Izvor: Politika, 29.Jul.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino rešenje je interni egzil za Gadafija
Rasplet može da se postigne veoma brzo: problem je jedino politička volja SAD
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Dr Karim Mezran, Libijac u egzilu, profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu „Džon Hopkins” u Vašingtonu, ali i u Bolonji, ovih dana je često citiran u američkim medijima kao dobar poznavalac i analitičar libijskih prilika. U razgovoru za „Politiku” Mezran objašnjava nagoveštaje iz nekih evropskih prestonica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bi rešenje krize u njegovoj zemlji moglo da se reši internim egzilom za pukovnika Muamera el Gadafija.
Lider pobunjenika Mustafa Abdul Džalil upravo je izjavio da pukovnik Gadafi i njegova porodica mogu da ostanu u Libiji, ali pod uslovima koje će postaviti oni, kao nova vlast u zemlji. Da li je reč o značajnom omekšavanju pozicije protivnika režima?
Kao do sada, problem je u tome što neko iz Tranzicionog saveta prvo nešto kaže, a onda porekne. Po mom mišljenju, to se neće rešavati u okviru saveta. Da li će se pregovarati sa Gadafijem i o čemu, odlučiće Zapad, i uveren sam da je realno i sprovodljivo rešenje po kome bi Gadafi posle odlaska s vlasti ostao u zemlji. U Tranzicionom savetu, inače, po mojim saznanjima, nema konsenzusa o bilo čemu, niti ima dovoljno kohezije da bi doneo ovakvu odluku.
Slična ponuda stigla je sa Zapada – iz Francuske i Britanije. Da li bi to bilo prihvatljivo i za SAD?
Alen Žipe je jasno rekao da bi Gadafi mogao da ostane u zemlji, ali Amerika je veoma oprezna. U Vašingtonu nastavljaju da govore da Libija nije primarni nacionalni interes, da je ona mnogo važnija Evropljanima, pa će američka diplomatija biti samo u ulozi podrške onome što odluče Evropljani. Zbog toga, ne može se očekivati da Amerikanci predvode ove pregovore. To je, po mom uverenju, pogrešno. Pregovori sa Gadafijem imaju najveće šanse za uspeh samo ako ih predvode SAD. Svako ko ga imalo poznaje zna da on respektuje samo jednu silu – Ameriku.
Koliko je ovakvo rešenje prihvatljivo za Gadafija?
To je za njega jedino rešenje – da ode s vlasti i živi negde u unutrašnjosti Libije, u nekoj kasarni ili u vili, pod međunarodnom zaštitom i nadzorom. To znači da ne može nikog da prima niti da ima kontakte sa spoljnim svetom. Na taj način, bilo bi rešeno i pitanje optužnice Međunarodnog krivičnog suda, pošto ga Libija ne priznaje.
Koliko vremena bi trebalo da se postigne ovakvo rešenje?
Ako se tako nešto zaista želi, i ako u tome bude učestvovala Amerika, to bi moglo da se postigne veoma brzo. Problem je politička volja SAD za ovakav rasplet i snaga Evropljana da ga primene.
Nije li Evropljanima stalo da se sve što pre završi, s obzirom na pat-poziciju na terenu i činjenicu da intervencija traje već predugo?
Tačno je da im se žuri, ali problem je u tome što Gadafi veruje samo Americi. Ako oni stanu iza toga, sve može da se završi veoma brzo.
Pobunjenici su najavili da će ofanzivu nastaviti i tokom Ramazana, koji uskoro počinje. Kako će to uticati na situaciju na terenu?
Situacija na terenu je veoma čudna. Ono što je izvesno, to je da je došlo do velikog zastoja, pobunjenici kontrolišu istočni deo zemlje i nisu u stanju da prošire svoju teritoriju, uprkos podršci NATO-a. Gadafi sa svojim trupama i dalje je dovoljno snažan da sačuva zapadni deo. Po mom uverenju, ovakva situacija ne može da se promeni, jedini izlaz su pregovori.
Koliko dugo režim može da izdrži?
Vojska je još lojalna Gadafiju, jug mu je otvoren za snabdevanje i za regrutovanje plaćenika, nema velikih prebega, koje priželjkuju Evropljani. Prema tome, režim u Tripoliju može da opstane gotovo neograničeno. Gadafi je, štaviše, uveren da je vreme na njegovoj strani.
Šta su, po Vašem mišljenju, bile glavne greške koje je Zapad napravio u ovoj krizi?
Napravljena je, pre svega, osnovna strateška greška: u rat se ušlo bez jasnog cilja i namere šta se želi postići. Spasavanje civila je u redu, ali zašto se onda danas bombarduju Tripoli i drugi gradovi? Sada izgleda da je cilj da se svrgne Gadafi. Ako je to tako, onda treba poslati 50.000 francuskih vojnika, mornaricu i izvršiti invaziju na Libiju.
Da li je priznavanje Tranzicionog saveta kao legitimne vlasti od Zapada, nedavno u Istanbulu, promenilo situaciju?
Što se tiče režima u Tripoliju, ojačalo je njegovu rešenost da se odupire. Ljudi u TNS-u će dobiti neke pare koje traže. Ja mislim da je to greška i nepotreban presedan – pobunjeničku grupu, koja nije osvojila prestonicu, priznati za vladu.
Na kraju, da li ste, kao Libijac, optimista da će zemlja na kraju ostati cela, nepodeljena?
Nisam. Mislim da je najgori scenario, možda, i najverovatniji: da će pat-pozicija proizvesti defakto podelu zemlje na dva dela – jedan pod kontrolom pobunjenika u Bengaziju, a drugi Gadafijev. To je najgori ishod za Libiju.
Milan Mišić
objavljeno: 30.07.2011
Pogledaj vesti o: Libija, Vašington
