Izvor: Politika, 25.Jul.2011, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polovina puta
Napredak odnosa u tzv. dejtonskom trouglu nesumnjivo je najbolja vest koja je došla sa zapadnog Balkana
Hapšenjem poslednjeg haškog optuženika Srbija je privela kraju svoje obaveze prema Međunarodnom krivičnom tribunalu i uklonila jednu od dve glavne prepreke na njenom putu ka evropskoj integraciji. Iako time nije stavila tačku na svoje odnose sa haškim sudom (niti sprečila nova uslovljavanja) ovo pitanje čak ni za sumnjičave holandske i nemačke parlamentarce više ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može biti razlog da blokiraju ratifikaciju SSP-a i kandidaturu Srbije za članstvo u EU. Loša vest je da će to u prvi plan staviti problem Kosova. Gotovo istovremeno sa vešću o hapšenju Gorana Hadžića, iz Brisela je stigla vest da su razgovori Beograda i Prištine blokirani do septembra i da je Priština uvela embargo na uvoz robe iz Srbije.
Time su protivnici nastavka dijaloga podigli novu prepreku ne samo pregovorima Beograda i Prištine nego i normalizaciji odnosa na Balkanu i odnosima zapadnog Balkana sa EU. Da Priština nije samostalno donela takvu odluku potvrdili su i neki međunarodni predstavnici na Kosovu koji su odmah optužili Beograd da je odbijanjem da prihvati pečate kosovske carine „torpedovao” pregovore. Takav utisak potvrdio je i američki diplomata Tomas Kantrimen izjavom da je vlada Kosova ovom merom odgovorila na „raniji srpski embargo na uvoz robe sa Kosova”. Trenutak u kome je Priština povukla ovaj potez ne ostavlja mesta sumnji ni u pogledu pitanja koja će biti glavna tema odnosa Srbije sa zapadom u narednim mesecima.
Pri tome nije najvažnije ko će kome naneti više štete. Ekonomisti su već izračunali da bi ovaj embargo Srbiju mogao koštati na godišnjem nivou 350 miliona dolara i oko 5.000 radnih mesta. Nema sumnje da će i za Prištinu troškovi biti visoki. Trgovinski embargo je klasični instrument ekonomskog rata i govori o namerama onih koji ga uvode da nastave s pritiscima čak i po cenu novog poremećaja u krhkim odnosima zemalja zapadnog Balkana.
U senci novog zaoštravanja između Beograda i Prištine ostale su dobre vesti koje dolaze sa učestalih susreta vodećih političara iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. Napredak odnosa u tzv. dejtonskom trouglu nesumnjivo je najbolja vest koja je došla sa zapadnog Balkana u poslednjih dvadeset godina i pomalo podseća na odnose zemalja Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) koje su devedesetih godina upravo dinamičnom međusobnom saradnjom prokrčile sebi put ulaska u evropske i evroatlantske integracije. One su time pokazale i ostalim kandidatima da izglede za prijem mogu povećati samo tako što će uveriti i Brisel ali i pojedinačne članice EU i NATO da njihov ulazak ne predstavlja problem nego rešenje problema zapadnih integracija. Da su u tome imale uspeha govori i podatak da su tri od četiri članice Višegradske grupe i danas među najmanje zaduženim privredama unije.
Kad je reč o tri zemlje zapadnog Balkana to može biti i značajnije jer se radi o zemljama koje su prošle kroz teške oružane sukobe i koje danas nedvosmisleno pokazuju spremnost da zajednički prevaziđu nasleđe prošlosti. Ne bi trebalo zanemariti činjenicu da su poslednjih meseci i Srbija i Hrvatska uhapsile, izručile Haškom tribunalu ili počele sudske procese protiv niza osoba optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Hrvatska je u tom pogledu izgleda otišla korak dalje posle hapšenja njenog bivšeg premijera čije suđenje se očekuje kao krunski dokaz da je Zagreb spreman da uoči ulaska u uniju očisti posledice onoga što se događalo tokom poslednje decenije.
Dobra vest je i da je prošle nedelje posetom crnogorskog premijera Igora Lukšića Srbiji izgleda počeo da se topi led u odnosima Beograda i Podgorice. Paradoks zaoštrenih tonova u odnosima zvanične Srbije i Crne Gore je u tome što oni nisu mnogo uticali niti na privrednu saradnju niti na druge odnose između dve zemlje. Međutim, bez normalizacije političkog dijaloga bilo bi, verovatno, teško da se ode dalje od toga pošto je obema zemljama potrebna snažna podrška unije da bi počele rad na nekim vitalnim projektima. Primer ove vrste je svakako famozni „Koridor 11”, ili saobraćajna veza između Srbije i Crne Gore (autoput i pruga Beograd–Bar). Obe zemlje su pokušale da samostalno počnu radove na ovom putnom pravcu ali su se vrlo brzo suočile s neprijatnom činjenicom da je on izvodljiv samo ako dospe na listu glavnih evropskih saobraćajnica.
U Srbiji ova saobraćajnica povezuje privredno važne regione i otvara najkraći pristup pomorskom saobraćaju, dok u Crnoj Gori ona otvara mogućnost razvoja nerazvijenog severa i daje smisao luci Bar. Posmatrano iz evropske perspektive, ona predstavlja vezu Podunavlja i Jadrana. I zbog toga je zvanična Srbija srdačno dočekala posetu crnogorskog premijera, uprkos polemičkim strelicama koje se već duže vreme razmenjuju između Beograda i Podgorice. Za očekivati je da bi se i Crna Gora mogla priključiti zemljama „dejtonskog trougla” u njihovom lobiranju za članstvo u uniji čime bi ova neformalna grupacija dobila veću težinu u odnosima sa Briselom.
Zaključak koji se nameće mogao bi da glasi da su i Srbija i zapadni Balkan prešli polovinu puta ka članstvu u uniji ali da će preostali deo, više nego do sada, zavisti od njihove umešnosti da sebe predstave Briselu kao uigrani tim koji je potpuno okrenut budućnosti. Devedesetih godina zemlje Višegradske grupe su uspele u tome. Da li će tokom ove decenije i zemlje zapadnog Balkana biti podjednako uspešne zavisiće od njihove sposobnosti da prevaziđu logiku „balkanizacije”.
*Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 25.07.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
