Izvor: S media, 05.Dec.2010, 00:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dokolica vraća ukus života
Nekada nam se najvažnije stvari događaju upravo onda kada izgleda da ništa ne radimo
Marks je lepo zamislio dan: osam sati rada, osam odmora i osam sna. Njegov koncept, međutim, već duže vreme je u domenu onoga čime se bavio Tomas Mor, a zbog modernog života koji podrazumeva sve više posla i to praćenog stresom.
Stari Grci su dokolicu, odnosno višak vremena, definisali kao vreme koje je lišeno zapovednih "treba" i "mora"... Shvatali su je kao vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << u kojem je čovek zagledan u sebe. Danas je slobodno vreme ono koje je oslobođeno od organizovanog rada, a dokolica nastaje kada se iz njega izdvoji vreme koje posvećujemo društvenim i porodičnim obavezama koje nisu deo rada i od kojih nemamo nikakvu materijalnu korist.
Dok se na zapadu smatra da dokolicu, shvaćenu u negativnom kontekstu, mogu "upražnjavati" samo umetnici i filozofi, na nju se i na ovim prostorima nije gledalo blagonaklono – poistovećivana je sa lenjošću i besposličarenjem. To je, naravno, pogrešno. Važno je shvatiti da dokon, besposlen čovek, nije isto što i čovek u dokolici. Iako spolja nije uvek vidljivo da nešto radimo, to ne znači i da lenčarimo. Besposlenost je daleko od toga da bude sinonim dokolice, jer se može opisati i kao "potpuno odsustvo" dokolice, ili kao stanje suprotno dokolici.
Dokolica je potrebna svakome ko želi svesno da živi i odlučuje o važnim stvarima u životu. Moramo smanjiti gas i na miru i u tišini dogovoriti se sa sobom – čemu težimo, čemu se radujemo... Jednostavno, čak i kada mislimo da nemamo vremena, moramo ga pronaći za bavljenje sobom, osluškivanje svojih potreba i želja, za igru i stvaranje. Dokolica je "forma tišine" koja je preduslov za shvatanje realnosti, ona je uslov za stvaralaštvo.
Ne postoji neko uputstvo za dokoličarenje, odnosno šta treba raditi u vreme dokolice. Možete se izležavati i prebirati po mislima zagledani u plafon, možete stajati za štafelajem, meditirati, zapisivati svoje maštarije koje će zapravo biti svedočanstvo o vašim potrebama... Ma, možete činiti šta vam je volja, u tišini sagledavati ljude i događaje onakve kakvi jesu, a ne kakve ste ih gledali u žurbi hitajući u susret sledećoj obavezi. Morate biti svesni da je dokolica samo vaše vreme, ono koje dugujete samo sebi, igri i stvaralaštvu, samospoznaji. To su uočili mnogi naučnici i pronalazači, priznajući da su im sjajne ideje padale na um kad su bili opušteni i udaljeni od problema koji su im zamarali um.
Dokolica nam pruža priliku da otkrijeme sebe i druge, ona nam vraća miris i ukus života. Sebastijan de Gracija smatra da dokolica i slobodno vreme žive u dva različita sveta. Svako može da ima slobodno vreme, ali je malo ljudi sposobno da se ostvari u dokolici.De Gracija ističe da se potrošačko društvo pokazalo nesposobnim da ostvari vrednosti neophodne za razvitak čoveka u slobodnom vremenu, te da je dokolica fatalna za stvaralački ograničene i "osrednje" duhove. Na njenu važnost ukazao je i Pirsel Smit, upozorivši: "Ako se izgubi dokolica, pazite da se ne izgubi duša", dok Jozef Pajper beleži da je dokolica mentalni i duhovni stav: "Ona je najpre stav uma, uslov duše."
Kako je mnogim ljudima dokolica dosadna, industrija zabave je tu pronašla plodno tle za predstavljanje svojih čudesa. Kada ostanemo sami sa sobom zurimo u TV, surfujemo po internetu, prevrćemo ponude turističkih agencija koje nam predlažu da svoje slobodno vreme provedemo na nekom egzotičnom odredištu... Ukratko, i kada se izbore za vreme i dokolicu, neki ljudi to doživljavaju kao kaznu i traže da im taj višak slobodnog vremena neko organizuje, ili tragaju za zabavom koja ih u suštini ne ispunjava. Na taj način ne osećaju grižu savesti što ništa ne rade, jer funkcionišu po sistemu – što smo više zauzeti, to više vredimo. Oni, pak, koji jedva čekaju dragocene trenutke da bi ostali nasamo sa svojim mislima i osećanjima, oni koji su željni samospoznaje i ličnog napretka, višak slobodnog vremena doživljavaju kao nagradu. To im je najvažnije vreme za prepoznavanje kreativnih potencijala. Jer, katkada nam se najvažnije stvari dešavaju upravo onda kada deluje da baš ništa ne činimo.
ISTOIMENA BOLEST
Termin "bolest dokolice" smislio je 2001. godine holandski klinički psiholog Ad Vingerhoets, profesor na Univerzitetu Tilburg. Reč je o "vikend sindromu", odnosno o pojavi određenih tegoba samo tokom vikenda, ili godišnjeg odmora, ili tokom neradnih dana. Vingerhoets ih je godinama i sam osećao, a onda je, u razgovoru sa prijateljima, saznao da i oni imaju iste simptome, i odlučio je da istraži o čemu je tu reč. U studiji je učestvovalo 1.128 muškaraca i 765 žena, među kojima je, uz pomoć odgovarajućeg upitnika, identifikovao 114 osoba sa ovim simptomima. Pacijenti su se najčešće žalili na glavobolju, zamor, bolove u mišićima i mučninu tokom vikenda, a često, pogotovo tokom godišnjeg odmora, imali su simptome prehlade i gripa. Vingerhoets je utvrdio da bolest pogađa osobe koje odlikuju visok nivo odgovornosti, perfekcionizam i ambicioznost, naročito ako se bave stresnim poslom. Takve osobe ne znaju kako da se opuste, pa i dobar deo slobodnog vremena provode razmišljajući o poslu. Kada dođe vikend, ili počne godišnji odmor, odjednom se nađu u situaciji da nemaju šta da rade i pojavljuju se simptomi "bolesti dokolice".
Pojava ovih simptoma može se objasniti i time što se, kada smo pod pritiskom, povećava lučenje adrenalina i kortizola, hormona stresa, koji omogućavaju da izdržimo tenziju, ali istovremeno i slabe naš imunitet. Kada najzad napravimo predah i umesto na posao usredsredimo se na nas same, iznenada osetimo signale koje nam je telo danima slalo, ali smo ih na poslu zanemarivali.
