razvejem fatamorganu. Kao pater familijas – vrlo obavešten o „finansijskim strujanjima” te odgovoran za kućni budžet, čistu svest i bistar vid članova naše male >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajednice – ponovio sam postupak ubeđivanja nekoliko puta. Lupao sam sve dok na pod nisam poslao tanjire, escajg, vazu s plastičnom cvećkom i povredio ruku. Ne mogu valjda da dopustim da nam mediteranski vetar narednih dvanaest meseci u ratama produvava ionako praznu kasu. Pa u njoj već caruje – domaća promaja!
Moj predlog spuštanja niz reku bio je najprihvatljiviji, najbolji, naj... ma superioran u odnosu na ostale ideje: kratko traje, malo košta ako rančeve napunimo konzervama i paradajzom, i – kažu mi oni koji su preživeli spust niz planinu – potpuno obnovi čoveka. Osveži mu umornu bazu mozga i vrati ga u beogradski ring spremnog da nastavi borbu za preživljavanje.
I baš dok sam udarao nepovređenom rukom o vrata moleći naslednike da mi više nikada ne pominju reč rafting, pogotovo ne na Tari, stigoše nam bratančeva dečica! Poređali se na aerodromu ko flašice, sve jedno drugom do „zapušača”. Oko „grlića” im – etikete: „Janko”; „Marko”; „Vila”. Porasli! Malčice zavrću kad izgovaraju srpsko „o” – deluje veoma simpatično kad kažu „oupasan oublak” – ali nema veze, naši su, vidi se „iz aviona” kad je vedro i nema „oublaka”. Jankovi brčići – pljunuti očevi kad je bio pubertaš, Markov mladež istacki majčin, a Vila razvejala kosu do pola leđa, kao oba njena roditelja kad su osamdesetih na „Mašincu” slušali bluz.
Oduševili su moje alamane. Poklonili im po jedan „em-pe tri” i ljubav je procvetala. Iako nešto stariji od gostiju, sada hoće da ih vodaju po gradu da im pokažu znamenitosti i istorijsko nasleđe.
Sastavili smo spisak mesta na koja obavezno svaki „naše gore listić” treba bar jednom u životu da „padne”. Prvo – Kalemegdan, Ušće, Zoološki vrt; drugo – Avala, toranj i Spomenik Neznanom junaku; treće – Ada Ciganlija, „beogradsko more”; četvrto...
– Hočem šoping-mol! Nečem „zuu”... – učini mi se da sam čuo s Jankove strane.
– Ali, Jane, spomenici kulture, bogata, burna prošlost, priče o Singidunumu... – široko se osmehnuh.
– Mi ići u šoping mol – tiho će Marko.
– Vidi, Maki, pazi ovako. Da ti kažem, dete: tvoj tata i ja smo odrasli zajedno te stoga...
– Shopping mall! Shopihg mall! Shoping maaaaaaaal! – objasni mi „stoga” šestogodišnja Vila gde je odrasla i šta je jedino zanima. Vrim! Prolupaću! Kako bi mi prijao jedan spust niz Taru, pa makar bio i takozvani rafting...
– A u „Vrtu dobre nade” živi Muja, najstariji aligator na svetu... – setih se aduta koji uvek upali.
– ...maaaaaaaal!
Nije uspelo ni s Mujom. Šta ću. Ionako mi ništa ne uspeva.
Tri dana trčimo po tržnim centrima. Blago nama, ima ih ko pleve. A planira se i gradnja novih. Moći će češće da nam dolaze prekookeanski Srbi, a mi ćemo imati gde da ih izvedemo. Ko još vodi „svoje” na Kališ ili Avalu! Gigantski centri su stvoreni za provod. Samo ubaciš kintu i prepustiš se reci kupovine i zabave.
Ostavih dušu po spratovima. Jurcam za klincima dok kližu uglačanim hodnicima i „kriju” se među gondolama s robom. Jedemo brzu hranu, brzo bacamo kugle na čunjeve, brzo pucamo na svemirce u igraonici... Potrošismo boga oca ispijajući brza pića. Dečurlija ljušti „rajske” koktele „jo-jo” i „vau-vau” od 700 dindži, a ja sam – joj, joj i vau, vauuuu! – na dvostruko jevtinijem „likvid kokainu”, pokušavam da prištedim bar za jednodnevno splavarenje Tarom... Sa zvučnika odječe snimljeni cvrkut, iz fontanice šume veštački slapovi. Fluorescentno piće me obara. Glava mi pada, muti mi se u bazi mozga. Zatvaram oči i otiskujem se niz brzak...
Darko Kalezić
[objavljeno: 02/08/2009]
