Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi, Irci i Albanci
Primer Severne Irske pokazuje da svaki konflikt u nekoj fazi mora da se privede kraju, a kad se uđe u sobu za pregovore, sve emocije treba ostaviti ispred vrata
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Majkl Geri je profesor na Mastriht univerzitetu u Holandiji gde predaje i istražuje savremenu Evropu i Evropsku uniju. Doktorirao je na Institutu Evropskog univerziteta u Firenci, a trenutno je u vašingtonskom Vilson institutu za međunarodne naučnike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde dovršava knjigu o proširenju Evropske unije. Povod za intervju za „Politiku” bio je njegovo zanimljivo izlaganje na prošlonedeljnoj tribini održanoj u „Vilsonu” o Sporazumu o normalizaciji odnosa koji je dosad najveći rezultat dijaloga Beograda i Prištine, uz posredovanje EU.
Profesor Geri je Irac i u sagledavanju danas glavnog spora na Balkanu često se pozivao na primer iz sopstvene zemlje.
„Konflikt oko Severne Irske trajao je 30 godina, odneo je više od 3.000 žrtava, pripadnici IRA ubili su kraljičinog bliskog rođaka, lorda Mauntbatena, premijerovog portparola za Severnu Irsku, zamalo nisu bombom postavljenom u hotelu ubili i premijerku Margaret Tačer i sve članove vlade. Sa njima se na kraju ipak selo za sto, pregovaralo i na kraju je postignut mir”, kaže profesor Geri.
Kako ocenjujete sporazum u srpsko-albanskom dijalogu?
Sporazum je velika prekretnica. Tošto su neki ljudi protiv, nije ništa novo. Situacija između Kosova i Srbije nije jedinstvena u međunarodnim odnosima, nije problem koji se rešava prvi put.
Svi konflikti su u suštini isti: imate dve strane, gorke neprijatelje koji su gurnuti da sednu za pregovarački sto. Ono što se najčešće dešava, to je da se problem uoči pregovora veoma zaoštri. Na spor, na konflikt, pri tom se najčešće gleda kroz naočare Si-En-Ena: pažnja se posvećuje samo onome što je u njemu drama.
U situacijama kao što je ova između Kosova i Srbije potreban je neko kao posrednik, koji će sukobljene strane da okupi i gurne prema sporazumu. U Severnoj Irskoj u toj ulozi smo imali američkog predsednika Bila Klintona, a vaš je Ketrin Ešton, šefica EU diplomatije.
Šta je u našem slučaju ipak posebno?
Reći ću vam prvo šta nam je zajedničko: to je dug put koji treba preći. Srbija i Kosovo su tek na početku. Podsetiću vas da je u Severnoj Irskoj prvi sporazum potpisan 1985, a poslednji, koji je potpuno obustavio nasilje, tek 1998. godine.
U svakom konfliktu se jednom stigne do faze kada sukobljene strane shvate da moraju da pregovaraju. Setimo se samo koliko je povike bilo 1992, kada je Bil Klinton dao američku vizu vođi Šin Fejna Džeri Adamsu da doputuje u Vašington. Ono glavno što treba da se dogodi na početku, jeste promena u glavama lidera. Šin Fejn bio je veoma uspešan u preobraćanju od terorista do pregovarača. U vašem slučaju, pregovarala su dvojica lidera od kojih je jedan rekao da bi drugog, da ga je sreo pre deset godina, ubio.
Da li će primena sporazuma biti teža od njegovog postizanja?
Mirovni proces je svugde nešto što je sporo, što traži vreme. Postavi se prvo cilj, pa se onda razmatraju sredstva kako da se do njega dođe. Problem na Balkanu sada je kako da sporazum prihvate svi. To nije bilo lako ni u Severnoj Irskoj, gde je bilo mnogo okorelih terorista čija je jedina misija bila da ubijaju članove britanske vlade. Nije lako bilo ni Britancima da počnu da veruju liderima IRA. Belfast je, uostalom, u jednom momentu ličio na današnji Bagdad.
Potrebna je promena mentaliteta, što ne može da se dogodi preko noći. Ljudi treba da shvate da svaki konflikt u nekoj fazi mora da se privede kraju. Znam da između Srbije i Kosova ima mnogo problema i opterećenja. Ali kad se uđe u sobu za pregovore, sve emocije treba ostaviti ispred vrata. Zar mislite da je osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka bilo moguće zamisliti da će Severna Irska biti tako mirna a život tamo tako normalan kao što je danas? Ono što se zbivalo nije zaboravljeno, to nije ni moguće, ali ono što jeste moguće i neophodno, to je da se umesto prošlosti, ljudi okrenu budućnosti.
Na obe strane su potrebni ljudi koji su u stanju da prepoznaju „prozor istorije” kad se ukaže pred njima, osobe sa vizijom, koji mogu da vide dalje od neposrednog problema, da sagledaju širu sliku.
Ljudima i u Srbiji i na Kosovu su potrebni hrana, pomoć, investicije, radna mesta. U Severnoj Irskoj se najbolje vidi kako strane investicije mogu da promene stavove ljudi. Investicije donose radna mesta, životni standard se povećava... Sve to lideri treba da imaju u vidu.
Srbija se žali da joj u Briselu stalno „pomeraju gol”. Kad jedan uslov ispuni, postavi se novi?
Ni to nije jedinstveno. Pogledajte Tursku, koja je pridružena članica EU od šezdesetihgodina prošlog veka i koja je kandidat za članstvo, a Brisel joj stalno pomera gol. Srbija naravno, nije Turska i ja takođe mislim da bi Evropljani morali da budu direktniji prema Srbiji. Kako ja vidim situaciju, nema antisrpskog raspoloženja u EU, većina članica nije protiv njenog ulaska. Ako zeleno svetlo dođe od nekoliko ključnih članica kao što su Nemačka i Velika Britanija, koje su inače za proširenje, nema ozbiljnih problema. Ono što je međutim veoma važno, to je percepcija koliko ozbiljno zemlja kandidat pristupa ispunjavanju uslova za prijem. Tih uslova je posle 1990. sve više i stalno se pridodaju novi, što ne znači da je to loša stvar.
U kom smislu?
Ispunjavanje pretpristupnih uslova dobro je za zemlju kandidata, jer joj se za to prilagođavanje obezbeđuje dosta evropskog novca. Kandidat sem toga dobija i vreme da svoju ekonomiju podigne na viši nivo razvoja i domaću industriju priprema za situaciju da funkcioniše u uslovima u kojima država ne priskače u pomoć kad god nešto zapne. Sve kompanije i sve interesne grupe moraju da budu svesne da se u EU igra po drugim pravilima, da je konkurencija tamo žestoka i da vreme do prijema treba da iskoriste pametno, da se pripreme za to. Jer u EU postoje i pogodnosti i mnoge prednosti za poslovanje.
Evroskeptici u Srbiji kažu da, dok se Srbija kvalifikuje za članstvo, EU možda neće ni postojati?
Irskoj je trebalo više od 10 godina da postane članica. Molbu je podnela 1961, primljena je 1973. Putovanje je sporo, ali je cilj puta vredan napora. Narodu treba objasniti smisao i putovanja i članstva, a vreme iskoristiti za sređivanje kuće iznutra.
Da bi se razumelo ono što se danas dešava u Evropskoj uniji, treba imati u vidu od čega se počelo. A na pitanje da li će se održati, odgovor je možda u zamišljanju da li će je neki nemački ili francuski lider voljan da u istoriji ostane zabeležen kao čovek koji je srušio EU. Ne verujem da takav postoji. Još na samom početku njenog stvaranja svi su bili svesni da taj proces može da napreduje samo kroz krize i njihovo rešavanje. Istorija EU je ustvari istorija stalnih kriza.
Sadašnja jeste prilično velika, nema još ideja kako iz nje izaći, ali nijednog momenta ne mislim da će njen ishod biti dezintegracija. Neke stvari u strukturi EU projekta će se promeniti, ali njen temelj, nemačko-francuski odnosi će ostati. Ko bi drugi mogao da bude zainteresovan za raspad. Centralnoevropske zemlje svakako ne, jer im članstvo donosi novac. A ako EU i SAD potpišu sporazum o transatlantskoj trgovini, postaće najveći trgovinski blok sveta. Ko neće želeti da bude deo toga?
Srbija bi trebalo da sebe vidi i u ogledalu Hrvatske, koja je takođe imala teritorijalne sporove i ratne zločince koje je morala da isporuči. I evo je, za nekoliko meseci će biti unutra.
U rešavanju problema sa Kosovom još ima gorkih pilula koje treba progutati, sličnih onima u procesu pomirenja u Severnoj Irskoj, kada su iz zatvora pušteni neki koji su podmetali bombe koje su ubijale nečije sinove i kćeri. Obe strane, i Srbija i Kosovo, moraju nešto da daju da bi zauzvrat svi dobili.
Milan Mišić
objavljeno: 04.05.2013
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
