Izvor: KMnovine.com, 22.Mar.2015, 18:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mitrop. Jerotej Vlahos: Prevodi bogoslužbenih tekstova
Tekst podnet Svetom Sinodu povodom polemike o prevođenju bogoslužbenih tekstova u Grčkoj Crkvi.
U poslednje vreme jača težnja koja je primećivana i ranije, tj. preovladava entuzijazam1 prevođenja bogoslužbenih tekstova – i to pre svega molitava Svete Liturgije2 – sa nepredvidivim posledicama3 .
Jedna od posledica – najkarakterističnija – je da se stvaraju nove molitve Božanstvene Liturgije korišćenjem homerskih reči. >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << tj. dok pojedini krugovi pojednostavljuju molitve sa bogoslužbenog jezika [prevođenjem], drugi ih „obogaćuju“ homerskim rečima, što Oci Crkve nisu činili, iako su veoma dobro znali Homera.
Smatram da Sveti Sinod treba da reaguje na ovakav stav, jer zloupotrebe treba da prestanu. U naše vreme preduzima se ono što nije bivalo ni u doba Turskog ropstva, iako je tada obrazovni nivo bio veoma nizak, dok je danas visok.
Postoje mnogi argumenti izneti od strane mnogih protiv prevoda bogoslužbenih molitava, još tada kad je blaženi Arhiepiskop Hristodul pokušao da uvede paralelno čitanje biblijskih tekstova4 i na govornom jeziku, i kao što je poznato, sam je uvideo štetu koja je nanošena jedinstvu Crkve, i zato je vratio stvari na svoje mesto5 . Koliko će tek više štete pouzrokovati nova tendencija da se menjaju tekstovi Božanstvene Liturgije, Svetih Tajni i drugih bogoslužbenih tekstova, uvođenjem govornog jezika, i to ne paralelno sa izvornim tekstom, nego isključivo na njemu. Postoji opasnost da vidimo i raskole u Telu naše Crkve.
Ostavljajući po strani mnoge argumente protiv uvođenja govornog jezika u bogosluženje, koji su već navođeni [u javnoj diskusiji], ograničiću se samo na to da naglasim kako takav poduhvat predstavlja nedostatak istinske pravoslavne teologije, da se ne izrazim grublje. Pokazuje da ne postoji elementarna pravoslavna teologija, ili verovatno da se takvim delovanjem izražava površna pravoslavna teologija, koja se bazira na praktičnoj koristi. Taj način mišljenja polazi od jedne pastirske potrebe, međutim bira se najlakše rešenje. Smatram da se radi o uticaju zapadne sholastike.
U suštini ovaj stav vezuje se za „poslednje iskušenje“ Hristovo, koje je sreo na Krstu, od strane onih koji su se tu našli: „spasi samoga sebe i siđi sa krsta!… Hristos car Izrailjev, neka siđe sada sa krsta da vidimo, pa ćemo mu verovati“ (Mk. 15, 30–32).
Kao što su se savremenici Hristovi Judeji, i to pre svega Književnici i Arhijereji, tražeći da Hristos siđe sa Krsta kako bi poverovali da je On Sin Božiji, u suštini rugali Hristu, tako i danas praksom prevođenja liturgijskih tekstova, na neki način, traže da se poimanje božanstvene Liturgije svede na nivo razuma, a ne da ostane na nivou življenja tajne Krsta. Sveti Ignjatije Brjančaninov govorio je: „Krst je presto pravoslavne teologije“.
Međutim, kao što Hristos nije zadovoljio ovo traženje i ostao je na Krstu, spasavajući tako ljude od smrti, isto i ovde, po analogiji, božanstvena Liturgija i Svete Tajne treba da ostanu na visini pravoslavne teologije, koja je iskustvo Krsta i Vaskrsenja, a ne da se spuste na nivo intelektualizma, racionalizma.
Žao mi je što navodim ovo, ali ću u nastavku pokušati da to objasnim.
Jezik simvola
U samom bogosluženju osim govornog jezika postoji i jezik simvola, kojim postaje razumljivo i ono što se ne može shvatiti jezičkim izražavanjem, koje samo po sebi nije dovoljno za potpuno razumevanje izgovaranoga i vršenoga.
Jezika simvola proživljava se paljanjem sveće, celivanjem svetih ikona, kandilima koja osvetljavaju svojom tihom svetlošću, sveštenim sasudima i svim što se u sveštenom Hramu nalazi i vrši, načinom na koji biva Mali i Veliki Vhod, pravilima Tipika za bogoslužbene činove, svešteničkim kretanjima i blagosiljanjem, itd.
Važno je navesti da Sveštenik prilikom izgovaranja apostolskih blagoslova6 ili vozglasa Mir vsem, istovremeno i rukom blagosilja prisutne, tako da se jezik reči dopunjava jezikom simvola. Postoje naravno i slučajevi kada neko može da vidi Blagodat blagosiljanja, kao što se desilo sa jednim Turčinom, Ahmetom, koji nije znao grčki jezik, ali je video Patrijarha da blagosilja, i u trenutku blagosiljanja video je zrake božanske Blagodati kako izlaze iz njegove ruke koja blagosilja i upravljaju se na glave svih prisutnih Hrišćana – osim njegove – što je učinilo da poveruje u Hrista, da se krsti i da zatim mučenički postrada.
Na božanstvenoj Liturgiji dovoljan je i samo jezik simvola da bi priobščnik i učesnik bilo i malo dete, gluvonemi, ali i mi kada učestvujemo na božanstvenoj Liturgiji na stranom jeziku, koji ne poimamo razumom. Poistovećivanje našeg učešća u božanstvenoj Liturgiji i na bogosluženju samo sa govornim jezikom, previđajući značenje jezika simvola, u suštini tvrdi da mnoge kategorije Hrišćana ne učestvuju u božanstvenoj Liturgiji.
Prema tome, potcenjivanje jezika simvola i precenjivanje uloge razuma u učešću na bogosluženju, predstavlja ozbiljan teološki problem.
Racionalističko shvatanje bogosluženja
Prevođenje molitava sa ciljem da božanstvena Liturgija bude razumljiva, neizbežno vodi ka stavu da se razum [intelekt] shvata kao centar crkvenog i tajinskog života, što predstavlja intelektualizam i racionalizam.
Iznoseći to, znam da je jedno zdrav razum koji je neophodan za razumevanje među ljudima, za uređivanje i artikulaciju misli u logične oblike, u rečenice, i za korišćenje reči, a drugo je racionalizam koji smatra da je centar svih stvari racio [razum], i njime tumači čak i stvari koje imaju veze sa Bogom i sa čovekom.
Saglasno Ocima Crkve duša čovekova nema samo slovesnu (razumnu, racionalnu)7 energiju, nego ima i druge energije, kao što je umna (noetička )8 energija, mašta, čula itd. Osim toga, racio nije izvor znanja čak ni u ljudskim stvarima. Zbog toga je i u nauci razvijen pojam takozvane „emocionalne inteligencije“, koja tvrdi da u čoveku postoje „dva mozga“, tj. intelekt i osećanje, i smatra invaliditetom da neko apsolutizuje samo intelekt. To se potvrđuje i izobražavanjem mozga.
Takođe, u naše vreme razvijena je i tzv. egzinstecijalistička filosofija i psihologija, koje smatraju da osim intelekta u ljudskoj ličnosti postoje i druge funkcije. Tu se nalazi i zabluda prosvetiteljstva, kao što je to kasnije kasnije potvrdio drugi pravac, romantizam, a kasnije i postmodernizam, koji je srušio autoritet intelekta.
Ako to važi u ljudskim stvarima, utoliko pre važi u pravoslavnoj teologiji. Poznato je da je stav – kako je centar poznanja Boga racio i obrada koju on vrši – stvorio sholasticizam i sav taj sholastičko-racionalistički sistem, koji srećemo kod Tome Akvinskog, a pre svega u njegovom delu Summa Theologica.
I Varlaam je napojen zapadnim sholasticizmom dospeo do agnosticizma, i osim toga je potcenjivao Otkrovenja Božija, te je zbog toga smatrao antičke grčke filosofe iznad Proroka i Apostola. Smatrajući da je razum najplemenitiji deo čoveka koji mu je dat od Boga, postavio je u podređen položaj viđenja Proroka, koja je smatrao „neznatnijim od našeg saznanja“.
Sveti Grigorije Palama bukvalno je razvejao u prah ovo mesto, jer, kao što je učio, viđenja Proroka, i netvarna Svetlost koju su videli Učenici na Gori Tavoru, velika su otkrovenja i javljanja Boga čoveku. Tako su se neškolovani Učenici pokazali uzvišenijim od filosofa koji su imali izuzetan intelekt.
Naveo je naravno mnoštvo citata Svetog Pisma i Svetih Otaca, kao i ono zadivljujuće mesto svetog Grigorija Bogoslova, da pravoslavni bogoslovstvuju „ribarski (upravo kao neškolovani Apostoli koji su bili ribari) a ne aristotelovski“. Klasična je inače izreka istog Svetitelja: „Boga je opisati nemoguće, a pojmiti još nemogućnije“. Ne može niko razumom pojmiti Boga. Bog se otkriva srcu čovekovom, a zatim razum izražava, koliko je to moguće, to Otkrovenje.
Zadivljujući spis svetog Grigorija Palame „U odbranu sveštenih isihasta“, tzv. „Tri trijade“, analizira detaljno ovu temu i u suštini je potvrđen saborski.
Stav da se zahteva racionalno, razumsko razumevanje bogoslužbenih tekstova kako bismo učestvovali u bogosluženju i stekli znanje o Bogu, isključuje neškolovane iz bogosluženja i bogopoznanja, lišava malu decu, mladence [bebe] i decu bogosluženja i božanskog Pričešća.
Zapadni sholasticizam je zapravo taj koji je doveo do prakse odvajanja Svete Tajne Krštenja od Svete Tajne Miropomazanja i sledstveno tome od Svete Tajne božanskog Pričešća, do puberteta. Osnova ove prakse je shvatanje da dete – kako bi primilo Miropomazanje i dobilo božansko Pričešće – treba da razume svojim razumom to što se vrši.
Mi pomazujemo mladence i pričešćujemo ih Telom i Krvlju Hristovom, jer znamo iz našeg bogoslovlja da i mladenci primaju Blagodat Božiju, i pre nego što se razvije mozak i intelekt, jer u njima i tada deluje umna energija. Čak i embrion [fetus] može da primi Svetog Duha, kao što je bilo sa Svetim Pretečom, koji kada je bio embrion od šest meseci postao je Prorok, i učinio je i svoju Majku Proročicom, saglasno svetom Grigoriju Palami.
Vidim da se prevodima bogoslužbenih tekstova nastoji uvođenje u Pravoslavnu Crkvu sholastičkog načina mišljenja – tj. da je potrebno da tekstove pojmimo razumom da bismo učestvovali – što opovrgava temeljno bogoslovsko načelo o dvostrukoj metodologiji poznanja 9, saglasno kojem na jedan način spoznajemo istinu o tvari, a na drugi način spoznajemo istinu o netvarnom, o Bogu, i bivamo pričasnici Njegovi. Drugim rečima, ne postoji jedna jedinstvena istina o Bogu i svetu, i ne postoji jedan jedinstveni metod poznanja Boga i sveta, kao što je zastupao u praksi zapadni sholasticizam.
Prema tome, racionalističko shvatanje bogosluženja uvodi10 jednu vrstu sholasticizma u pravoslavnu teologiju.
Slovesna i umna služba
Rezultat prethodnog je da se bogosluženje Crkve deli na slovesnu (λογική)11 i umnu (νοερά) službu, i čovek koji zaista živi u Crkvi može da biva pričasnik paralelno u obe. To je osnova pravoslavnog isihazma, pravoslavnog života u trezvenju (trezvoumnog života-νηπτική ζωή)12 . Po učenju svetih Otaca Crkve duša čovekova je slovesna (λογική) i umna (νοερά)13. Sledstveno tome postoji slovesna i umna služba.
Iz Predanja Crkve znamo da mala deca imaju umnu energiju, kojom mogu da gledaju angele i svetitelje, iako se još nije razvila intelektualna funkcija mozga, koja će se usavršiti kasnije, rastom deteta.
Tako da za božanstvenu Liturgiju nije dovoljno samo razvijanje intelektualne [slovesne] funkcije, nego pre svega razvijanje umne funkcije. Drugim rečima, prevođenje apostolskog blagoslova na govorni jezik, kao u slučaju „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka je sa svima vama“ 14, neće moći da pruži čoveku da razume intelektualno šta je Blagodat Hristova, ljubav Boga Oca i zajednica [pričastie] Svetoga Duha, šta je Trojični Bog i kako možemo da budemo pričasnici Njegove Blagodati.
To znanje je pitanje umno-srdačnog opita. Apostol Pavle govori o zalogu koji se daje srcu: „A Bog je onaj koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i koji nas pomaza, Koji nas i zapečati i dade zalog Duha u srca naša“ (2. Kor. 1, 21–22).
Uostalom, Hristos je u Blaženstvima naglasio da je neophodna pretpostavka za viđenje Boga čisto srce, a ne jačanje intelekta: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti“ (Mt. 5, 8). Isto srećemo i u poslanicama Apostola, gde se govori o srcu kao pretpostavci i temelju bogoviđenja.
Poznato je takođe da je Hristos kada se javio svojim Učenicima „otvorio im um da razumeju Pisma“ (Lk. 24, 45). Poznanje tajne koja se izražava rečima, dešava se u umu čovekovom putem Otkrovenja Božijeg. To jasno vidimo u molitvi pred Evanđelje: „Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, besmrtnu svetlost tvoga bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli tvoje evanđelske propovedi… Jer si ti prosvetljenje duša i tela naših…“ 15
Osnovni cilj čoveka nije da racionalno pojmi reči, nego da uđe u dubinu tajne, da proživi i da bude pričasnik kenoze [istoščanija] Sina i Slova Božijeg, kroz otkrovenje Boga u svome čistom srcu. Zbog toga apofatička teologija i jeste „Golgota ljudskog razuma“.
To znači da se božanstvena Liturgija, koja je slovesna služba, povezuje čvrsto sa umnom službom. Uostalom, Carstvo Božije, o kome govore mnogi savremeni tumači i akademski profesori, koje je javljanje i pričastie netvarne Blagodati Božije, nije stvar intelektualne obrade, nego stvar čistoga uma i čistoga srca.
Mladenci, mala deca i Svetitelji kada učestvuju na božanstvenoj Liturgiji, vršeći umnu službu mogu da vide nebeske horove, o kojima govore Svetitelji, mogu da vide angele – dok oni koji se oslanjaju na intelektualno [racionalno, razumsko] razumevanje reči, nalaze se potpuno neupućeni u poznanje Tajne.
U žitiju svetog sveštenika Nikolaja Planasa16 čitamo da je jedno dete, koje je imalo razvijenu umnu energiju, videlo služaščeg svetitelja o. Nikolaja kako je uzdignut iznad zemlje, i to je sa ushićenjem uzviknulo svojoj majci. Smatram da je ovo malo dete učestvovalo u božanskoj Liturgiji istinski, čak i ako nije razumevalo reči, dok drugi koji su razumom pazili, samo su pratili Liturgiju. Ili, da se izrazim na drugi način – ne mogu da isključim ovo detence pričastia bogosluženja, pošto nije moglo da razume reči. Smatram čak da je učestvovalo u božanstvenoj Liturgiji potpunije od ostalih, moćnih filologa, koji dobro znaju i etimologiju i značenje reči.
Apostol Pavle piše: „naša je sposobnost od Boga, koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zaveta, ne slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje“ (2. Kor. 3, 5–6).
Prema tome, zapostavljanje umne službe predstavlja manjkavost pravoslavne teologije.
Načelno govoreći, svi koji pojednostavljuju [prevode] reči bogosluženja, čak i one koje imaju „uzvišeni, pojmovni, figurativni, simvolični i opitni nivo“, kako bi postale shvatljive razumom, sa jedne strane uništavaju naše kulturno blago, a sa druge ne poznaju pravoslavnu teologiju u njenom punom izrazu. Pravoslavna teologija nije sholastička, racionalistička, nego je otkrivena tajna. A tajna se ne može pojmiti samo racionalno.
Na taj način, od slova napredujemo ka duhu uz pomoć celokupnog asketskog predanja Crkve. To znači da oni koji slušaju tumačenja svega što se na božanstvenoj Liturgiji dešava i vrši – u tome je uostalom i značaj propovedi – ili oni koji redovno učestvuju u božanstvenoj Liturgiji, mogu lako da razumeju i slovo, ali pre svega mogu da prodru u duh, imajući čisto srce i poznavajući simvolički jezik Crkve.
Filokalijski Oci 18. veka, iako su vršili prevode raznih svetootačkih tekstova, nisu se usudili da prevode molitve božanstvene Liturgije i Svetih Tajni, iako je teorijsko-obrazovni nivo naroda bio veoma nizak.
Tako da svi koji ostaju na nivou intelektualnog [racionalnog] razumevanja bogoslužbenih tekstova, pokazuju da ne poznaju pravoslavnu teologiju, te zbog toga saglasno Vasiliju Velikom „vešto slove a ne bogoslove“. Ono što je potrebno, nije prosto racionalno razumevanje tekstova ili njihov prevod, nego posvećivanje u život Crkve i u tajnu kenoze [istoščanija] Hristove i oboženja čoveka.
Smatram da pojedini savremenici imaju manjak [znanja] pravoslavnog bogoslovlja, te da izražavaju jednu teologiju koja je potpala pod uticaj papističkog sholasticizma i protestantskog moralizma, zbog toga i improvizuju proizvoljno u okviru Crkve.
1. Treba znati da stanje u Grčkoj Crkvi po ovom pitanju nije ni približno stanju koje je prevladalo u Srpskoj Crkvi. Postoje pojedini pokušaji, od strane nekih (malobrojnih) arhijereja, koji međutim ne uspevaju da zažive, i koji nailaze na veliki otpor i proteste vernika. Ova borba po pitanju prevoda bogoslužbenih tekstova u Grčkoj Crkvi se više vodi na teorijskom tj. polemičkom nivou, nego što uspeva primena u praksi. Otpori su ogromni i veoma snažni. Kako od strane klira, tako – ako ne i više – i od strane naroda. Nosioci otpora i teorijskog osporavanja ove novatorske i bezakone prakse nalaze se kako među sveštenstvom, tako i među monasima. Slično je stanje i u Ruskoj Crkvi. Naravno da za njima ne zaostaju ni jezikoslovci, filolozi. Sve to sputava jačanje ovoga pokreta. Stanje u Srpskoj Crkvi je međutim toliko tragično i uznapredovalo, da svest o tome problemu skoro i ne postoji, iako prevođenje bogoslužbenih tekstova predstavlja jedan od glavnih poduhvata novatorskih krugova, jedan od stožera modernističkih nastojanja, i čini zapravo kanal kojim zatim nadiru i hrle mnoštvo drugih novačenja i modernizama. Svedoci smo toga. – Prim. prev. [nazad]
2. Reč je svakako o prevođenju Svete Liturgije, prevashodno molitava koje sveštenik čita, dok su jektenije koje sveštenik izgovara i odgovaranja pevnice sasvim u drugom planu, tj. o tome skoro ne može biti ni govora. Slično je i sa čitanjem Evanđelskih i Apostolskih odlomaka, koji se čitaju na starom, izvornom jeziku. Šta tek reći o prevođenju ostalih bogoslužbeno-molitvenih tekstova. To je zaista daleko od ostvarenja. Praktična primena takvih prevoda skoro je nezamisliva u Grčkoj Crkvi. U Srpskoj Crkvi, međutim, prevodi Molitvenika, Trebnika (Evhologiona), Služebnika… su toliko zaživeli, da su danas u skoro isključivoj upotrebi. Teško bi se danas, i među monasima, mogao naći neko da koristi Molitvenik na slovenskom jeziku, ili Psaltir za ličnu molitvu, ili da čita Akatist na starom jeziku. Prelazak na govorni jezik smatra se čak napretkom, i putem za jačanje i razvijanje duhovnosti! (sic). – Prim. prev. [nazad]
3. Te posledice u Srpskoj Crkvi su i te kako vidne i osetne. I bolne. – Prim. prev. [nazad]
4. Delovi Starog Zaveta na Večernju (Parimeji), odlomci Novog Zaveta na Svetoj Liturgiji (Apostol i Evanđelje) – Prim. prev. [nazad]
5. Uvođenje od strane Arhiepiskopa Hristodula čitanja i na govornom jeziku biblijskih tekstova na bogosluženju, izazvalo je pravu buru u Grčkoj Crkvi. Protesti su krenuli sa svih strana, zato je i Arhiepiskop Hristodul – kome se ne može odreći moć, harizma i sposobnost da svoje naume sprovede u delo bez odstupanja (najbolji dokaz tome svakako je dovođenje Pape u Atinu 2001, što predstavlja neverovatan presedan, jer je Papa prvi put nakon raskola i konačnog pada Rimske Crkve u jeres 1054. godine došao u zvaničnu posetu Grčkoj Crkvi – što je takođe bilo praćeno mnoštvom raznovrsnih protesta i pravom burom koja se bila digla u Grčkoj Crkvi) – nakon kratkog vremena odustao od svoje namere. Karakteristični su bili protesti i otpori vernika u atinskim hramovima, gde je služio i Arhiepiskop Hristodul. Zato i pominje Mitropolit Jerotej da je postojala opasnost da vidimo raskole na telu Grčke Crkve.
Slično je stanje i u Ruskoj Crkvi, gde zbog velikog otpora crkvene plirome i njene privrženosti Predanju, ne nailaze na plodno tle, ne napreduju i ne uspevaju liturgijske reforme, pre svega onaj deo koji se odnosi na prevođenje bogoslužbenih tekstova. Ruska Crkva se u tom smislu nalazi na potpuno istom stanovištu i pravcu kao i Grčka Crkva. Tragična situacija, po tom pitanju, u Srpskoj Crkvi samo pokazuje nedoraslost i nezrelost crkvenih činilaca, i radikalno reformatorstvo i novatorstvo krugova koji su nosioci prevodilačkog pokreta. – Prim. prev. [nazad]
6. Vidi vozglas na Svetoj Liturgiji Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i pričastie Svetoga Duha da bude sa svima vama (2. Kor. 13, 13). – Prim. prev. [nazad]
7. Prema učenju Otaca Crkve duša ima dva energije – umnu i razumsku (slovesnu, intelektualnu, racionalnu). Drugim rečima postoji jasna razlika između uma (νούς) i slova (λόγος, λογική = razum, intelekt, ratio-racio). To su dve osnovne energije duše, koje se razlikuju među sobom i svaka ima svoju ulogu, svoju misiju. Umnom energijom (umom) čovek stiče znanje o Bogu, a slovesnom energijom (slovom, intelektom, razumom, raciom) nalazi se u opštenju sa tvorevinom Božijom. Um (νούς) je kod naših Praroditelja delovao po prirodi, i bio je otvoren ka Bogu, te je primao znanje o Bogu. Nakon pada um je pomračen i pomešao se, poistovećuje se, sa razumom, strastima i okruženjem. Cilj Pravoslavlja i života u Crkvi i jeste zapravo isceljenje, očišćenje uma, vraćanje u njegovo prirodno stanje i razdvajanje od intelekta. O tome pišu svetitelji Maksim Ispovednik (Μυσταγωγία), Grigorije Palama (Κεφάλαια εκατόν πεντήκοντα), Jovan Damaskin (Έκδοσις ακριβής της Ορθοδόξου Πίστεως), Nikita Stitat (Λόγος περί ψυσής) itd.
U tekstu se upravo u tom kontekstu govori o našem učešću i razumevanju Svete Liturgije i bogosluženja uopšte, i u tom smislu se koriste i navedeni termini – um i razum. Shodno tome i mi ih prevodimo odnosno, tj. νούς=um i λογική=racio, razum, intelekt. – Prim. prev. [nazad]
8. „Umna energija“ je zapravo prevod grčkog termina νοερά ενέργεια. U srpskom jeziku sreće se i termin noetička, umesto umna, što je zapravo korišćenje engleske reči noetic (energy). Nije ipak jasno zašto koristiti englesku reč noetic (koja je zapravo samo preneta grčka reč νοερά), kada mi imamo slovensku reč um (= νούς) i umni (= νοερός). U engleskom je razumljivo korišćenje reči nous (= um = νούς) i noetic (= umni = νοερός), jer oni nemaju svoje termine za te pojmove.
U Pravoslavnom predanju molitva je vezana za delatnost uma, otuda i termin umna molitva, što je povezano sa očišćenjem uma-srca, prosvećenjem uma i oboženjem čoveka. Kada se um očisti on se ozaruje, prima prosvećujuću energiju od Boga, što se projavljuje u umno-srdačnoj molitvi. Tek kada um, oslobođen tiranije intelekta, uđe u srce, tada odatle ushodi Bogu. U sholasticizmu, međutim, um se poistovećuje i meša sa razumom (ratio), te je metod za poznanje Boga i poznanje tvorevine jedan i isti, i on u svom osnovu ima razum (intelekt). Otuda i nastaju problemi o kojima se govori u ovom tekstu, i koji u svom osnovu imaju racionalističko (intelektualističko) shvatanje bogosluženja – Prim. prev. [nazad]
9. Reč je o dvostrukoj metodologiji poznanja koja karakteriše bogoslovlje trezvenja (trezvoumno bogoslovlje), i o kojoj govori sveti Grigorije Palama. Dok je sholasticizam zastupao jednu i jedinstvenu metodologiju poznanja, kako tvari tako i Tvorca, u čijem je centru intelekt, isihastičko-trezvoumno bogoslovlje primenjuje dve odvojene metodologije – poznanje Boga uz pomoć uma, i poznanje tvari uz pomoć intelekta. Osnova toga nalazi se svakako u Svetom Pismu, v. npr. 1. Kor. gl. 1–2. – Prim. prev. [nazad]
10. Ovde se može navesti jedno zanimljivo mišljenje o mestu, ulozi i motivima pokreta prevođenja bogoslužbenih tekstova: „Pitanju prevođenja bogoslužbenih tekstova pristupamo kao jednom samostalnom pokretu. Ali nije u pitanju samostalni pokret. Poduhvat i namera prevođenja bogoslužbenih tekstova dešava se uporedo sa poduhvatom da se Sveti Oci odbace kao prevaziđeni, da se unese preokret u našu Pravoslavnu Veru, da se dogovorimo sa jereticima, da prihvatimo da Pravoslavna Crkva nije Jedna Crkva, nego samo jedna od mnogih. Pitanje prevoda uklopljeno je u okvir i trasu Ekumenizma, i podržava se od onih koji promovišu Ekumenizam“. Drugim rečima, pokret koji podržava, promoviše i sprovodi ideologiju prevođenja bogoslužbenih tekstova, uklapa se prirodnom zakonitošću u okvir meta-patrističkog bogoslovlja, njegov je sastavni i neodvojivi deo. – Prim. prev. [nazad]
11. Dosledna primena reči slovesni (λογικός) u prevodima na bogoslužbeni slovenski jezik, u smislu kako je to navedeno u fusnoti br. 9, može se pratiti i na drugim mestima, kao npr. u Sinaksaru posvećenom svetitelju Solunskom Grigoriju Palami, gde se kaže da je svetitelj za kratko vreme, do svoje dvadesete godine, ovladao „svom slovesnom naukom - vsjakuju slovesnuju hitrost poluči (παντοίαν λογικήν επιστήμην συνείληφεν)“, tj. svetovnom naukom, kojom se metodološki ovladava uz pomoć intelekta. – Prim. prev. [nazad]
12. Reč je o životu u neprekidnom bdenju, straženju nad sobom, nad svojim mislima, osećanjima, pokretima. To i čini osnovu isihastičkog, podvižničkog života, drugim rečima osnovu Pravoslavlja. Otuda je i ustaljen naziv Oci trezvenjaci, ili trezvoumni Oci (νηπτικοί Πατέρες), kao što su recimo Oci Filokalije. – Prim. prev. [nazad]
13. Sveti Andrej Kritski, koji je bio pričasnik isihastičkog predanja Crkve, u Velikom Kanonu, koji se čita tokom Velike Četrdesetnice, takođe iznosi ovo učenje Crkve o postojanju umne i slovesne energije u čovekovoj duši. Dok se ta istina u slovenskom prevodu može relativno lako pratiti, i učiti, u postojećem prevodu na govorni srpski jezik to je skoro nemoguće razaznati. – Prim. prev. [nazad]
14. Vidi original na slovenskom: Blagodatь Gospoda našego Iisusa Hrista, i lюbы Boga i Otca, i pričastie Svяtago Duha budi so vsemi vami (Blagodat Gospoda našego Iisusa Hrista, i ljubi Boga i Otca, i pričastie Svjatago Duha budi so vsemi vami).
Pitanje je zaista šta se dobija i šta se više razume prevodom na savremeni govorni jezik. Koliko bolje čovek razume ovaj vozglas sveštenika na svetoj Liturgiji, ukoliko je on izrečen na govornom jeziku. Vidi takođe i nesretni prevod reči pričastie, rečju zajednica (što se ponavlja u tekstu božanstvenih Liturgija više puta). Nažalost to nije i jedini takav primer iz prevoda svetih Liturgija na govorni jezik.
Izuzetno karakterističan i indikativan primer – koliko se gubi prevodom na govorni jezik, kao i potvrde koliko je slovenski jezik blizak originalu i veoma uspešno prenosi smisao izvornog teksta – jeste i tropar Kanona Malog osvećenja vode (Trebnik):
– Θεοτόκε, η τεκούσα δια λόγου, υπέρ λόγον, τον Λόγον
– Bogorodice roždšaja slovom, pače slova, Slovo
– Svehvalna Bogorodice, koja si rečju na neizreciv način rodila Boga Reč
Bez ulaženja, ovom prilikom, u bilo kakvu dublju analizu, jezičku ili bogoslovsku, navedenog primera, već i samim optičkim uvidom stiče se utisak koliko slovenski jezik verno, i uspešno, prenosi jelinski original, i koliko je prevod na današnji govorni jezik udaljen od prethodna dva oblika. Može se samo dodati da se i na ovom primeru jasno vidi koliko je pogrešan izbor prevoda grčke reči Logos (= drugo Lice Svete Trojice), rečju Reč - kako se to čini u sinodskom prevodu Novog Zaveta - kao i paralelno uvođenje termina Logos u sinodski prevod Novog Zaveta, iako imamo vekovno predanje, i sasvim odgovarajuće rešenje – Slovo.
Prevod navedenog tropara, pak, na savremeni govorni jezik je zapravo samo prepričavanje. U svetlu prethodno navedenog - o dve energije duše - značenje drugog oblika (pače slova) ima smisao „nadrazumno“ (υπέρ λόγον). – Prim. prev. [nazad]
15. Vidi na slovenskom: Vozsiяй v serdcah naših, čelovekolюbče Vladыko, Tvoego Bogorazumiя netlennый svet, i mыslennыя naši otverzi oči [um], vo Evangelьskih Tvoih propovedaniй razumenie… Tы bo esi prosveщenie duš i teles naših…
Reč je o molitvi koju sveštenik na Liturgiji čita tajno u oltaru pred čitanje Evanđelja. Da li je moguće da sveštenik ne bi mogao da razume smisao i značenje ovih reči, čitajući ih na slovenskom? Da li su one toliko daleko od nas? Ali to je naš jezik! Danas je, međutim, primenom ideologije liturgijskog reformatorstva stanje dovedeno dotle da sveštenici zaista imaju problem sa korišćenjem slovenskog jezika. I da ga osećaju stranim. Vukova reforma je, tako, usvojena i primenjena u bogoslužbenom jeziku! Da li je Vatikan (koji je stajao iza reforme) hteo išta više od toga? – Prim. prev. [nazad]
16. Savremeni grčki svetitelj (1851–1932), neobrazovan, neškolovan, ali čuven po svojoj svetosti i blagodatnim darovima kojih se udostojio. Prijatelj Aleksandra Papadijamantisa, koji je često pevao na njegovim Liturgijama. Liku svetih pribrojan 1992. godine. Svete mošti njegove nalaze se u crkvi svetog Jovana u Atini – Prim. prev.
Izvor: Eparhija raško prizrenska
Pripremile: KM Novine
Pogledaj vesti o: Grčka
