Izvor: Politika, 15.Okt.2012, 16:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj kvarne mašine
Mora da postoji sistem koji sredstvima legitimne države negira korupciju kao smrtonosnu metastazu. Nikakav Čak Noris to ne može sam
Izgleda kao da se srpska politika, sa novom oligarhijom, odvija na tri divergentna koloseka. Dijalog sa EU vodi se ezopovskim i povremeno nemuštim jezikom, koji nije jasan nijednoj strani, a još manje srpskoj javnosti. Nema druge, nastavlja se sterilna „kosovska” politika iz Tadićevih vremena. Ali, to je prilika za premijera i šefa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << policije da svoje česte nedoumice pretvori u rodoljubivi trijumf.
Želimo u uniju što pre, nikada nećemo priznati Kosovo. Na tom nivou bukvalno je kraj ideja šta uraditi sa najbolnijom tačkom našeg bezizlaza. Kraj politike pred zidom koji se ne može preskočiti. Osim ako predsednik Nikolić ne izvuče odnekud spasonosnu platformu za rešenje krize. Da je ima, slutim da bi je već izvukao.
Borba protiv kriminala i korupcije vodi se na nivou spektakularnog populizma, uz izlive visokih emocija (Vučić) i jasnu sistemsku nemoć. Neusaglašenost parlamentarne, izvršne i pravosudne vlasti ne može se sakriti nikakvim političkim sredstvima. Korupcijski trustovi imaju mnogo više nerava i iskustva u svojim demagoškim mimikrijama. Nadživeli su sve režime, pa će sigurno i ovaj.
Bila je poučna skupštinska rasprava o oduzimanju imuniteta Oliveru Duliću. Da li je čovek ukaljao ruke ili nije, kazaće reformisano srpsko sudstvo, ako suđenja bude. Rasprava se ipak pretvorila u pozorište apsurda, uz patetično ukazivanje na „patnje Dulićeve porodice” i licitiranje o tome čiji su srpski mediji.
Treći krak onog nemogućeg koloseka morao bi da bude staranje o socijalnoj karti Srbije. Sunovrat se vidi golim očima, statistika, ma kako bezdušna bila, kaže da u Srbiji 140.000 dece ima samo jedan obrok dnevno. Premijer Dačić je, u noći velikog slavlja za njega (vrhunac karijere), rekao da će se, kao prvi ministar posvetiti pre svega narodu. Nešto kao kralj Ibi, samo što nije uzviknuo. „Narode moj!” Jednostavno, Ivica Dačić, kao čovek koji tvrdi da oseća damare i teške patnje srpskog puka, nagovestio je kako će se potruditi da narodu bude bar nešto lakše u ovoj suvoj godini.
Naravno da od takvog obećanja nema ništa. Osim što nije rodilo, ispalo je da u državnoj kasi nema ni groša, stari domaćini navodno potrošili sve pre izbornog poraza. Investicije mlake, posla nema, gube ga i oni koji imaju. Poslodavci otpuštaju trudnice, uprkos zakletvama o zaustavljanju demografske nesreće. Niko sa strane ne želi da baca svoje pare u bunar. Tako Srbija ima najjeftiniju radnu snagu u Evropi, pa je vrhunac optimizma stvoriti uslove za što više narodnih kuhinja.
Može biti da se vlast uzda u svoju policijsku efikasnost kako bi se pokazala preventivno poštenom. Naravno da je to iluzija, priča o čestitim vladarima ravna je bajci o drvenoj furuni. Može da se napravi, ali ne radi. Batalimo šalu, u politiku i u vlast se ne ulazi zbog služenja narodu. Vučić je sabrao veliku moć za sebe, i očigledno ne zna šta bi sve mogao s njom. Iz tog osećanja teskobe nastalo je i ono nejasno pismo, kojim čovek sa najviše ovlašćenja u državi traži nečiju pomoć.
Korupcija se, naravno, ne može iskoreniti (eno ga onaj „uspešni Srbin” Rod Blagojević, robija u Americi zbog svoje neutažive pohlepe). Ali, može se svesti na razumnu meru. To je onaj nivo poštovanja pravila igre u društvu i državi koji omogućuje da politička i druga „visoka” razbojništva ne pojedu živu supstancu društva. Kod nas je jedu, ali sa tom aždajom Vučić se ne može izboriti, čak ni uz pomoć svog političkog tatka Nikolića. Mora da postoji sistem koji sredstvima legitimne države negira korupciju kao smrtonosnu metastazu. Nikakav Čak Noris to ne može sam.
Srbija takav sistem nema, iz prostog razloga što je i on korumpiran, kao i deo pravosuđa i političke elite. Takvi neće razbijati korupciju. Zato što su domicilna sredstva za borbu protiv nje uglavnom deo istog sistema. Tu je krug zatvoren, i valja krenuti od samog početka, od porekla aždaje koja je moćnija od svojih retkih lovaca.
Sve to je, može biti, poreklo čestih emotivnih izliva i nejasnoća kojima nas obasipa Aleksandar Vučić. Čedomir Jovanović traži početak funkcionisanja države. Ona upravo i radi kako je napravljena, drugačije ne ume.
Na onoj sednici srpskog parlamenta na kojoj je doktor Dulić ostao bez imuniteta čule su se mnoge optužbe na račun medija. Tek iz dalekih nagoveštaja moglo se naslutiti na koga se sumnja da drži agresivne tabloide, sredstva „političkog linča” navedenog narodnog poslanika. Citiraćemo ovde krunsko pravilo britanskog novinarstva: „Informacija je svetinja, komentar je slobodan!”
Naravno da se ne zalažem za linč, ali mediji moraju da rade svoj posao. Tabloidi postoje svuda u svetu, i njihova tema su najmoćniji ljudi i poreklo njihove moći. Domaći tabloidi, ako ih je uopšte moguće razlikovati od „ozbiljnih” medija, proizvod su srpske tabloidne stvarnosti. Njih je i stvorila tabloidna politika. Sveta dužnost medija je da popravlja vlast, ili da bar to pokuša. Ali ovde, ta stvar ne može da se popravi.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 15.10.2012.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
