Izvor: Blic, 26.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja leži na leđima diva
Zemlja leži na leđima diva
Hiljadugodišnji mračni period Evrope rasterali su, od 14 do 16. stoleća, zraci svetlosti tri najveća otkrića srednjeg veka. To su: otkriće antike, otkriće tehnike štampe i otkriće Amerike. Otkriće antike omogućilo je pristup i napajanje sa vrela znanja. Ono je usledilo bežanjem učenih Grka-Vizantinaca u Italiju pred osvajačkim pohodima Turaka u 14. i 15. veku. Otkriće štampe (pokretnog štamparskog sloga – Gutenberg oko 1445. godine) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << omogućilo je do tada nezamislivo brzo širenje znanja. Otkriće Amerike (Kristofor Kolumbo 1492. godine) konačno je i definitivno razbilo tradicionalne okove i sliku o Zemlji kao 'disku' i potvrdilo antičko grčko saznanje da Zemlja 'mora imati najsavršeniji oblik' tj. oblik kugle (Pitagora, Aristotel, Eratosten, Ptolomej).
Otkriću Amerike prethodilo je, međutim, sakupljanje geografskih i astronomskih znanja tokom više od 5 000 godina. Tekst, koji sledi, i koji je za 'Blic' ekskluzivno pripremio dr Novak Popović, oslanja se najvećim delom na knjigu 'Osvajanje zemlje' ruskog autora I.K.Lebedeva iz 1948. godine, a manjim delom na noviju literaturu i baze podataka o vremenu, događajima i akterima o kojima je reč.
I Vavilonci su imali slične naivne predstave o Zemlji, koje su od njih prešle Persijancima, Sirjanima, a delom su dospele i do rane Grčke. Ti narodi su verovali da je Zemlja nepokretna masa oslonjena na kamene ili gvozdene stubove; donji kraj stubova gubi se u bezdanu haosa. Kasnije se pojavio grčki mit prema kome Zemlja leži na leđima diva.
Nešto realnije predstave o geografiji i o Zemlji pojavljuju se prvi put kod Grka nakon što su upoznali obale Sredozemnog mora. Te predstave je sačuvao Homer (živeo verovatno oko sredine 9. veka p.n.e.) u svojim epovima. Homer Zemlju opisuje u obliku velikog diska koji okružuje reka Okean: ‘’Beskrajna Zemlja’’, piše Homer, ‘’ima oblik diska čije krajeve zapljuskuju iskonske vode Okeana – duboke svetske reke koja polako teče’’. Sa napredovanjem geografskih znanja tadašnjih Grka reka Okean preimenovana je u more Okean, na čijoj se površini, u vidu neizmernog ostrva, uzdiže ‘’nastanjena zemlja’’, na grčkom ‘’Okumena’’, oblika ovalnog diska. Prema Homerovom opisu, na jednom ostrvu reke Okean, blizu krajnje granice Zemlje na zapadu žive Kimeri u večnoj magli i mraku, ne uživajući blagodeti zraka Heliosa (Sunca): Kimeri žive blizu ulaza u carstvo mrtvih, koje se nalazi pod zemljom u dubokom i večnom mraku. Nebo, koje je prostrlo svoju sjajnu kupolu nad Zemljom i vodom, drži na zapadu div Atlant na stubovima. Pod Zemljom ispod pakla prostire se mračni Gartar. Na planinama Sicilije žive divlji kiklopi, a na granici sveta su Herkulovi stubovi. Na sredini Zemlje je visoki Olimp, na čijem vrhu borave besmrtni bogovi Helade. Sa Olimpa bogovi vide celu Zemlju.
U vezi predstave o Zemlji kao jednoj ploči sličnoj disku, spomenućemo i današnju pretpostavku prema kojoj je kopneni deo globusa nakada bio jedinstven te da su današnji kontinenti nastali u dugom vremenskom periodu usled pomeranja segmenata (delova) u utrobi zemlje. Ova savremena pretpostavka zasnovana je na dve stvari: današnja Evropa, Azija i Afrika čine i dalje jednu kopnenu celinu (odvojene su samo veštačkim Sueckim kanalom) dok se istočne obale obe Amerike uklapaju u zapadne obale Evrope i Afrike pa su, prema tome, prvobitno predstavljali jednu jedinstvenu celinu.
Homerovu sliku Zemlje u vidu okruglog diska dugo vremena niko nije osporavao ni u tadašnjoj Grčkoj ni okolnim zemljama sve dok Herodot (484-420 p.n.e.) u 5. veku p.n.e., putopisac i otac istorije, nije izrazio sumnju da Zemlja liči na disk. Herodot je izneo mišljenje da nije poznato gde je kraj Zemlje i da je ona samo na zapadu ograničena Okeanom. Moguće je da je Herodot zasnivao svoje mišljenje pod uticajem učenja matematičara i filozofa Pitagore (580-500 p.n.e.), koji je kao prvi čovek došao do zaključka da ‘’Zemlja mora imati oblik lopte’’, a ne diska. Svoju postavku Pitagora je apstraktno obrazlagao smatrajući da Zemlja mora imati najsavršeniji oblik, a to je lopta. Međutim, Pitagorino stanovište, verovatno zasnovano na egzaktnosti i simetriji matematike (aritmetike) koja je formirala njegov način razmišljanja, savremenici nisu prihvatili i, kao što ćemo videti, proćiće još vekova pre nego se njegova postavka o Zemlji kao lopti stvarno potvrdi. Ipak dva veka kasnije, rukovodeći se Pitagorom, Aristotel (384-322 p.n.e.) je skupio sve tada raspoložive dokaze da Zemlja ima oblik lopte. Filozof i teoretičar Aristotel našao je za to dokaze kod astronoma u svom logičkom zaključku da samo loptasti oblik zemlje može objasniti, zašto se sunce i zvezde pojavljuju na različitoj visini u različitim delovima Zemlje i zašto se u severnom delu Zemlje vide zvezde koje se ne mogu videti u južnom i obrnuto. Osim ovog doista epohalnog dostignuća u pogledu oblika Zemlje, grčki mislioci činili su dalje pokušaje. Tako je neki Krates iz Malosa, savremenik Aristotela, napravio globus, predstavivši na njemu sve tada poznate predele kao i četiri još nepoznata dela sveta, na koje je trebalo da se deli zemljina kugla, prema mišljenju tadašnjih grčkih naučnika. nastaviće se
