Izvor: Press, 29.Maj.2010, 23:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
E što i nas ne pogodi grčki scenario
Reporteri Pressa obišli više mesta, i bogata i siromašna, i uverili se da je život teži nego ikad. Čak i u onim sredinama koje je statistika uvrstila među najuspešnije ljudi tvrde da glad kuca na vrata
Ljubav i siromaštvo ne mogu se sakriti. Ovu narodnu izreku potvrđuje i statistika: među deset najsiromašnijih opština u Srbiji nema nijedne koja geografski ne pripada krajnjem jugu ili jugoistoku. S druge strane, među deset najbogatijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << srpskih opština čak osam imaju prefiks beogradske.
Razlike između severa i juga, metropole i provincije stvarane su decenijama, ali kao da se u najsurovijem obliku ispoljavaju tek sada. Iako se poređenja prave na osnovu visine plata, stvarne razlike su daleko veće. Vidi se to i po stopi nezaposlenosti, cenama nekretnina, migracijama koje prete da pojedine opštine zauvek izbrišu sa karte, ali i po kvalitetu i načinu života.
Reporteri Pressa obišli su nekoliko opština u Srbiji, od najbogatijih do najsiromašnijih, i zabeležili svedočenja ljudi o njihovom načinu preživljavanja. Odgovor na pitanje kako danas živi Srbija može se sažeti u jednu reč: teško! Možda i najteže do sada. Čak i u onim sredinama koje je statistika uvrstila među najuspešnije ljudi su nezadovoljni, tvrde da jedva sastavljaju kraj s krajem i da glad kuca na vrata! Možda su nam plate iznad proseka, kažu, ali su i troškovi života znatno skuplji, cene usluga su neuporedivo više, pa se sve svodi na preživljavanje. Ili, kako reče jedan naš sagovornik: „Kud i nas ne pogodi grčki scenario, pa da imamo plate 2.000 evra."
Svrljig, varošicu četrdesetak kilometara udaljenu od Niša, posetili smo u četvrtak. Oduvek je ovaj dan u gradu podno Tresibabe imao poseban značaj. Tada bi trgovci i zanatlije iznosili na pazar robu, a sa okolnih visova su stizali buljuci ovaca, goveda i svinja. Ulice varoši u kojoj je nekada živelo više od 20.000 duša bile su pretesne da prime narod.
- Sela su bila prepuna mladih i zdravih ljudi koji su višak proizvoda iznosili na pijacu - priča nam Ivana Trifunović, predsednica Skupštine opštine. - Imali su kome i da prodaju jer su tada radile mašinska, tekstilna i drvoprerađivačka industrija, a samo iz Niša je na posao svakodnevno dolazilo 1.000 radnika. Uspešno je privatizovana samo Mašinska industrija, dok sve ostalo tavori. Udavljena su i sela u kojima danas žive samo stari i bespomoćni, dok se mladi u pojedinim mestima mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Niko ne jede u kafani
Vidi se to danas na svakom koraku. Niz glavnu džadu, na putu koji spaja Zaječar i Niš, nekada su četvrtkom bile velike kolone i zastoji. Danas su i pešaci retki, jedva da kolima neko promakne. A razmere krize, kažu, najbolje se mogu videti u kafani. U poznatom restoranu „Kamionžije", čuvenom po gastronomskoj ponudi i roštilju „na metar", više nema gužvi. Nema ih ni u susednoj kafani „Kruna", gde se poveća porcija ćevapa, paprike punjene pavlakom, salata i pivo mogu dobiti za svega 300 dinara.
- Porcije su nam sve veće, cene sve niže, ali džaba! - žali se Boban Gavrić, suvlasnik restorana. - Nudimo i izvrsnu jagnjetinu koju seljaci prodaju po 200-250 dinara po kilogramu, ali nemamo kome. Niti oni imaju kome da je prodaju, niti mi imamo kome da je spremimo.
Od nekadašnjih dvadesetak hiljada, broj stanovnika u Svrljigu sveo se na jedva sedam hiljada. Dobro je, kažu, što ih ima i toliko. Jer sa prosečnom platom od 16.500 dinara, kolika je bila tokom 2009. godine, teško da čovek može i sam da se prehrani. A šta je tek sa onima koji sami izdržavaju porodicu, školuju decu ili gledaju stare roditelje.
- Teško da se ičemu možemo nadati - kaže predsednica opštine. - Čak i ako nekad zaživi priča o ravnomernom razvoju Srbije, teško da ćemo ikada doći na red. Centar budućeg regiona je Niš, a samo u njemu dve opštine spadaju u najnerazvijenije u zemlji. Dok to srede, dok to poprave, teško da će ovde više ikog zateći.
A da crno može biti još crnje najbolje potvrđuje primer Bele Palanke. Ova varošica na jugoistoku Srbije godinama unazad nalazi se na samom dnu u Srbiji kada je o proseku plata reč, jer se ovde zarađuje jedva nešto iznad 13.300 dinara.
Tako bar kažu statističari, ali se Belopalančani ne slažu s tim i kažu da postoje dve grupe ljudi. Oni koji primaju platu i oni koji nemaju nikakva primanja. Ovi drugi se snalaze kako znaju i umeju, rade poljoprivredu, a mnogi, kao što je to slučaj sa porodicom Jovanović, da bi školovali decu moraju da prodaju stvari iz kuće i rade sve moguće i nemoguće poslove kako bi preživeli.
- Više od 10 godina nemamo nikakva primanja. Za to vreme supruga i ja, oboje mašinski tehničari, radimo bukvalno sve i svašta, samo da bismo zaradili neki dinar, imali dovoljno novca za račune i da iškolujemo dvoje dece. Nadničili smo i ja i supruga, kopali njive za dnevnicu, prodavali nešto poljoprivrednih proizvoda na pijaci kako bismo imali za goli život. Zadužili smo se do guše. Čak smo i neke stvari iz kuće morali da prodamo samo da bismo preživeli - kaže za Press Zoran Jovanović.
Belom Palankom je protutnjala privatizacija i ostavila posledice gore od uragana. Ta famozna pojava, za koju su nas političari ubeđivali da jeste teška, ali neophodna, ovde u varošici od jedva 10.000 stanovnika ostavila je ljude praznog, ispijenog pogleda, ljude bez ikakve perspektive da će ikada više naći posao.
Pijaca je gotovo prazna. Tu i tamo poneki prodavac koji pokušava da zaradi koji dinar, kupi hleb, mleko, samo ono najneophodnije. Jagode se kupuju na 100 grama, a slična situacija je i u mesarama.
- Ljudi kupuju i meso na grame. Mnoge je sramota da potraže 200 grama mesa, a mnogi kupuju i po 100 grama jer nemaju izbora - kaže prodavačica u jednoj od mesara u centru Bele Palanke.
Sumornu sliku sa juga Srbije pokušali smo da ublažimo posetom najbogatijim opštinama među kojima su, slučajno ili ne, uglavnom one sa područja Beograda. Sa prosečnom platom nešto manjom od 50.000 na vrhu liste je Novi Beograd, a slede ga Lazarevac, Surčin i Stari grad. I dok vodeće mesto naselja na levoj obali Save nikog ne iznenađuje jer predstavlja sedište najpoznatijih kompanija i banaka, visok plasman prigradske opštine udaljene šezdesetak kilometara jugozapadno od centra grada nekog bi mogao i da zbuni. Ali samo one koji nisu čuli za rudarski gigant „Kolubaru".
„Kolubara" hrani ceo grad
- Sve vredno što danas možete videti u našem gradu potiče od rada „Kolubare" - kaže nam vremešni sugrađanin, koji ne bi da mu se ime pominje. - Da nema nje, mogli bismo da se iselimo odavde.
Rudarski basen „Kolubara" zapošljava skoro 12.000 radnika. Praktično, svakog petog stanovnika Lazarevca.
- Mnogi radnici iz okolnih gradova dolaze zbog posla u Lazarevac, ali je činjenica da većina porodica u našoj opštini ima nekog ko radi u preduzećima „Kolubare" - objašnjavaju nam u Skupštini opštine. - Sem Rudarskog basena, uspešno radi još nekoliko velikih firmi, imamo razvijenu trgovinu i zanatstvo, pa ne čudi što smo u vrhu po visini zarada.
Iako je rudarski grad, to se u centru ne može videti. Svuda se prostiru cvetne aleje, zelenilo i parkovi. Iako je petak, kafići na glavnom šetalištu prepuni su ljudi. Ipak, i ovde se ogleda razlika u standardu. Jer suma koju smo izdvojili za dobar ručak u Svrljigu, u lazarevačkom restoranu „Hotelčić" bila je dovoljna tek za dva pića.
U Vladičinom Hanu ljudi žive sa 6.000 dinara
Jedna od opština koja godinama nosi epitet najsiromašnije je i Vladičin Han. Ovde se svi slažu da je grad u bedu odvela država pogrešnim potezima i pogrešnom procenom fantomskih kupaca nekoliko velikih preduzeća, koji su umesto da grad podignu na noge doveli do toga da oko 1.300 ljudi ostane bez posla, neisplaćenih zarada i nerešenog statusa.
„Flopa", „Balkan brik", „Mehanizacija", „Erozija" i „Delišes" nekadašnji su giganti koji su zapošljavali pedeset odsto stanovništva. Danas se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje 5.000 ljudi vodi kao nezaposleno, dok je po statističkim podacima za prvi kvartal ove godine prosečna plata iznosila oko 18.000 dinara. Ali da statistika nije merilo realnog života, govore meštani.
- Ja sam privatnik, imam ovu radnjicu ovde u centru grada i moji dnevni pazari su oko 1.000 dinara. Pokušavam da nahranim porodicu, ali mi teško ide. Kojih bre 18.000, pa tu platu imaju samo opštinari. Prosečan čovek ovde živi sa šest, sedam hiljada dinara. Pa ovo je muka neviđena, bog sveti zna kako preživljavamo - priča jedan od stanovnika.
Nenad Mitrović, predsednik opštine Vladičin Han, kaže da u tom mestu nema primera dobre privatizacije.
- Kao predsednik opštine često slušam ljudske priče i one su zaista strašne. Štrajkovi su naša svakodnevica. Nama su trebali dobri strateški partneri, a ne fantomske firme koje će dovesti opštinu na rub propasti. (J. S.)
