Izvor: Politika, 27.Sep.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opušak u šumi EU
Kada se ujutru probude, Grci i Španci požele budućnost u koju mogu da poveruju, ali dužnička kriza i recesija zaklonili su mediteransko sunce ostavljajući tek toliko svetla da ljudi nađu put do ulica kako bi protestovali protiv drakonskih mera za koje im tvrde da vode oporavku.
Najveću cenu pogrešnih poteza političara i slabovidih odluka ekonomista uvek plaća narod.
Bune se inženjeri u Nemačkoj. Stotine hiljada je znalo da u Parizu kaže „ne” onima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su im doneli samo patnje. Štrajkuju po Italiji i Britaniji. Neredi povremeno potresaju države Baltika i Island.
Evropski bunt raste kao odgovor na sasecanje socijalnih davanja i neuspeh vlada da smanje nezaposlenost.
Grcima i Špancima je prevršilo. Desetine hiljada nezadovoljnika šalju poruku da hoće da rade – ali neko mora da im obezbedi posao, da razumeju situaciju – ali svetski kreditori koji kažu da ih spasavaju takođe moraju da shvate da više nema rupica na kaišu.
Istovremeno, u uzdrmanoj Evropskoj uniji razgrađuje se međusobno poverenje. EU se podelila na finansijski disciplinovani sever i „lako ćemo” jug.
Prvi otvoreno strahuju da će im ušteđevine otići na izdržavanje drugih. Vizura „mi protiv njih” podrazumeva da dobitak jedne strane obavezno podrazumeva gubitak druge.
Otkako su pre gotovo tri godine krenule nevolje sa evrom, na krizu se gleda kroz dve potpuno različite prizme. Svedoci smo kontinuirane borbe između dva načina čitanja krize.
Prvi ističe greške politike evrozone i naglašava potrebu za reformama. Drugi se fokusira na promašaje pojedinih članica zone evra i upozorava na cenu koju treba da plaćaju njihovi susedi. Neko vreme održavao se balans, a potom je druga škola počela da prevladava.
Tvrd stav prema finansijski ležernim Mediterancima znači da se od njihovih vlada očekuje da ispune sve što se traži u zamenu za kredite spasa. Kako će se premijeri izboriti sa nezadovoljstvom svojih ljudi, njihov je problem.
Marijano Rahoj i Antonis Samaras znaju da su na raspeću, ali nemaju izbor. Da bi opstali, moraju da prihvataju diktat spolja. Da ne bi bili žrtve implozije, morali bi da uvaže vapaje Španaca i Grka.
Ovakva ili-ili pozicija lagano se sa nemirnih ulica Madrida i Atine preseljava u kabinete. Nije se slučajno italijanski premijer Mario Monti nedavno ljutito obrušio na „kreditokratiju” Evropljana koji se predstavljaju kao spasioci.
Ako smireni Monti tako govori, šta očekivati od lidera novog populizma koji narasta na jugu Evrope?
Protesti po Evropi podsećaju na bačeni opušak u letnjoj vrelini šume. Možda ne deluju dramatično, ali lako mogu da izazovu požar koji će biti teško staviti pod kontrolu.
Evropa mora hitno da ograniči dimenzije svojih sporova, da spreči da se pocepa po vertikali sever–jug ili po horizontali socijalnog nezadovoljstva.
Da bi u tome uspela, neophodni su hrabrost, vizija i poverenje – kvaliteti koji su trenutno veoma deficitarni. Demonstranti na ulicama to ne naslućuju instinktivno. Znaju po džepu.
Boško Jakšić
objavljeno: 28.09.2012.
Pogledaj vesti o: Grčka, Pariz
