Izvor: Politika, 03.Maj.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praznik nečega
Što se tiče odnosa prema praznicima i radu, Srbija je i inače zemlja bez konteksta
Stotine hiljada ljudi je i ovog 1. maja marširalo i demonstriralo po gradovima evropskih država. Značajni protesti zbog položaja radničke klase zabeleženi su u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Španiji, Italiji, Poljskoj, Rusiji, Grčkoj, Turskoj, na Kipru... U Aziji je desetine hiljada osoba – u Bangladešu, Filipinima, Hongkongu… – javno iskazalo negodovanje zbog radnih uslova, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takođe u duhu protesta koji su 1. 5. 1886. godine u Čikagu zauvek zavarili značenje ovog datuma. U nabrajanju primera ne moramo ići tako daleko: dovoljno je upreti prstom na Hrvatsku i dvadesetak hiljada ljudi na zagrebačkim ulicama.
Ne računajući tradicionalno mazohističke države poput Kube, koje su ove dane iskoristile za proslavu svoje višedecenijske propasti, jedino bi se moglo pomisliti da je Srbija zemlja blagostanja. Doduše, i kod nas su održani protesti, ali u njima je učestvovalo dvestotinak ljudi. S druge i mnogo očiglednije strane, 1. maj je 2013. godine kod nas ponovo bio prilika za masovni provod u prirodi. Mnogi građani jedne od država koje u evropskim okvirima pretenduju na rekord u procentu nezaposlenih otvoreno su priznali novinarima da su na stecište provoda došli još satima pre nego što je počeo tzv. uranak, „kako bi zauzeli mesto“. A propos prošlogodišnjeg 1. maja, blaženopočivši dnevni list „Pres” je sproveo svojevrsno istraživanje u kojem su učesnici prvomajskih masno-plišanih orgija na pitanja šta to uopšte slave začuđenim novinarima nudili odgovore tipa: „Tita“, „Praznik nerada“, „Nemam pojma“. „Anketa ’Presa’ pokazala je da gotovo niko od ’slavljenika’ nije mogao potpuno tačno da odgovori na pitanje zašto se obeležava 1. maj“, pisalo je.
Što se tiče odnosa prema praznicima i radu, Srbija je i inače zemlja bez konteksta. I ne samo po tome. Ali zadržimo se na odnosu spram rada i praznicima, jer su to merila za jednačinu nesporno atipičnog masovnog ponašanja o kojem ovde govorimo.
Ogroman broj ljudi u periodu između 1945. i 1990. godine, u međuratnom socijalizmu (sic!) nije radio mada je zvanično imao posao. Da i ne pominjemo poboljšavanje standarda građana putem praznih kredita i drugih sredstava kolektivističke privrede. Jugoslavija je bila država koja je sistemski i u praksi predugo doprinosila izvitoperavanju tako bazičnih pojmova poput pojma rada i blagostanja, a upravo ono se priziva ovdašnjim urancima putem naslaga konformističke prasetine i roštilja, reke piva i histerične muzike trubača.
Ali s druge strane, Srbi su jedan od samo nekoliko svetskih naroda koji, mada neformalno, proslavljajuNovu godinu po Julijanskom kalendaru. Naravno da ovo ne navodim u svojstvu kritike. Posredi je naprosto činjenica koja možda doprinosi boljem razumevanju atipičnosti. Ovdašnje slave su pak svojevrsna kombinacija hrišćanske duhovne podloge i, u suštini, paganskih rituala. Jedan moj prijatelj, pisac i Srbin Aleksandar Ilić kaže: „Od svih hrišćana, jedino Srbi su pagani.“ Međutim, i pored svojevrsne repatrijarhalizacije društva i okretanja ogromne mase pravoslavlju sred integracija države prema Evropskoj uniji, ovde se i dalje poklanja mnogo gorljivija pažnja proslavi „svetske“ Nove godine nego Božića, dok je sasvim drugačije kod mnogih razvijenijih i sekularizovanijih populusa. Neko bi zasnovano rekao da s obzirom na sve to, Srbi moraju brkati kontekst kad su praznici u pitanju.
Uostalom, koliko je snažno dotično odsustvo konteksta nazire se i u još jednom paradoksu. Sve i da se Srbi klasno osveste i da počnu znatno više uzimati 1. maj kao praznik rada i priliku za angažman, s obzirom na to koliko su nezaposleni mogli bi da se jedino bore za povećanje radnog vremena, a ne, kao čikaške preteče, za njegovo smanjenje.
Igor Marojević
objavljeno: 03.05.2013.
Pogledaj vesti o: Grčka
