Izvor: Politika, 11.Dec.2011, 00:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od vrapca u ruci do goluba na grani

I bi petak. Srpska potraga za evropskim Svetim gralom odložena je do marta.

Kompromisom između tvrdog stava Nemačke i popustljivijeg raspoloženja drugih članica, samit EU je odlučio da Srbija dobije status kandidata za članstvo u martu – pod uslovom da ostvari dalji napredak u dijalogu s Prištinom.

Srednje rešenje je potvrda stepena nezadovoljstva onim što Srbija nije učinila posle letošnjeg izbijanja nasilja na Kosovu, rekao bih čak i besa što Beograd >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni u poslednjim danima pred odluku u Briselu nije uspeo da se izbori s barikadama na kojima su ranjavani i Srbi i pripadnici Kfora.

No, odlaganje ne znači da će Evropljani, koliko god zaokupljeni svojim istorijsko-kriznim dilemama, u naredna tri meseca zaboraviti na Srbiju. Naprotiv.

Unija će pažljivo pratiti ono što naziva „uverljivom posvećenošću“ Beograda daljem napretku dijaloga s Prištinom i ostvarivanja dosad dogovorenog.

Priznajem, potajno sam se nadao kandidaturi iako svestan da smo je čekali bez dovoljno rezultata, od kosovskih preko reformi sudstva do suzbijanja korupcije.

Pomišljao sam da ćemo se posle grozničavog pokušaja proboja na liniji fronta Brnjak–Jarinje ipak nekako provući. Da će i Nemci i Austrijanci ipak poželeti da nagrade i ohrabre Beograd, da daju impuls posustalom evroentuzijazmu Srba.

I Boris Tadić u autorskom tekstu za „Frankfurter algemajne cajtung“ piše da je očekivao status kandidata nakon pozitivnog izveštaja Evropske komisije. Potom se čudi odnosu pojedinih uticajnih nemačkih političara i pita se zašto se Srbija gura na ivicu trenutnih istorijskih procesa.

I čuđenje i pitanje je sasvim legitimno, ali ni predsednik ni mi s njim od toga sada nemamo ništa.

Uzalud je, u pet do 12, Tadić upozoravao da odlaganjem i dodatnim uslovljavanima u procesu integracije raste opasnost od nove nestabilnosti i pretnja da Srbija, a time i zapadni Balkan, još jednom potonu „u mrak nacionalizma i netrpeljivosti“.

Uz sav rizik da regrutuju nove protivnike EU, koji ovde sve agresivnije pomaljaju glavu, u Briselu je prevladao stav da je pre svega na Tadiću da to spreči. Nema besplatnog ručka.

Da li je kancelarka Merkel poslala pogrešan ili otrežnjujući signal, da li će njeno vežbanje strogoće doprineti daljoj koroziji privlačnosti EU, više nije predmet debate. To je, što je.

Srbija je rašćerdala kapital koji je Evropska komisija u oktobru okarakterisala kao „zadovoljavajući“. Ugrađen je u temelje barikada koje su – bez trunke osećanja za nacionalni, državni interes – podizane i dan uoči samita EU. To se zove pucanj u sopstvenu nogu.

No, ako je Srbija tragičnom kosovskom magijom u dva meseca uspela da vrapca u ruci pretvori u goluba na grani, ne znači da su šanse izgubljene. Dva meseca su izgubljena, ali dobijeno je vreme do 12. februara.

Vlast pred sobom ima devet nedelja i precizno ispisanu agendu za popravni. Propuštena prilika ne mora da bude izgubljena prilika. Okolnosti pružaju novu šansu. Moguće poslednju, iako verujem da vlast misli da razjašnjavanje kosovske politike treba ostaviti za postizborna vremena. U tome je zamka.

Bićemo stavljeni pod lupu. Pažljivo će se pratiti sprovođenje svega dosad dogovorenog. Od carinskih pečata do katastara, od slobode kretanja do sporazuma koje tek treba napraviti.

Vlasti su, nažalost, ponovo pokazale da rešenja traže tek kada im je Damoklov mač nad glavom, u panici koju nisu uspele da sakriju. Podiži barikade, ruši barikade. Spreči slobodno kretanje Euleksa, omogući mu slobodno kretanje.

Zašto je Srbija u večitom cajtnotu? Zato što ćutanjem pokušava da prikrije nedostatak ideja. Septembra prošle godine, kada je Vuk Jeremić bio u Njujorku sa spremljenim govorom srpskog predloga rezolucije o Kosovu, Tadić je seo u avion za Brisel i s baronesom Ešton se dogovorio o koordinisanom stavu Srbije i EU – što je značilo da od prvobitnog srpskog predloga gotovo da nije ostao kamen na kamenu.

Smatrao sam tada, smatram i sada, da je to bio veoma hrabar potez. Očekivao sam da će se posle toga predsednik obratiti Skupštini, narodu i objasniti motive promene stava. Da je to tada uradio, ne bi sebe i sve nas ponovo doveo u neprijatnu situaciju.

Ovoga puta predsednik se promptno u petak obratio javnosti. Ponovio je da njegova politika „i EU i Kosovo” nije doživela poraz – što više deluje kao odbrana stranačke nego državne pozicije.

Ako ta politika nije doživela poraz zašto bi se Božidar Đelić odlučio na ostavku, tako redak i častan čin na ovdašnjoj političkoj sceni? Procenio je, ispravno, da su poražena sva njegova nastojanja da Srbiji kandidaturu obezbedi sada, ne u martu?

Tadić nam je svima ostao dužan objašnjenja nesumnjivog zaokreta na koji se odlučio kada je konačno pozvao na uklanjanje barikada. Da li je to naznaka nove politike ili je to bio samo poslednji adut uoči briselskog samita?

Predsednik kaže da ima „jasnu ideju“. Želim da je čujem. Pretpostavljam da to nisu nikakvi pregovarački trikovi koje treba skrivati.

Nije prilika ni za kakvo likovanje na neuspehu koji je kolektivne prirode. Dosta strančarenja i manipulacija, dosta u latinski zamotanih tumačenja našeg pregovarača za čije je hijeroglifsko dešifrovanje neophodan šampolionovski talenat. Dosta prodavanja magle.

Vreme je za susret sa istinom. Vreme je da raščistimo s kosovskim mitom. Jednom za svagda. Srbi severno ili južno od Ibra, i mi ovde, sve su umorniji. Poslednji dani su to ubedljivo pokazali. Narod hoće da čuje šta vlast namerava.

Da li, i šta radi oko nemušto skrivane ideje podele – što je poodavno javna tajna koja, logično, podrazumeva priznavanje nezavisnosti „ostatka Kosmeta“? Ili namerava da se bori za visok stepen autonomije severnog Kosova, što takođe implicira (ne)formalnu saglasnost sa suverenitetom vlasti Prištine?

Imam međutim osnovanu sumnju da će se nastaviti po starom. Da će se odluka o odlaganju upotrebiti kao potvrda ispravnosti dosadašnjeg očito pogrešnog kursa. Da će biti još jedan dokaz „zavere” i nespremnosti EU da nas prime – o čemu je prošlog meseca pred spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta govorio šef srpske diplomatije.

„Bilo bi budalasto očekivati da će nas rešavanje problema sa Kosovom bilo kako približiti EU. Učinjeno je da mnogi ljudi veruju da bi nas saradnja sa Haškim tribunalom približila EU. A nije”.

Otkud Jeremiću ova regrutacija evroskeptik? Morao bi da zna da isporuka Mladića i Hadžića nije akontacija koju je EU u petak trebalo da isplati. Radi se isključivo o namirivanju davno date obaveze.

Ako je neko učinio da „mnogi ljudi veruju”, onda to nije greška Brisela već pogrešno čitanje situacije u Beogradu.

No, 12. februar je blizu. Vremena je malo da bi ponovo slušali opravdanja u stilu: status kandidata je više simbolička stvar, samo jedan korak prema pregovorima koji ionako mogu da se razvlače godinama.

Ne bih da se sva krivica svali na severne kosovske Srbe, mada je strančarenje njihovih lidera svakako doprinelo odluci Brisela. Ne bih ni pregovarača stavljao na raspeće. On je izvođač, a ne kreator politike.

Ne bih tako olako tvrdio da zahtev za promenom politike „peticije Preokret” – čemu to ironično preimenovanje pokreta u peticiju – predstavlja poruku da je Srbija (izdajnički) spremna da odustane i od nekog drugog važnog nacionalnog interesa.

Predsednik i ljudi u vlasti moraju da budu svesni da su osiromašenim Srbima dozlogrdila objašnjenja u stilu: mi znamo da smo izgubili suverenitet nad Kosovom, ali smo dužni da ga čuvamo. Mi znamo šta je realnost, ali tako ne piše u našem Ustavu.

Kosovo nije predizborna tema već državno pitanje. Ljudi očekuju da čuju kako dalje. Plaše se da će ih isti ljudi istom politikom ponovo dovesti na isto mesto. Ukoliko vlast ne reši probleme u zaustavnom vremenu, brzo ćemo se u martu suočiti sa današnjom situacijom.

Boško Jakšić

objavljeno: 11.12.2011
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Politika...