Izvor: Vostok.rs, 06.Okt.2011, 15:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paraliza Evropske Unije i rastuće ambicije NATO-a
06.10.2011. -
Dvodnevno zasedanje ministara odbrane zemalja-članica NATO-a, koje je 5. oktobra započelo u Briselu, poklonilo je veliku ulogu pripremi samita Severno-atlanske alijanse, za koju je predviđeno da se održi u maju iduće godine, u Čikagu.Spisak tema o kojima će se govoriti je, kao i obično, opširan: od situacije u Libiji, Avganistanu i na Balkanu – do prorade sistema za protivraketnu odbranu. Međutim, generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << je već priznao da će bitnu ulogu pri donošenju odluka imati finansijski faktor. Prema njegovim rečima „mi treba da trošimo sredstva u zavisnosti od prioriteta i da ih trošimo zajedno tako što ćemo finansirati projekte koji će jačati našu bezbednost." „Ne radi se o tome da ne treba da trošimo više, već da trošimo pametnije, i da u rezultatu imamo više" – ubeđen je gospodin Rasmusen(1).
Takva pažnja prema pitanjima budžeta sasvim sigurno predstavlja danak finansijsko-ekonomskoj krizi koja se ni u SAD, ni u evropskim državama ne smiruje. U uslovima kada su vodeće države prinuđene da „uz borbu" kroz svoje parlamente donose odluke o smanjenju troškova ili davanju hitne pomoći zemljama-partnerima, teško je od NATO-a očekivati da će biti raspoložen previše rasipnički. Bez obzira na to, sudeći po informacijama koje „pobegnu", generalni sekretar NATO-a pokušava da „natera saveznike da izbegnu jaka smanjenja svojih vojnih potreba tako što će se ujedinjavati i deliti aktive"(2).
Međutim – finansijski sektor predstavlja samo jedan od izazova, koji su se danas našli pred Severno-atlanskom alijansom. Postoje i druge pretnje – konkretno – rast nestabilnosti u onim regionima, u kojima NATO pokušava da vrši mirotvorne funkcije. Baš u tom delu glasne izjave Brisela postaju sve suprostavljenije stvarnosti. Pri tom je očigledno da rukovodstvo Severno-atlanske alijanse nema nameru da svoje postupke menja na bilo koji način, očigledno ostajući zarobljeno sopstvenim dosadašnjim ambicijama.
To se najviše primećuje na pitanju o protiv-raketnoj odbrani. Prema rečima gospodina Rasmusena „korak po korak - teritorijalni sistem PRO NATO postaje realnost. Očekujem da ćemo u Čikagu objaviti o međuoperativnoj spremnosti naše PRO". Međutim, u stvari se radi o slepom praćenju onih planova koje su amerikanci razradili još ranije. Kako tvrdi ruski stalni predstavnik pri NATO-u Dmitrij Rogozin „uloga ministara odbrane NATO-a više podseća na ulogu statista koji su pozvani da obezbede glasanje i pljesak za konstrukciju koja se hitno snabdeva američkim „PRO-šnicima(3). Jasno je da u takvim uslovima nema ni pomena o tome, da alijansa vodi računa o zabrinutosti i interesima Rusije.
Ista situacija postoji i u vezi sa dejstvima NATO na Balkanu – pre svega na Kosovu. Formalno u Briselu izražavaju zabrinutost zbog situacije koja je stvorena na severu pokrajine, čak odbijaju prethodne planove skraćenja svog prisustva. Međutim, u stvari, kontingenti NATO, kršeći odobrenja koja imaju, stali su na stranu kosovskih separatista, jer im pomažu da uguše otpor lokalnih Srba. Upravo su vodeće zemlje-članice NATO-a blokirale prihvatanje izjave Saveta bezbednosti, kojom se osuđuju nasilne akcije Prištine.
Još jedna tema o kojoj lideri NATO jako vole da diskutuju je – Avganistan. Ovoga puta ministri odbrane, kako svedoči Anders Fog Rasmusen, imaju nameru da usaglase „sledeću etapu prelaznog procesa u Avganistanu" koja će, prema njegovim rečima, „biti najbitnija". Tako, ubeđen je generalni sekretar, „radi naša strategija". Ovakve izjave, u uslovima kada talibani i plaćenici „Al-Kaide" već stupaju u prave sukobe sa snagama NATO-a u Kabulu i drugim krupnim avganistanskim gradovima, čak ne treba ni komentarisati.
Što se tiče politike Severno-atlanske alijanse u Libiji, ni u tom pravcu ne treba u skorije vreme očekivati nikakve stvarne promene. Govoreći rečima napred pomenutog Andersa Foga Rasmusena, „mi smo (to jest NATO – prim. P.I.) jako blizu njenog kraja, ali smo tu skoro odlučili da je produžimo za još do 90 dana""
Nedostatak želje Severno-atlanske alijanse da svoj prilaz ponovo pregleda predstavlja direktnu posledicu specifičnosti globalističke uloge SAD i krizne finansijsko-ekonomske i političke situacije, koja je poslednjih meseci nastala u Evropi. Postojeća dinamika dozvoljava da se prognozira nastavljanje rasta ne samo sveopšte neodređenosti u okviru Evropske unije, već i agresivnosti u politici niza njenih najvećih članica, predvođenih Velikom Britanijom i Francuskom, koje rade ruku pod ruku sa SAD.
Dugoočekivana odluka koju je ovih dana doneo nemački bundestag o povećanju državnih garancija i ovlašćenja Evropskom fondu za finansijsku stabilnost, reklo bi se, trebalo bi da znači zrelost i odgovornost jedne od priznatih „lokomotiva" evropske integracije. Šef frakcije HDS/HSS Folker Kauder je čak izjavio da se radi o, ni više – ni manje, formiranju „pouzdane zaštite od širenja dužničke krize u finansijskoj grani i realnom sektoru ekonomije". Međutim, novine „Uol-strit džornel" već su upozorile na preterani optimizam. Prema njihovom mišljenju, doneta odluka je samo prolog uz izdvajanje sve novih i novih subsidija zemljama sa problemima. To znači da se projekat evropske integracije, koji je proglašen za najvažnije sredstvo za rešavanje evropskih problema, pretvorio u ognjište ekonomskih problema i političkog rizika koje sve više liči na špekulativnu piramidu za naduvavanje finansijskih i geopolitičkih balona.
Danas, manje od dvadeset godina od zaključivanja Mastrikskog ugovora o formiranju Evropske unije, situacija u njoj ne podseća na propisanu dokumentom „progresivnu integraciju", već pre na prognoze američkog naučnika Semjuela Hantingtona o „sudaru civilizacija". Značajno je da su osnovne postavke njegove istoimene knjige formulisane u leto 1993. godine, t.j. nekoliko meseci pre stupanja na snagu Maastrikskog ugovora o Evropskoj uniji. Autor je naglašavao da će „centralni i najopasniji aspekt globalističke politike, koja se stvara, postati konflikt između grupa različitih civilizacija"(4). Docniji razvoj događaja ne samo da je potvrdio tu prognozu kao takvu, već je i primetno približio rokove njenog ostvarenja. I više od toga – sudar evropsko-hrišćanske i radikalno-islamističke civilizacione koncepcije, koji je sve zaoštreniji, produbljuju i finansijska kriza, kolaps međunarodno-pravnih normi i neefikasnost međunarodnih institucija na čelu sa OUN. U skladu sa izveštajem Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD, obnarodovanim početkom 2009. godine, „postojeće tendencije pretpostavljaju da će globalističko upravljanje u 2025. godini predstavljati zbrku dejstava koja se sudaraju, i koja često predstavljaju fragmentarna dejstva kolicija država-učesnica, međunarodnih organizacija, socijalnih pokreta, nevladinih organizacija, dobrotvornih fondova i kompanija, koji će se često smenjivati""(5)
„Razvlačenje" osnova „jedinstvene Evrope" pod pritiskom spoljnih kriza, dotoka emigranata i puzeće „islamizacije" će zakonomerno dovesti do porasta nacionalističkih težnji i ugrožavanja principa EU koji leže u njenoj osnovi. Nije slučajno što mnogi u rukovodstvu Evropske unije pokušavaju da pronađu novo mesto „jedinstvenoj Evropi" na svetskoj geopolitičkoj sceni tako što vode sve aktivniju spoljnu politiku. Međutim, i u tom pravcu postupci EU kao opšte-evropske organizacije odlikuju se nerazumljivom orijentacijom i prioritetima. To je rasvetlila, konkretno, operacija u Libiji, kada su SAD finansijske i političke mogućnosti Evropske unije efikasno iskoristile za svoje interese. Kako tačno konstatuje ekspert za probleme spoljne politike i odbrane u londonskom Centru za evropske reforme Tomas Valasek, „Libija je postala neočekivani trijumf za diplomatiju SAD". Prema njegovim rečima „jedan od ciljeva Vašingtona je bio da svoje saveznike ubedi da olakšaju breme rata SAD-u", i taj zadatak je uspešno obavljen(6). Šta više, libijska kampanja svedoči o raskolu u redovima same Evropske unije, i to najviše među „lokomotivama evropske integracije" – Francuskom, koja je inicirala vojnu operaciju i Nemačkom, koja je u tome ostala po strani. Usput, isto takva situacija se danas ponavlja i u odnosu na Siriju.
Novinari „Uol-strit džornel"-a Stiven Fidler i Alister Makdonald su još otvoreniji u svojim izjavama. Po njihovim rečima, libijska operacija je „demonstrirala nesavršenstvo vojne snage Evrope u vreme paralizacionih državnih dugova i sasecanja budžeta, predviđenih za odbranu"(7).
U toj proceni postoji ključna reč, koja bolje od svega karakteriše današnju situaciju u Evropskoj uniji. To je reč „paraliza": paraliza evropskog identiteta, paraliza snage EU da stvarno štiti interese svojih građana i da dejstvuje „unapred", a ne po tragovima kriza koje se već razbuktavaju. Evropi je danas potrebna reanimacija – između ostalog, možda, i odbacivanjem dela svojih institucija, koje su dokazale svoju nedelotvornost. U suprotnom, umesto „jedinstvene Evrope" evropljani će dobiti „jedinstveni NATO", koji će raditi po direktnim nalozima iz Vašingtona.
Petar Iskenderov,
(1) http://www.nato.int/cps/en/natolive/opinions_78678.htm
(2) AFP 050640 GMT OCT 11
(3) INTERFAKS 05.10.2011 08:39
(4) Hantington S. Stolknovenie civilizaciй. M., 2003. S.6. (Hantington S. „Sudar civilizacija", izd. M., 2003 g, str. 6)
(5) Mir posle krizisa. Globalьnыe tendencii – 2025: menяющiйsя mir. Doklad Nacionalьnogo razvedыvatelьnogo soveta SŠA. M., 2009. S.101.(Svet posle krize. Globalističke tendencije – 2025: svet koji se menja. Izveštaj Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD, izd. M. 2009, str. 101)
(6) [6] DPA 271100 GMT Aug 11
(7) [7] The Wall Street Journal, 24.08.2011
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, NATO, NATO skup
