Izvor: Politika, 15.Sep.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filmadžija u pozorištu
Umetnost je promenila i menjaće svet, kaže mađarski reditelj čija će predstava „Frankenštajn-projekt” biti izvedena večeras na 44. Bitefu
Predstava „Frankenštajn-projekt” koju potpisuje mađarski reditelj Kornel Mundruco biće izvedena večeras kao druga premijera ovogodišnjeg 44. Bitefa u prostoru nekadašnjeg restorana „Grčka kraljica” (Knez Mihailova 51).
Kornel Mundruco, rođen 1975. godine, vodeći je mađarski filmski reditelj čija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostvarenja se mogu videti na najprestižnijim inostranim festivalima. Poslednjih godina intenzivno radi i u pozorištu. I dok beogradska publika iščekuje da vidi Mundrucov pozorišni rukopis, lucidnog mađarskog reditelja pitali smo kako je došao na ideju da radi „Frankenštajn-projekt” inspirisan delom autorke Meri Šeli?
– Jednog dana sam stajao ispred svoje police sa knjigama i roman Meri Šeli mi je privukao pažnju. Čitao sam ga sa nestrpljenjem i shvatio da se dotiče mnogih mojih razmišljanja i osećanja koje imam u vezi sa stvaranjem, postankom. Moj sin je rođen negde u tom periodu. Pitanje stvaranja u umetnosti i postanka čoveka mi je, stoga, bilo vrlo blisko. Smatram da je knjiga vrlo kompleksna i ispod mračne romantične priče o čudovištu, zapravo razmatra drevno pitanje izigravanja Boga.
Bitef je tokom duge karijere bio stecište svetskih umetnika. Šta za Vas znači dolazak na ovaj festival?
Bitef je sjajan primer kako ljudi mogu da se upoznaju sa kvalitetom. Sve je manje mesta u Evropi gde se umetnici mogu povezati sa publikom. Gde se može započeti pravi dijalog. Bitef je još uvek takvo mesto i pravo mi je zadovoljstvo što ću biti deo toga.
Vaš junak u predstavi „Frankenštajn-projekt” nije tvorevina ludog naučnika, već porodice i društva. Bliži je Tađu iz dela „Smrt u Veneciji” Tomasa Mana nego fizičkom čudovištu?
Takvi tematski karakteri se, naravno, ukrštaju. Moje „čudovište” je nevin dečak koji nigde ne pripada. Njegovi postupci liče na ponašanje malog deteta koje jede kad je gladno i udara kad je ljuto. Ne postoji kontrola odrasle osobe u njemu, već čista čežnja da bude voljen. On je, na neki način, produkt porodice bez ljubavi i društva bez prave odgovornosti.
Kao takav on je tragična ličnost. Kako se Vaš junak uklapa u koncept koji ove godine zagovaraju selektori Bitefa kao mesta za propitivanje društva i društvenih konvencija, ali i mesta samopropitivanja?
Moje čudovište pokušava da drži ogledalo za nas. Pitanje je ko kreira čudovišta? Čudovišta nikada zapravo nisu čudovišta, oni su samo naš odraz, naše ogledalo. Mi sami ih proizvodimo, pravimo izbore za njih, a onda ih označavamo čudovištima. Možda smo mi ti koji smo krivi zbog toga što ne prihvatamo naše svakodnevne prestupe, našu potisnutu ljubomoru i kajanje. Čudovište ima sposobnost da nam pokaže da smo možda mi ti koji smo grešnici i da je to što odbacujemo možda jače i iskrenije od nas – da su čudovišta, zapravo, naše sopstvene kreacije.
Nametnuli ste se svojim šokantnim, izazovnim i originalnim filmovima. Vaš film „Nežni sin” u kojem se bavite odnosom oca i sina beleži lepe uspehe?
Uspeh je više nego relativan. Bio sam stvarno srećan što se moj film „Nežni sin” našao u takmičarskom programu Kanskog festivala. To je bio sjajan početak i videćemo kako će se dalje to razvijati. Osetio sam da se publici svideo i to je najbolji deo svega toga.
Koliko je teško uporedo istrajavati na filmu i u pozorištu?
Samo sam jednog dana shvatio da funkcionišem na oba polja. To zapravo i nije bila svesna, planirana stvar. Samo sam hteo da izbegnem da radim reklame u dugom periodu čekanja između dva filma. Stoga sam prihvatio mogućnost rada u pozorištu i moram da kažem da uživam u tome. To se u potpunosti razlikuje od pravljenja filmova. Ipak, u mom pristupu postoji mnogo sličnosti između ta dva načina rada. Mislim da ne mogu poreći da sam filmadžija u pozorištu.
Pozorišna umetnost oduvek je bila neraskidivo vezana sa društvenim i političkim kontekstom. Može li pozorište da promeni svet?
Umetnost je promenila i menjaće svet. To verovanje mi pruža utehu u teškim danima.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 16.09.2010.
