Izvor: Danas, 01.Jun.2015, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba li menjati Ustav zbog EU?
Iako se o tome špekulisalo već duže vremena, u poslednjih nekoliko nedelja, jedna za drugom objavljivane su vesti o neophodnoj promeni Ustava zarad budućeg članstva u Evropskoj uniji. Najavljene promene Ustava nova su prilika za dodatnu polarizaciju građana, pogotovo što se u javnosti stekao utisak da smo na promenu Ustava “naterani” kako bi konačno “predali” Kosovo i Metohiju. Tu retoriku ne koriste samo političari radikalne desnice, već se i na društvenim mrežama može >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << naći obilje sličnih komentara, uglavnom euroskeptika, uz dodatak kako zemlje omraženog “Zapada” nisu menjale svoje ustave zbog članstva u Uniji, i kako je ustav svetinja u koju se ne dira, pogotovo ne po nalogu drugih. Neretko se čuje da “ozbiljne zemlje” ne menjaju svoje ustave često jer bi to ugrozilo stabilnost države. Činjenice su, međutim, sasvim drugačije.
Stabilnost jednog ustavnog poretka ne ogleda se samo u činjenici odsustva ili retkih ustavnih promena. U suprotnom, to bi značilo da se, recimo, Nemačka, čiji je Osnovni zakon (Ustav) menjan 54 puta od njegovog donošenja do danas, ne može svrstati u stabilne demokratske zemlje. Isto bi važilo i za Francusku, s obzirom da je važeći Ustav do sada menjan 24 puta. Oba ustava, pretrpela su neke od najznačajnijih izmena baš zbog članstva Nemačke i Francuske u EU, kao što je to slučaj i sa ustavima drugih država članica. A zašto?
Osnovna ideja na kojoj počivaju nacionalni ustavi je suverena vlast građana koja ne može biti uslovljena spoljnim vlastima, superiornijim u odnosu na nju. Tu suverenu vlast građani vrše najčešće preko svojih izabranih ili imenovanih predstavnika u nacionalnim institucijama. Jačanje projekta “sve čvršće Evropske unije” zahteva, međutim, redefinisanje ideje suverenosti, zato što članstvo u Uniji podrazumeva prenošenje značajnih suverenih ovlašćenja sa nacionalnih institucija vlasti na institucije Unije.
U početku, članstvo u nekada postojećim evropskim Zajednicama nije zahtevalo veće ustavne promene jer se osnov za prenošenje nekih nadležnosti sa država na Zajednice već nalazio u ustavnim klauzulama o prenošenju nadležnosti na međunarodne organizacije, ili su takve klauzule uvedene u ustave nakon pristupanja, kao što je to slučaj sa zemljama Beneluksa. Stvari se, međutim, dramatično menjaju posle odluke Evropskog suda pravde o primatu prava EU nad nacionalnim pravom, pa i nad nacionalnim ustavima, a pogotovo posle stvaranja Evropske unije 1993, kada se Ugovorom iz Mastrihta promovišu ne samo ekonomske već i političke integracije. Tadašnje Zajednice dobijaju značajne paradržavne izvršne i zakonodavne nadležnosti, koje proizvode direktne posledice za građane koji u Uniji žive.
Posle toga, “stare” države članice pristupaju izmenama svojih ustava, iako ne na isti način i ne u istom obimu. U ustave Nemačke, Francuske, Austrije, Švedske, Portugalije, Irske i Grčke, uneta je izričita odredba o prenosu određenih ovlašćenja na EU. U ustavima Finske, Italije, Belgije i Španije, u kojima se članstvo u EU načelno vezuje za članstvo u međunarodnoj organizaciji, posebnim amandmanima precizirani su specifični aspekti članstva u EU. Za razliku od ovih država, Danska, Luksemburg i Holandija legitimitet za članstvo u EU i dalje crpe iz opšte ustavne klauzule o članstvu u međunarodnim organizacijama.
Osim prenosa delimičnih suverenih ovlašćenja, ustavi “starih” država članica često su menjani radi unošenja amandmana koji se odnose na specifične aspekte članstva u Uniji. Primera je mnogo za jedan novinski tekst, pa ću navesti samo neke. Na primer, ustavi Nemačke, Finske, Belgije i Austrije sadrže odredbe kojima se omogućava informisanje nacionalnih parlamenata o toku zakonodavnog postupka u EU. Posle usvajanja najnovijeg osnovnog dokumenta EU, Ugovora iz Lisabona, neki od ovih ustava su menjani da bi omogućili učešće nacionalnih parlamenata u zakonodavnom postupku Unije. Nemački, francuski, belgijski, austrijski i španski ustavi su dopunjeni amandmanima o izbornim pravima građana EU. Pojedini ustavi, poput nemačkog, francuskog i grčkog, menjani su radi usklađivanja sa ekonomskom i monetarnom politikom EU. Finski, italijanski, belgijski i austrijski ustavi sadrže izričitu zabranu vršenja paralelnih funkcija u institucijama EU i nacionalnim institucijama, dok je Ustav Belgije, donet 1831, menjan radi unošenja odredbe koja predviđa da se izbori za Predstavnički dom održavaju istog dana kad i izbori za Evropski parlament. Do većeg talasa ustavnih promena došlo je i nakon uvođenja Evropskog naloga za hapšenje.
Adekvatne izmene, kojima se omogućava prenos suverenih ovlašćenja i reflektuje članstvo u EU, ugrađene su i u ustave “novih” država članica, ali su one, s obzirom na prethodno postojanje autoritarnog režima (komunističkog), prvo morale da svoje opredeljenje za demokratiju manifestuju u ustavima, i u njih, shodno tzv. političkim kriterijumima iz Kopenhagena, ugrade mehanizme kojima uspostavljaju stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje i zaštitu ljudskih prava i prava manjina. U tom pravcu idu i nedavno najavljene ustavne promene kod nas (ili promene političkog sistema, kako ih nazivaju neki predstavnici vladajuće koalicije). Kako se, i ako se, budemo suštinski približavali članstvu u EU, na red će doći i pomenute ustavne izmene preduzete u “starim” državama članicama.
Jedno je sigurno, članstvo u EU neizbežno proizvodi posledice na ustavni poredak država članica ili država koje pretenduju da to postanu. Sa svakim talasom promena u EU, po pravilu, dolaze i promene nacionalnih ustava. Što se Srbije tiče, kandidatura je dobra prilika da konačno uredimo državu na način koji će nam obezbediti “nezanimljiv” i dosadan život, kako bi se kao društvo što pre uključili u ekonomske, obrazovne, tehničke, medicinske i kulturne izazove sveta u kojem živimo. To, međutim, ne znači da u Ustavu nema mesta za KiM, mada se time ne garantuje, kako se to već pokazalo, teritorijalni integritet Republike Srbije.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
