Izvor: Politika, 25.Maj.2010, 22:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova finansijska realnost Evrope
Sada kada moraju direktno da se takmiče sa Indijom i Kinom, ekonomski položaj evropskih zemalja nikada više neće biti isti
Evropska unija ima mnogo da nauči iz grčke krize i panike na tržištima hartijama od vrednosti koju je izazvala. Ali to je takođe prilika da se pozabavi problemima koje bi inače odlagala.
Problemi na koje je kriza ukazala nisu samo problemi valute. To su strukturalni ekonomski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << problemi s kojima bismo morali da se bavimo pre ili kasnije, bez obzira na to koju valutu ili kombinaciju valuta koristimo.
Probleme je izazvao veliki gubitak konkurentnosti u odnosu na Aziju, koji nije bio tako očigledan zahvaljujući veštačkoj i privremenoj kreditnoj ekspanziji u poslednjih deset godina. Sada kada mora direktno da se takmiči sa Indijom i Kinom, ekonomski položaj Evrope nikada više neće biti isti.
Kreditna ekspanzija je bila neka vrsta anestezije koja je otupela bol zbog gubitka konkurentnosti. Sada kada je anestezija naglo prekinuta, bol je stvaran.
Evropske zemlje će morati da povrate konkurentnost u odnosu na Aziju time što će prebaciti resurse na obrazovanje i infrastrukturu, a što dalje od potrošnje svake vrste, uključujući vladinu,i smanjiti cenu usluga i radne snage. Evropsko tržište energije i usluga treba da bude otvorenozaunutrašnju konkurenciju.
Da bi se sprečilo ponavljanje krize u grčkom stilu, Evropska unija će morati da preuzme nužna ovlašćenja, ona koja je trebalo da joj budu data čim je monetarna unija formirana. EU mora biti u stanju da nadzire obim i pravac kreditne ekspanzije u zemljama evrozone kako ne bi došlo do neodržive kreditne situacije u privatnom sektoru koja na kraju ugrožava i vladin kredibilitet.
EU takođe treba da bude u stanju da nadzire razvoj konkurentnosti različitih zemalja u evrozoni. Ako zemlja gubi konkurentnost zato što troškovi rastu brže nego kod komšija, izgubiće poslove, što dalje znači pad prihodavlade. To bi na kraju moglo da dovede do problema solventnosti vlade. Značajan gubitak konkurentnosti pojedinačnih država evrozone je povod za opravdanu brigu svih zemalja zone evra.
Nemačka i drugi koji sada traže oštre mere od Grčke trebalo bi da shvateda obaveza da slede zajedničku ekonomsku politiku važi i za njih.
Ne treba zaboraviti da je jedna od prvih zemalja koja je prekršila originalna pravila evrozone o vladinom zaduživanju bila upravo Nemačka. Ona se međutim brzo dovela u red bez potrebe za finansijskom pomoći drugih članica.
Nemačka ima korist od evra jer ima konkurentniju kursnu stopu nego što bi imala da i dalje ima marku. Da Nemačka i dalje koristimarku i istovremeno ima veliki trgovinski višak i visoku stopu štednje kakvu ima sada, marka bi dramatično skočila u odnosu na sve ostale evropske valute, i nemački izvoz bi postao preskup za druge.
Evro je pomogao nemačkom izvozu i podstakao štednju. Veliki deo ušteđevina koji nijeinvestiran kod kućeuložen je u grčke obveznice delom i zbog toga što je Grčka koristila evro i nije bilo deviznog rizika kao da su, recimo, kupovali turske obveznice. Zato je u interesu same Nemačke da Grčka ne bankrotira i da nenapusti evro. To bi nanelo štetu nemačkim bankama i posledično finansijama nemačke savezne i pokrajinskih vlada.
Zemlje takođe imaju korist od evra u unapređenju izvoza, jer evrozona predstavlja prošireno domaće tržište bez dodatnih troškova plaćanja različitim nestabilnim valutama. Plaćeni su u svojoj valuti, evru. Iz tih razloga pomoć koju Grčkoj daju druge članice evrozone ne bi trebalo da bude prikazana kao neka vrsta milosrđa, već kao kredit koji je u interesu i zajmodavca i zajmoprimca.
Ako Grčka ili neka druga zemlja evrozone bude morala da traži još kredita jer se teško zadužuje komercijalno, da li će preostale zemlje evrozone tada biti spremne da drugi ili treći put pomognu?
Do trenutka kada nekoj drugoj zemlji možda bude bila potrebna pomoć, to mora da se reguliše predlozima koje je Evropska komisija nedavno iznela juče.
Tu ne treba potcenjivati izazove. Na veća ovlašćenja EU neće se lako pristati. U hitnim slučajevima kada u nekoj zemlji ponestane novca, mogu da se nametnu sve vrste uslova. Međutim, mnogo je teže nametati disciplinu dok problem ne preraste u krizu. Nemački Ustavni sud je, u presudi o Lisabonskom ugovoru, postavio pitanje da li evropske integracije mogu da idu dalje, jer po njegovom mišljenju demokratski sistem nije dovoljno primenjen na nivou EU. Postavio je pitanje da li su izbori za Evropski parlament stvorili dovoljan demokratski mandat da bi se kreiranje politike dalje prenelo sa Nemačke na evropski nivo.
Ako se nemački sud bude pridržavao ovog tumačenja i ako očuvanje evra bude zahtevalo sprovođenje veće moći na nivou EU nad ekonomskom politikom država evrozone, onda će biti neophodno više demokratije u ekonomskim pitanjima na nivou EU. To je, čini se, logika nemačkog ustava.
Jedan od načina da se to sprovede bio bi da jedan od mnogih predsednika Evropske unije koji se bave ekonomskim pitanjima bude direktno izabran od naroda zemalja evrozone. Na primer, predsednik Evrogrupe (trenutno luksemburški premijer koji je i ministar finansija) može da bude izabran od strane ljudi iz svih zemalja evrozone, umesto na privatnom sastanku.Isto tako i predsednik Evropske komisije. Takav kurs bi trebalo da zadovolji zahteve nemačkog ustavnog suda za demokratičnošću time što bistvorio širokeevropske izborena kojima bi se raspravljalo o ekonomskoj politici.
Suština je da kada postoji volja, postoji način. Evropa ima jedinstvenu valutu. Intelektualcima može biti zabavno da spekulišu o tome šta bi bilo da se vratimo na nacionalne valute, ali to se neće desiti u skorije vreme, jer bi troškovi bili ogromni.
Disciplina koju je nametnula ova kriza može zapravo pomoći vladama tako što će im dati hrabrosti i prostora da se bave velikim dugoročnim finansijskim problemima kao što su troškovi starenja stanovništva, dok se u istovremeno bave trenutnim problemompriliva novca.
Delovanje na jednom planu pomoći će na drugoj strani. Na primer, podizanje starosne granice za penziju štedi novac kako u kratkom roku, tako i dugoročno. Lakše je donositi nepopularne odluke u krizi nego u mirnim vremenima.
Izazov za Evropu je da trenutnu krizu pretvori u priliku da našu ekonomiju stavimo na zdrave osnove, takve koje će omogućiti Evropi da napreduje u 21. veku u svetu u kom će biti samo jedan od mnogih igrača, a ne dominantan kao što je bila u devetnaestom veku.
Džon Bruton
Autor je bio premijer Irske od 1994. do 1997. i predsednik Evropske unije od juna do decembra 1996. Bio je ambasador Evropske unije i šef delegacije Evropske komisije u SAD od septembra 2004. do 2009. Autor je izveštaja „Budućnost Evropske unije” objavljenog 2002. Džon Bruton je bio u prezidijumu Evropske konvencije o budućnosti Evrope 2002 –2003.
Preuzeto sa sajta organizacije East west bridge
[objavljeno: 26.05.2010.]
.jpg)
