Izvor: Politika, 11.Apr.2014, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko će Srbiju koštati ukrajinska kriza
Za zemlje Zapadnog Balkana najveće posledice imala bi blokada „Južnog toka“
Za svega nekoliko meseci kriza u Ukrajini je eskalirala u najozbiljnije odmeravanje snaga između Rusije, EU i SAD posle Hladnog rata. I dok je na početku krize Rusija imala inicijativu, s protekom vremena klatno se pomera pošto SAD i EU čine sve što je u njihovoj moći da spreče građanski rat u Ukrajini i povrate ravnotežu u odnosima s Rusijom. Iako se kraj krize ne nazire, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom trenutku se vide obrisi buduće strategije Zapada prema Rusiji. Za razliku od Hladnog rata u kome su glavnu reč vodili Moskva i Vašington, nova strategija će imati i trećeg aktera – EU – čiji interesi u Ukrajini nisu identični interesima SAD.
U SAD ova kriza je podelila tzv. liberale i realiste. Dok prvi zahtevaju oštar odgovor Rusiji, sankcije pa i vojnu intervenciju, realisti donekle uvažavaju njene interese, upozoravaju da SAD u dogledno vreme neće imati uslove za vojnu akciju i predlažu novu „politiku obuzdavanja“ Rusije.
Džordž Fridman, analitičar Stratfora, primećuje: „Neangažovanje SAD navelo bi zemlje na ruskoj periferiji, od Estonije do Azerbejdžana, da zaključe da se Amerika povukla, da je Evropa podeljena i da moraju naći kompromis sa Rusijom. To bi otvorilo vrata ruskom uticaju na samom evropskom poluostrvu. SAD su vodile tri rata (Prvi i Drugi svetski rat i Hladni rat) da bi sprečile hegemoniju u ovom regionu. Neangažovanje bi značilo odustajanje od strategije duge jedan vek“.
Valjalo bi podsetiti i da su u sva tri rata američke mete bile dve zemlje – Rusija i Nemačka – koje imaju najveći uticaj na istočnu Evropu.
NATO je 1949. godine i stvoren s tim ciljem. Problem je, međutim, to što je Alijansa predviđena za „obuzdavanje“ SSSR-a u Evropi a ne u Evroaziji i što su, zbog odsustva direktne ruske pretnje, zapadnoevropske zemlje podeljene i nespremne da zbog ekonomske krize povećaju vojni budžet pa ova organizacija „danas ne predstavlja funkcionalni vojni savez“. Otuda potiče i ideja Vašingtona da snage NATO-a razmesti u istočnoevropskim zemljama, među kojima neke (izjava češkog predsednika Miloša Zemana) tu ideju podržavaju zbog Rusije ali i drugih motiva. Naime, pomeranje granica NATO-a na Istok ne bi značilo samo novo zaoštravanje s Rusijom, nego i promenu odnosa snaga glavnih evropskih saveznika SAD.
Kriza u Ukrajini je pokazala granice „meke moći“ EU kao „civilne supersile“ koja se u njoj prvi put suočava s „tvrdom moći“ jedne države od koje u značajnoj meri danas zavisi njena energetska bezbednost a time i privredna stabilnost. Ketlin Maknamara, sa Univerziteta Džordžtaun, upozorava: „Dramatični događaji na pragu Evrope ugrožavaju osnovne vrednosti EU: samoopredeljenje, vladavinu prava i mirno rešavanje sukoba. Uprkos tome, Evropa je uglavnom pasivni posmatrač zaoštravanja u Ukrajini. Prvobitni pokušaji EU da utiče na stabilizaciju posle smene Viktora Janukoviča splasnuli su nakon ruske invazije Krima... ’Volstrit džornal’ je prigodno sumirao evropski konsenzus naslovom ’Uzdrmana EU ne preduzima stvarne napore da se suoči sa Rusijom u Ukrajini’“.
Za razliku od SAD i Rusije, EU nije država i dosadašnja sredstva njene spoljne politike nisu primerena ovoj krizi.
Zbog toga će verovatna strategija Zapada prema Rusiji imati dva glavna pravca. Prvo, Evropljani će pokušati da smanje zavisnost od uvoza prirodnog gasa iz Rusije blokadom gasovoda „Južni tok“ i potražiti alternativu u gasovodu „Južni koridor“ koji bi prirodni gas iz polja Šah Deniz u Azerbejdžanu preko Turske i Grčke doveo do EU. Drugo, SAD će pokušati da izgrade nove saveze „od Estonije do Azerbejdžana“ i pomere granice NATO-a dalje na Istok. Motivi za to su ne samo mogućnost da se kriza iz Ukrajine prelije na druge zemlje u ruskom okruženju, na primer na Moldaviju, Rumuniju i baltičke države, nego i bojazan od približavanja Moskve i Berlina a time i pomeranje političkog težišta Evrope sa zapada na istok kontinenta. U nedavnom tekstu pod naslovom „Spremite se za rusko-nemačku Evropu“ profesor Mičel Orenstajn tvrdi da će francusko-nemačku osovinu zameniti nemačko-ruska osovina. „Zbog toga je i bitka za Ukrajinu postala bitka za konture te buduće rusko-nemačke Evrope“, zaključuje ovaj profesor.
Kakve bi posledice ovakav razvoj događaja imao za Srbiju i zapadni Balkan? Najveće posledice imala bi blokada „Južnog toka“ koji za ove zemlje, teško pogođene krizom „evrozone“, ima veliki značaj. Čak i ako EU odustane od namere da blokadom ovog gasovoda kazni Rusiju, njegov završetak bi bio odložen za više godina u korist „Južnog koridora“ koji zaobilazi zapadni Balkan ali bi milijarde uložene u njega dodatno pomogle ekonomski oporavak južne Evrope. U toj perspektivi, energetska bezbednost zapadnog Balkana bila bi prepuštena ćudima rusko-ukrajinskih odnosa, a i jedini izvor prirodnog gasa za njih bi bio postojeći gasovod preko Ukrajine koji je do sada dva puta – 2006. i 2009. godine – bio nakratko zatvaran. Najteže posledice ovakvog razvoja događaja osetile bi Bugarska i Srbija ali i druge zemlje regiona. Posledice po Srbiju se tu ne završavaju i nastavak krize bi pogodio i druge grane – na primer, metalurgiju koja zavisi od sirovina iz Ukrajine.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 11.04.2014.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
.jpg)
