Izvor: Politika, 03.Okt.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mezimci bez infuzije
Već više od deset godina bilo je samo pitanje dana kada će se ispostaviti da su preduzeća koja se formalno vode u statusu restrukturiranja – veliki trošak za poreske obveznike. Ovih dana to se i dogodilo. Ministar finansija, suočen sa dužničkom krizom koja preti da Srbiji „kupi kartu do Grčke u jednom pravcu”, shvatio je da naša zemlja više nema para kojima bi ova preduzeća mogla da se zadrže u državnom naručju.
Iako iz ugla budžeta nisu veliki trošak, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na njih ode svega četiri milijarde dinara, što je oko 0,4 odsto nacionalnog kolača – ona nas suštinski koštaju čak 10 puta više. Svake godine te firme naprave dug od oko 40 milijardi dinara, što su za nas velike pare. Mesecima moljakamo Svetsku banku, na primer, da nam odobri zajam baš u tom iznosu. A te pare preduzeća u restrukturiranju na kraju godine samo ispostave poreskim obveznicama kao novi dug, i to tako što ne plaćaju struju, porez i doprinose i ostale račune.
Zato je ministar finansija odlučio da takvu praksu preseče i da najkasnije do polovine 2014. godine ove firme nađu kupca ili strateškog partnera. Ono što nije rekao jeste to da im u suprotnom preti likvidacija. Trećeg rešenja nema pošto od tog datuma na ova preduzeća više neće moći da se primenjuje zabrana sudskih izvršenja i ako će morati da plaćaju sve što su potrošili.
Ako su samo od 2008. do 2010. godine njihovi gubici iznosili oko 350 do 400 miliona evra, zašto se država ranije nije odlučila na ovakav korak i uštedela ogromna sredstva? Zašto je trebalo da pogledamo u lice dužničkoj krizi i shvatimo ono što je svakom studentu ekonomije jasno? Zato što u fabrikama poput IMT-a, IMR-a, FAP-a ili „Prve petoletke” radi čak 100.000 ljudi i što bi to otvorilo isto toliko porodičnih drama. Za dobar deo njih to bi značilo i kraj karijere. Tehnološke inovacije, ulaganja, stručni seminari, usavršavanja za njih su više od deceniju bili nepoznanica. Pri tom, mnogi su u onim godinama kada ih prema važećim propisima o radu poslodavci gledaju samo kao preveliki trošak koji će na ime otpremnine morati da im isplate ukoliko naprave pogrešan izbor njihovim zapošljavanjem.
Postoji još jedan razlog zašto su ova preduzeća, koja po poslovnim rezultatima mogu da se svrstaju u ekonomske invalide, bila na državnoj infuziji tolike godine. Zato što ove fabrike imaju najjače sindikate koji bi se očas posla pojavili sa transparentima ispred zgrade vlade, blokirali saobraćaj, štrajkovali glađu… Tu sliku ovdašnji političari ne vole da vide ni pred izbore, ni posle izbora. I dok je tih 100.000 radnih mesta – koja nažalost ne doprinose povećanju nacionalnog kolača već ga godina glođu – čuvano, niko nije ni trepnuo što je u privatnom sektoru za četiri godine krize uručeno više od 400.000 otkaza. Ti ljudi nisu štrajkovali, njihovih 400.000 porodičnih drama nismo imali prilike da pročitamo u novinama, niti su ih političari videli kako blokiraju centralne gradske ulice. Najveći broj njih, ipak, dobro se vidi na jednom mestu – na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
Anica Telesković
objavljeno: 04.10.2012.
Pogledaj vesti o: Grčka
