Izvor: S media, 05.Jan.2011, 15:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh je lek za dušu i telo
Humor i terapija smehom podstiču lučenje hormona sreće, a kažu neki naučnici da samo dva minuta smeha ima isti učinak kao 10 minuta vežbanja na trenažeru
Smeh je deo ljudske sreće, budući da ne postoji niko ko je srećan a ne smeje se. Odsustvo smeha je znak psihičkih poremećaja koje prati duboko osećanje krivice, preterana zabrinutost i depresija, pa je „uzimanje” smeha lek za napaćenu dušu, ali i telo, što je poznato bilo i starim narodima. Sačuvani su zapisi >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << prema kojima su bolnice u staroj Grčkoj bile mudro sagrađene u neposrednoj blizini pozorišta samo zato da bi pacijenti mogli da čuju smeh i vesele glasove publike. Martin Luter, nemački verski reformator, depresivnima je stalno preporučivao da se okružuju prijateljima koji se šale i navode ih na smeh, jer samo osmeh može da izvuče iz beznađa.
Osamdesetih godina dvadesetog veka dr Hanter Pač Adams, osnivač „Gesudheit Instituta”, počeo je terapijski da primenjuje humor da bi kod bolesnika proizveo smeh i dobro raspoloženje. U radu sa odraslim i malim pacijentima koristio je klovnove. Međutim, terapija smehom, za razliku od Adamsove terapije humorom, pripada indijskom doktoru Madan Katariju. Inspirisan drevnim putujućim mudracima koji su se neprekidno smejali i smeh prenosili na druge, dr Kataria je 1995. godine osnovao „Klub smeha”. Pridružilo mu se još nekoliko njih i oni su izlazili u park pričali viceve i smejali se. Okupljali su sve više pristalica, ali kada su se vicevi „potrošili” dr Kataria je ustanovio sistem vežbi koje izazivaju smeh. Vežbe disanja i istezanja je preuzeo iz joge, a zatim utvrdio postupke za podsticanje na smeh.
Kikot bez razloga
Pokazalo se da veštački smeh ima isti koristan učinak na biohemijske procese u organizmu kao i spontani. Terapija smehom se zbog toga brzo proširila i danas se primenjuje u klubovima 55 zemalja. Među njima je i beogradski „Klub smeha” koji je osnovao psiholog Jovo Mićić. Članovi beogradskog kluba se sastaju jednom nedeljno da bi terapijom smeha pomogli sebi i promenili odnos prema životu, ponovo otkrili radost ili unapredili zdravlje. Posle nekoliko seansi koje se sprovode prema Katarijevom sistemu joga smeha, učesnik u ovoj terapiji počinje da sagledava smešnu stranu svojih problema i prevazilazi strah od nemogućnosti njegovog rešenja.
Po Mićićevim rečima, smeh se postiže vežbama disanja i istezanja mišića koje ubrzavaju rad dijafragme i time refleksno podstiču lučenje endorfina, hormona sreće. Posle seanse svi se zbog tog hormona osećaju zadovoljno i rasterećeno. Osim toga, gubi se osećaj bola. Prestaju glavobolje, migrene, kao i tegobe drugih psihosomatskih bolesti. Učinak na fizičko zdravlje je potvrdio dr Vilijam Fraja sa Stanford univerziteta – samo dva minuta smeha ima isti fizički učinak kao 10 minuta vežbanja na trenažeru koji imitira veslanje. Druga istraživanja su dokazala da desetak minuta smeha snižava krvni pritisak za 10 do 20 mm Hg. Terapija smehom smatra se jednom od najboljih vežbi za one koji boluju od astme i bronhitisa, jer se tokom smejanja poboljšava ventilacija pluća i povećava količina kiseonika u krvi.
Zabrana na razmišljanje
Psiholog Mićić objašnjava razliku između humora i terapije smehom. Humor uglavnom podrazumeva pasivnog učesnika koji očekuje da neki spoljašnji podsticaj kod njega izazove smeh.
To je smeh s razlogom, dok joga smeha kroz aktivnost pojedinca i cele grupe dovodi do smeha bez razloga. Humor je, za razliku od ove, saznajna aktivnost koja potiče iz leve hemisfere mozga pa je potrebno „ukapirati” šalu da bi došlo do smeha, dok jogistički smeh ne samo da ne zahteva nikakve saznajne aktivnosti nego je za vreme vežbi ona zabranjena, čak i razgovor i komentarisanje da se ne bi pokrenulo razmišljanje.
Terapijsko dejstvo ovog smeha je u tome što oslobađa od preteranih misli, rasuđivanja, upoređivanja i analiza, za razliku od humora koji zahteva stalnu budnost uma. Terapijski smeh stvara lekovitu prazninu u umu koju inače u svakodnevnom životu teško postižemo.
Ako se smehu pristupi sistematično, objašnjava Jovo Mićić, i ljudi nauče da se smeju kada im je potrebno. Dobar smeh tada donosi trenutnu relaksaciju, smanjuje nivo stresnih hormona i tremu. Jača samopouzdanje i zato se može terapijski primeniti pre ispita, odlučujućih utakmica i nastupa. Osobe koje nisu bile kadre da bilo šta javno kažu, posle terapije smehom često postaju vrlo dobri govornici.
Naučnici su utvrdili da smeh olakšava viđenje i onoga što je ranije izgledalo nesagledivo. Ova aktivnost duha pomaže da se prevaziđe racionalnost i kontrola leve moždane hemisfere, i stimuliše rad desne hemisfere koja je zadužena za životnu radost jer je sedište inventivnosti, kreativnosti, intuicije, mašte, svekolikog stvaralaštva. Smeh zato doprinosi i dobroj profesionalnoj komunikaciji. Poznato je iz svakodnevnog života da ljudi koji se zajedno smeju bolje rade zajedno i da smeh može da pomogne u naizgled teškim situacijama. Kada, recimo, neko iznenada nešto smešno kaže i svi prsnu u smeh. Od tog trenutka napetost nestaje, sve se menja nabolje i sve je odjednom postalo moguće i izvodljivo, a saradnici neposrednije i konstruktivnije komuniciraju.
U terapiji joga smeha je potvrđeno da osobe koje redovno praktikuju vežbe smeha postaju otvorenije prema drugima, pokazuju veću brigu i lakše međusobno dele osećanja radosti i tuge. Oni i lakše prevazilaze svakodnevne sebičnosti i imaju pozitivniji stav prema životu. Sitni neuspesi ili nerviranja neće više izazivati tako veliku napetost jer se terapijom smeha nauči kako se s njima može psihološki boriti.
Po rečima našeg sagovornika, joga smeha je pre svega jedan praktičan, efikasan, svima dostupan antistres program koji, budući da se bazira na nečemu što je prirodno dato, ne mora posebno da se uči, ne zahteva posebnu opremu ni savremenu skupu tehnologiju.
Ako u sva navedena dobra smeha ne poverujemo, naš sagovornik savetuje da pogledamo srećnu decu: neprekidno se smeju a nemaju povod.
