Izvor: Politika, 19.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prednosti članstva: EU ispred EEP
Bećina zemalja kojima je Evropski ekonomski prostor bio namenjen (Švedska, Finska, Austrija) ipak je procenila da je punopravno članstvo u uniji korisnije
Povodom debate o tome da li bi članstvo Srbije u Evropskom ekonomskom prostoru (EEP) bilo odgovarajuća alternativa članstvu u EU treba ukazati da je EEP nastao kao pokušaj da se izbegne proširenje Evropske unije. To je bio pokušaj da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbegnu mogući problemi unije (preveliko i naglo proširenje) a ne odgovor na potrebe tadašnjih zemalja kandidata. EEP kao alternativa EU bio je u prvom redu strukturisan kao sistem namenjen bogatim zemljama. Ipak, ovaj glavni cilj formiranja EEP uopšte se nije ostvario: većina EFTA zemalja kojima je EEP bio namenjen (Švedska, Finska, Austrija) ipak je procenila da je punopravno članstvo u uniji korisnije. Da je uspeo referendum o pristupanju Norveške u EU, u EEP-u bi ostao samo Island (uz Lihtenštajn) koji je 2009. godine takođe podneo zahtev za članstvo u uniji. Prilikom kasnijih faza proširenja EU na istok i jug Evrope, nijedan od tadašnjih kandidata nije prihvatao mogućnost „delimičnog” članstva u EU, što se danas nudi kao alternativa u prvom redu Turskoj.
Za razliku od EEP, članstvo u EU omogućuje daleko povoljniju poziciju država, kako na političkom, tako i na ekonomskom planu. Mnogobrojni pozitivni efekti članstva u EU po manje razvijene evropske zemlje su detaljno empirijski istraženi. Proces usklađivanja prosečnog BDP između više i manje razvijenih članica EU moguće je pratiti u dužem vremenskom periodu još od ulaska u EEZ tadašnje vrlo nerazvijene Irske (1973), pa sve do nedavnog proširenja unije na deset zemalja istočne Evrope (2004. i 2007). Svaki od talasa proširenja EZ/EU imao je nesumnjivo vrlo pozitivne i sveobuhvatne efekte, što je omogućilo brzu modernizaciju i transformacije nekada ekonomski i socijalno zaostalih zemalja u razvijene zemlje. Analize o efektima pristupanja EU istočnoevropskih zemalja pokazale su da je proces integracije u EU podstakao dodatni rast u proseku od 1,5 do dva odsto od BDP godišnje. Prosečna stopa nezaposlenosti je opala u svim ovim zemljama. Kao posledica procesa pristupanja EU nove zemlje članice su tokom protekle decenije zabeležile ubrzan rast BDP po glavi stanovnika što im je omogućilo da sa 40 odsto BDP od proseka „starih članica” (EU – 15 članica) dostignu 52 odsto BDP EU–15 članica u 2008. godini.
Treba dodati da je izbijanjem ekonomske krize riziko premija za nove zemlje članice porasla na međunarodnim finansijskim tržištima – ali ipak manje nego onim zemljama koje nisu bile pod kišobranom EU.
Efekti današnje kompleksne krize u evrozoni zamagljuju poznate činjenice oko koristi članstva koje obuhvataju: poboljšanje tržišnih uslova poslovanja, porast stranih investicija, brz razvoj infrastruktura, jačanje konkurentnosti privrede, više stope rasta, porast standarda. Članstvo u EU takođe jača međunarodni i geopolitički položaj zemlje, doprinosi političkoj i regionalnoj stabilnosti, olakšava proces tranzicije ka izgradnji pravne države i demokratizaciji, doprinosi modernizaciji administracije, pravnog i ekonomskog sistema. Najzad, članstvo poboljšava položaj običnih građana koji mogu da žive, rade, vode poslove, studiraju ili istražuju na celom prostoru unije – zaštićeni od bilo kakve diskriminacije zasnovane na nacionalnosti.
S druge strane, članstvo Srbije u EEP-a imalobisvoju cenu koju Srbija u ovakvomekonomskom stanju ne bi mogla da plati. Članstvo u EEP podrazumeva usaglašavanje sa tri četvrtine zakonodavstva EU („pravne tekovine”) – ali bez tehničke i finansijske pomoći unije. To bi značilo da bi Srbija sve reforme oko usvajanja zakonodavstva iz oblasti jedinstvenog tržišta (oko 6.000 zakonodavnih akata) trebalo da sprovede sama. U slučaju da se nekim čudom Srbija ipak nađe u EEP to bi značilo da se ona odriče mogućnosti učešća u donošenju odluka u okviru EU dok bi istovremeno prihvatala obaveze o bezuslovnoj primeni njenih propisa. S druge strane, Srbija bi i kao manja zemlja mogla da ima svoj glas prilikom odlučivanja u Savetu EU. U skladu sa Lisabonskim ugovorom, kvalifikovana većina za donošenje odluka u Savetu EU obuhvata najmanje 55 odsto članova saveta koje predstavljaju najmanje 65 odsto ukupnog broja stanovnika EU. Srbija bi prema broju stanovnika mogla da računa na broj glasova u savetu koji bi bio uporediv sa Austrijom ili Švedskom.
Srbija bi se ulaskom u EEP odrekla i mogućnosti korišćenja strukturnih i kohezionih fondova EU. Time bi Srbija, apsurdno, postala čak i neto davalac, umesto neto primalac sredstava. Prema našoj proceni, u ovom slučaju neto gubici bi bili reda veličine 1,5 – 2,5 procenta BDP godišnje (neto gubitak u vidu sredstava koja bi sledovala Srbiji iz EU budžeta, plus finansijska kontribucija Srbije EU budžetu kao članice EEP).
Duško Lopandić, ambasador, Ivan Knežević, Evropski pokret u Srbiji
objavljeno: 19.03.2013.
Pogledaj vesti o: Kandidatura Srbije
.jpg)
