Izvor: Politika, 24.Mar.2013, 13:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle Balkana kraj proširenja EU
Turska neće biti članica Evropske unije, a malo je verovatno da će njene granice biti proširene na Ukrajinu i Moldaviju
Kakva je sudbina Evropske unije i da li će zbog teškoća u kojima se nalazi biti napravljeno jezgro i periferna Evropa, pitanja su koja već duže muče političare i stručnjake širom Evrope.
Prema rečima direktor Centra za istraživanje međunarodnih odnosa u Parizu dr Kristijana Lekena, ukoliko i bude podele na užu i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << širu Evropu, ta podela mora da uzme u obzir činjenicu da su granice između istočne i zapadne Evrope gotovo izbrisane više od dve decenije – otkad je pao Berlinski zid.
„Ukoliko EU bude imala svoje čvrsto jezgro, siguran sam da će na primer Poljska biti u njemu. Naravno, ima puno razlike između tranzicija pojedinih zemalja. Model čvrstog jezgra ili užeg i šireg kruga mogao bi da bude neka vrsta rešenja kako bi se olakšalo odlučivanje”, kaže u razgovoru za „Politiku” autor mnogih radova o budućnosti EU, kao i profesor na Londonskoj školi za ekonomiju, čije su prognoze lišene političkih obzira i nedorečenosti već se baziraju isključivo na naučnim razmatranjima. „Ako bi tako bilo, onda bi u najužem krugu bile Francuska i Nemačka, a tu bi morale da budu Španija i Italija, iako one sada imaju sasvim druge probleme.”
Kako vidite granice Evrope za deset godina? Kada sam ovo pitanje pre neki dan postavila komesaru za proširenje EU Štefanu Fileu, rekao mi je da nema kristalnu kuglu da iz nje izvuče odgovor, a da je jako mnogo faktora u igri.
On je pametni političar. Ali ja bih rekao da je sasvim jasno da je sledeći korak proširenja EU – zapadni Balkan. Pa je pravo pitanje da li je ikakvo proširenje moguće posle ulaska tih zemalja unutar granica EU. Ja lično ne verujem da će se posle toga EU dalje znatno proširivati. Osim, naravno, ako Švajcarska ili Norveška odluče da postanu punopravne članice. Nije sigurno ni da će Islanđani reći „da” na referendumu o članstvu. Tu bi mogao da se desi isti scenario kao sa Norvežanima koji za sada odbacuju da postanu punopravni članovi.
A šta je sa Moldavijom i Ukrajinom, na primer?
Nisam siguran da će se ove dve zemlje priključiti porodici. Tu su i neregulisani susedski odnosi. Rekao bih da će posle zemalja Zapadnog Balkana proširenje EU biti vrlo vrlo ograničeno.
Ali zemlje zapadnog Balkana moraju biti deo EU?
Da. O tome postoji i politički dogovor. Ali šta će biti posle tog proširenja? Nisam siguran da će se EU dalje proširivati.
A Turska?
Ne mislim da će Turska biti članica EU. Suviše je vremena prošlo otkako je Turska krenula sa procesom evrointegracija i sada su verovatno Turci ti koji u stvari nisu zainteresovani da uđu u članstvo, bez obzira na njihov zvanični politički diskurs. Ekonomska situacija u Turskoj čini da za nju članstvo u EU nije više tako važno. Turska ima sedam odsto godišnjeg rasta, njihova spoljna politika okrenuta je jasno prema Bliskom istoku i centralnoj Aziji. Balkanu su okrenuti radi trgovine. Ali mislim da Ankara danas ima globalne ambicije. Glavni konkurent Kini u građevinarstvu u Africi jeste Turska. Turska je u poslednje tri godine otvorila više svojih ambasada u Africi. A većina zapadnih zemalja ih zatvara radi smanjenja troškova.
Da li će neke sadašnje članice EU izaći iz nje zbog ekonomskih i političkih problema?
Mislim da je vrlo teško da se neko izbaci iz članstva, jednom kada si postao deo EU. Problemi postoje dok ne uđeš…
Mnogo je teže ući u EU, ali kad si jednom u njoj možeš da se ponašaš kako hoćeš i da ti niko ništa ne može?
U stvari to je tačno. Možeš da odstupaš od principa EU kad si njen član, ali ne kada si kandidat. Tada ti se postavljaju sve vrste uslova. Za članice koje hoće da se povuku iz EU, to je moguće. Jedina zemlja u kojoj se o tome vodi ozbiljna diskusija jeste Velika Britanija. Oni će verovatno o tome održati referendum, kako je i najavio premijer Dejvid Kameron. Ali je vrlo teško postići konsenzus o sankcijama, ili izbacivanju neke članice EU ukoliko ona to ne želi.
Situacija se komplikuje i zbog najave Katalonije da će održati referendum o sopstvenoj nezavisnosti, iako španskim ustavom to nije dozvoljeno. Barselona tvrdi da bi u tom slučaju Katalonija morala automatski da ostane članica EU. Ali Brisel je o tom pitanju neodređen?
U Kataloniji, po ispitivanjima javnog mnjenja, postoji mnogo veći procenat ljudi koji su za nezavisnost, nego na primer u Škotskoj. Brisel nije odgovorio na pitanje da li će u slučaju nezavisne Katalonije ona morati ponovo da stane u red za pridruživanje ili će automatski ostati u EU. Brisel mora da ima u vidu da je Katalonija deo Španije koja je stalna članica. Naravno, Barselona tvrdi da neće morati da prolazi kroz ovaj proces ponovo, ali to nije istina. Niko ne zna šta će biti u slučaju nezavisnosti Katalonije.
Na kraju, Španija zbog katalonskog i baskijskog pokreta za otcepljenje nije htela da prizna nezavisno Kosovo. Hoće li eventualni primer Katalonije pogurati ostale regije u Evropi da traže nezavisnost? Da li se u EU mogu dogoditi promene koje su se desile u bivšoj Jugoslaviji koja se raspala?
Postoji bitna razlika. U EU ništa se ne dešava nasilnim putem. Sve je na nivou demokratske borbe. Baskija bi mogla da pođe katalonskim putem. Možda bi i u Italiji mogao da se stvori problem gde sever neće da plaća za siromašni jug. Ali vremena su se promenila, i pogodnosti u EU su da možeš da razgovaraš o nacionalnim pitanjima, a da ne pribegneš nasilju. To je jedno od najvećih dostignuća EU. Da je rat zamenila pregovorima.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 24/03/2013
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Pariz
