Izvor: Politika, 11.Maj.2008, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prkos i ponos kolunićki
Vekovima smo se borili, ali samo za svoje. I tuđinu praštali njegove zločine. Nikada obraz nismo okaljali, kaže Branko Latinović iz Kolunića kod Bosanskog Petrovca
Kolunić – Pre osamdesetak godina, u knjige Matice Srpske, upisano je da su „prvi stanovnici Kolunića bili Grci”. U selu bosanskopetrovačke opštine, razbacanom podno planine Osječenice, ostali su sve do dolaska Rimljana. Kolunićkom pitominom potom vladaju i Turci i Austrougari... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kasnije se tuku četnici i partizani, a pre trinaest godina, i Tuđmanovi i Alijini bojovnici.
Od Grka su u Koluniću ostale ruševine pravoslavne bogmolje Svetog Đurđa, od Rimljana kameni miljokazi, a iz vremena partizana i četnika topovi, oteti od Talijana 1942. godine, koji su, sve do poslednjeg rata, bili jedan od eksponata memorijalnog kompleksa kojim još dominira spomenik dvestašezdesetorici seljana ubijenih tokom Drugog svetskog rata.
Iza Tuđmanovih i Alijinih bojovnika ostalo je i dvadeset sedam humki Srba iz Republike Srpske Krajine, koji su, u leto devedeset pete, skončali u zbegovima i nepreglednim kolonama izbeglica.
– Vekovima smo se borili, ali samo za svoje. I tuđinu uvek praštali zločine. Nikada nikog nismo izdali ni okaljali obraz. Eto, takvim nas je Bog dao, ponosno će starina Branko Latinović, za Drugog rata komandant omladinske partizanske čete u Bosanskom Petrovcu.
U Koluniću se o ljudima, koje je upamtila i istorija, i danas može čuti priča o Lazaru Latinoviću koji je pravo završio još tridesetih godina prošlog veka.
– Taj ti se Lazo sa Veljkom Vlahovićem i drugovima borio protiv Frankovog režima u Španiji. Bio je i ambasador bivše nam zemlje. Išao je svetom, ali Kolunić nikada nije zaboravljao – nastavlja Branko svoju priču.
U kolunićkom zaseoku Revenik rodio se i veliki srpski slikar Jovan Bijelić koji se, umesto svešteničke odore koju mu je namenio otac Ilija, dohvatio kista i slikarstva.
Iz Kolunića je i Ilija Došen nekada predsednik Vrhovnog suda Jugoslavije, ali i narodnjak Marinko Rokvić, na koga su seljani danas posebno ponosni.
– Njegovog oca Dragana, polovinom septembra devedeset i pete, ubiše dušmani. Verovao im je jer ni mrava nije zgazio. Zato je i ostao... Neprijatelji su međutim, mislili drukčije. Klali su, ubijali i palili sve što im je došlo ruke. Umorili su i Marinkovog oca – uzdiše Branko.
Donji i Gornji Kolunić, Revenik i Ograđenica, za Kraljevine Jugoslavije bili su jedna knežija. Četrdeset i osme, kada se uvodi matična evidencija, u koluničkom kraju, kome se pripajaju još i Oštrelj i Medeno polje, bilo je hiljadu i po, a pred poslednji rat, oko 580 duša.
– Danas nas je tek stotinak. Još bi bilo povratnika, ali ljudi nemaju od čega živeti... U školi je samo jedanaest osnovaca. Učiteljica im je neka Bošnjakinja iz Bosanskog Petrovca – nastavlja Branko.
Na groblju ponad sela, uz samu crkvu Preobraženja Gospodnjeg, među bezbroj spomenika, dva su sa posve neobičnim epitafima.
Na crnoj mermernoj ploči ispisana je priča o stradanju porodice Mirković kojoj su ,, prvo NDH, a onda i komunistički režim, bespravnim sudskim presudama, oteli pilanu”, a njihovim vlasnicima izrekli trideset dve godine zatvora. Pilana porodice Mirković bila je „prva privatna industrija u Titovoj Jugoslaviji”.
Malo dalje grob i krstača na kojoj piše kako je „Cvijo Latinović rođen 1805. godine, poginuo od ruke Mehmeda berbera na Veliki petak 1876. godine”.
– Došao ti je taj Cvijo, kao i bezbroj puta pre, na brijanje kod tog Mehmeda koji je imao berbernicu u Petrovcu. Kada je počeo izbrijavati vrat, Mehmed je, odjednom, britvom preklao Iliju. Odjednom mu se slila pred oči ona dušmanska krv i odmah zaklao Vlaha. Eto tako ti je to bilo – opet će Branko.
Svake godine o Preobraženju u rodni Kolunić dođe na stotine Latinovića koji su u ovo selo stigli pre mnogo godina. Dođu u Kolunić, pomole se Bogu, nazdrave poneku, zapevaju, a potom zapodenu priče koje niti mogu početi ni završiti, a da se na pomenu koreni prkosne i ponosne im zemlje kolunićke.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 12/05/2008.]
