Izvor: Luftika.rs, 15.Jun.2021, 21:39
Ja sam Jorgos, vrabac iz Grčke, ali učiteljica iz Novog Sada kaže da ne postojim
Kalimera, narode. Ja sam Jorgos, vrabac, po zanimanju pokućar.
Moji rođaci, i bliži i dalji, žive svuda. Nema nas samo na Antarktiku, probali smo, ali ne ide, zauzeli pingvini sve. A i prilično je hladno, priznaćete.
Javljam se vašoj cenjenoj redakciji jer sam duboko uvređen. Kao vrabac i kao Grk.
Naime, neka vaša učiteljica, iz Srbije, tačnije iz Novog Sada, izgrdila je neku malenu curicu jer je napisala u zadatku da voli kada je u Grčkoj budi cvrkut vrabaca, odnosno >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << moj. A možda i nekog mog brata, nisam baš siguran gde je bila.
I smejala joj se učiteljica, i još je, zamislite, rekla da u Grčkoj nema vrabaca. I nastavila da joj se podsmeva. I onda su neki divni ljudi iz Grčke, moje domovine, slali slike mojih rođaka, a možda i mene, ne znam, sjatili se paparaci ovde, da pokaže učiteljici mama od te devojčice da u Grčkoj ne da ima vrabaca, nego ihaaaaj.
Printscreen/Facebook
A ja ne bih, iskreno, na mestu te majke ništa učiteljici objašnjavao, nego pravo kod glavnog u toj školi, pa neka on raspravlja sa dotičnom učiteljicom da li u Grčkoj ima vrabaca ili ona nema elementarno znanje, ali, pre svega, zašto se podsmeva malenoj devojčici.
Odakle joj pravo, pa sve da je mala izmislila mene, Jorgosa lično, da na taj način muči malo biće?
Znate kako: Ja znam kako je kad si mali, ali znam i kako je kad nas, ovako malih ima mnogo. Pa zagalamimo. Pa nekog možda i probudimo, kao tu devojčicu kojoj se to svidelo, a nekome se možda i ne svidi naša galama.
Ali, mi živimo svuda gde ima ljudi. Pa naravno da živimo i u Grčkoj. I na plaži smo često, kao što vidite. Naročito ako ima u blizini nešto da se kljucne, a vi, ljudi, uvek nam ostavite nešto, makar i u ovom pesku što mi se nakačio na kljun.
Da mogu da je podignem, tačno bih mahao zastavom Grčke, samo da se pokaže toj učiteljici, časna reč.
Ja čak i živim blizu plaže, skućio sam se kod nekih finih ljudi, imam gajbu tačno iznad njihovog restorana gde prodaju giros, tu sam i zimi, sa ženom, godinama…deca k’o deca, kako ono vi ljudi kažete, malo porastu i časkom odlepršaju iz gnezda.
Imam deset godina inače, što bi se reklo, u najboljim sam, u boljim biti neću, mada moj otac doživeo dvadeset, ko će ga znati. I ovde baš vode računa o nama, mogu da vam kažem, čujem da kod vas u komšiluku naša sorta nešto manjka, ovde ne. Makar sam slušao neku doktorku na TV kako priča, kaže, baš vode računa koliko nas ima, važni smo iz nekog razloga, pa se u gradovima mnooogo više pazi na nas i ima i hranilica, i ovih što vode računa o pticama inače.
Samo, meni nije jasno nešto: kako jedna učiteljica, u zemlji u kojoj je simbol glavnog grada vrabac, ne zna ništa o vrapcima? Kako je moguće da uopšte ljudi ne znaju ništa o bićima uz koje žive svakog dana? I kako je smela da me uvredi, mene, Jorgosa Auksentiosa Genadisa Fotiadisa, Grka do desetog kolena koliko se moji sećali da mi ispričaju?
Samo da kaže još jednu reč onoj maloj mudrici što joj se mama onoliko sikira! Sve komšije iz Srbije pozvaću da joj odu pod prozor, i njoj, i direktoru škole, i da joj pričaju o vrapcima dok nešto ne nauči.
I samo neka mi dođe u Grčku! Čekam je na plaži da joj ja objasnim kako Jorgos ne živi u Grčkoj. To ako je puste.
U Grčku se, kao i u kafanu, ide sa predznanjem! I pošaljite je ovamo rođaci da broji nas, Grke, vrapce.
A maloj pokažite moje pismo, da se dete više ne sikira.
S poštovanjem,
Jorgos Auksentios Genadis Fotiadis, vrabac pokućar, Grk po rođenju i prebivalištu
Priča o letovanju, prvoj ljubavi i razvodu roditelja: Urnebesni sastav malog Bosanca oduševio region
.jpg)
