Izvor: RTS, 24.Nov.2019, 20:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski put Balkana – maraton sa preponama
Nedavni francuski veto na pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom podigao je mnogo prašine, ali EU je na kraju prihvatila stav da politika proširenja na Balkan treba da se menja.
O politici koju su mnogi proglasili mrtvom pre samo mesec dana, vodi se izuzetno živa debata, možda življa nego ikada u poslednjih 15 godina.
Francuski predsednik Makron naljutio je mnoge stavljajući >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << veto na pregovore sa Skopljem i Tiranom. Ali, bez obzira na motive, u jednom je uspeo – vratio je proširenje u centar političke debate u EU.
Ministri EU raspravljali su o proširenju dva puta u poslednjih mesec dana, a Evropska komisija zadužena je da početkom sledeće godine izađe sa novim predlogom. Gotovo svakodnevno se u "ekspertskoj zajednici" pojavljuju analize zašto je sadašnji model proširenja neuspešan i nove ideje kako bi ta politika trebalo da izgleda.
Preovlađujući stav u većini analiza je da sadašnja politika više nije kredibilna ni za zemlje članice, ni za zemlje kandidate; ne zasniva se na zaslugama i ostvarenim rezultatima i, što je najgore – nije transformativna, ne dovodi do suštinskih promena kod zemalja u procesu, što bi trebalo da bude njena osnovna svrha.
Prepreke na svakom koraku
Veza između ostvarenih rezultata i napretka ka EU definitivno je prekinuta u slučaju Severne Makedonije, kaže Gerald Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost.
Prema Knausu, sadašnji proces pretvorio se u "maraton sa preprekama" u kojem se balkanskim državama poručuje da sve zavisi od njih, ali onda zemlje ne propuštaju priliku da ih blokiraju na svakom narednom koraku.
"Trka sa preprekama na 400 metara postoji kao olimpijska disciplina, ali nemoguće je trčati 42 kilometra sa preprekama. To je ono u šta se pretvorio proces pristupanja gde svaka država članica ima pravo veta u svakom trenutku", kaže Knaus.
Jedna od osnovnih zamerki je da proces pristupanja EU ne postiže ono zbog čega je pokrenut – ne podstiče promene nabolje.
"Proces ne daje rezultate koje bi trebalo, umesto da nas podržava u suštinskoj transformaciji kroz reforme koje vode ka statusu zemlje članice EU, pretvorio se u vežbu štikliranja, kako je i sam predsednik Makron rekao, a da suštinski ne menjamo kako naše društvo i naša demokratija funkcionišu", smatra Milena Lazarević iz Centra za evropsku politiku.
Zbunjujući predlog
Predlog Pariza govori o pristupanju u sedam faza, umesto sadašnjih 35 poglavlja, otvaranju novih fondova već tokom pristupanja, ne čekajući punopravno članstvo, uz strože uslove i mogućnost reverzibilnosti, odnosno gubljenja prednosti ako zemlja kandidat nazaduje ili promeni politiku.
Srđan Cvijić iz Instituta za otvoreno društvo u Briselu smatra da je francuski predlog "zbunjujući", jer zemljama kandidatima nudi učešće u programima EU koje već imaju, poput "Erazmusa plus" i "Horizonta 2020", a da se istovremeno ne dotiče osnovnih problema politike proširenja.
"Najveći problem nije metodologija, koja nije sama po sebi loša, već to što svaka zemlja članica, pa i Francuska, kao što smo videli na primeru Makedonije i Albanije, može iz nekih svojih razloga da postavi veto i blokira zasluženo otvaranje pregovora. Ako imamo sistem veta u pregovaračkom procesu, nijedna metodologija neće poboljšati sadašnju situaciju. Nije problem u metodologiji već u donošenju odluka", kaže Cvijić.
Pošto se predsednik Makron zalaže za odlučivanje kvalifikovanom većinom na nivou EU, bilo bi logično da se založi za tako nešto i u procesu proširenja, navodi Cvijić, uz ocenu da je francuski predlog za proširenje "navrat–nanos" napisan papir kao bi se poslala poruka da je Francuska ipak konstruktivan partner koji nema nameru isključivo da blokira.
Otvaranje fondova
Bez obzira na nedoumice o mogućim motivima, mnogi analitičari u njemu nalaze dobre elemente.
Ranije otvaranje fondova EU već su zagovarali poznavoci procesa, upozoravajući da se ekonomski jaz između Balkana i Evrope povećava, umesto da se smanjuje.
Nije logično da susedna Bugarska dobija osam puta više iz evropskih fondova nego Srbija, znajući koliko su regionu očajnički potrebne veće investicije i stope rasta, kaže bivši direktor za Balkan u Evropskoj komisiji Pjer Mirel.
"Pretpristupna pomoć iz IPA fondova nije dovoljna da to postigne. Zato sam predložio da se višestruko uveća bespovratna pomoć zemljama Balkana, otvaranjem kohezionih i strukturnih fondova, ali tako što će se ti fondovi povezati sa reformama. Drugim rečima, što više uradite, više fondova ćete dobiti na raspolaganje. Takođe, što više rešite svoje bilateralne probleme, više fondova dobijate", navodi Mirel.
Bivši direktor za Balkan u Evropskoj komisiji smatra da će zbog odliva stanovništva sa Balkana i sve većeg uticaja kineskih investicija i zajmova, zemlje članice biti spremnije nego ranije da odreše kesu, uprkos problemima sa budžetom posle Bregzita.
U nedavnom autorskom tekstu, Mirel je predložio pristupanje zemalja Balkana u dve faze: najpre ulazak u jedinstveno tržište, a zatim, nekoliko godina kasnije, zavisno od primene zakona, poštovanje demokratije, vladavine prava i rešavanje bilateralnih sporova – došlo bi do punopravnog članstva. U međuvremenu, iznos strukturnih fondova bi rastao.
Smisao ove i sličnih ideja o faznom pristupu je da se "dedramatizuje" trenutak članstva za zemlje članice koje strahuju od toga, i, s druge strane, ponude konkretne koristi građanima.
Integraciju Zapadnog Balkana korak po korak, odnosno sektor po sektor, predlažu i nekadašnja šefica Kancelarije za pridruživanje Milica Delević i Tena Prelec sa Univerziteta u Oksfordu:
"Integracijom korak po korak linija razdvajanja između članstva i ne-članstva, trenutno oštra i bolna, postala bi zamagljena. Činjenica da bi pristupanje bilo udaljeno godinama ne bi više ubijalo nadu na Balkanu, a konačna odluka o članstvu izgubila bi dramatičnost za EU."
Malo političkih nagrada
Milena Lazarević iz CEP-a objašnjava da od trenutka otvaranja pregovora pa sve do nekog budućeg ali vrlo dalekog trenutka ostvarivanja članstva, proces nudi malo političkih nagrada.
"Političari ne mogu da prodaju u svom kratkoročnom političkom ciklusu otvaranje poglavlja kao neki veliki uspeh. Ali ako bismo proces uredili tako da segmentirano pristupamo, onog trenutka kad završimo pregovare o određenim poglavljima, učestvujemo u tim sektorskim politikama i radu EU, to bi onda značilo i pristup fondovima i konkretna prava i koristi za naše građane, pa i političku dobit", smatra Lazarevićeva.
Drugi problem na koji odogovara fazni pristup je za mnoge u EU zastrašujuća perspektiva prijema većeg broja novih članica koje bi i same dobile pravo veta.
Uticajni analitičar Gerald Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost nedavno je izašao sa predlogom "norveškog modela" za zemlje Balkana, koji je u međuvremenu preimenovao u "finski" model, zbog kritika da podrazumeva zamenu za cilj punopravnog članstva za Balkan, po ugledu na Norvešku, koja jeste član jedinstvenog tržišta, ali ne i EU.
Knaus objašnjava da u francuskoj viziji Evrope prijem više siromašnih zemalja sa nesigurnim demokratijama znači slabljenje EU, dok je za neke druge zemlje – EU sa Balkanom jača. Te razlike neće nestati preko noći i zato je potreban novi model koji radi za sve, uključujući i zemlje Balkana:
"To je ono što smo nazvali finski model, po ugledu na predlog koji je predsednik Evropske komisije Delor dao Finskoj i Švedskoj 1989 godine – nudimo vam fer proces ulaska u jedinstveno tržište, uz slobodu kretanja ljudi, robe, kapitala i usluga, ali morate da ispunite sve kriterijume koji su isti kao i za članstvo. Finska je 1994. ušla u jedinstveno tržište – a već godinu dana kasnije ušla je i u EU."
Knaus predlaže dve faze pristupanja umesto sedam
Umesto francuskog predloga sa sedam faza, Knaus zato predlaže samo dve faze pristupanja, kao u slučaju Finske ili Austrije – prvo ulazak u jedinstveno tržište, što uključuje 90 odsto EU zakona i sva prava.
"Zatim će, posle nekoliko godina, Francuska i druge skeptične zemlje morati ponovo da razmotre situaciju, ali ćemo tada imati mnogo jače argumente da će reformisane zemlje Balkana ojačati, a ne oslabiti EU. Najvažnije u ovom procesu integracije Zapadnog Balkana u jedinstveno tržište ne može biti politike veta i da uključi sve zemlje regiona."
Knaus tvrdi da u ovakvom modelu na gubitku ne bi bile Srbija i Crna Gora koje su već otvorile veliki broj poglavlja, jer napredak koji su već ostvarile znači da bi brže pristupile jedinstvenom tržištu, verovatno pre 2025. godine koja je pomenuta kao mogući trenutak za članstvo, a sada deluje sasvim nerealno.
Rizik koji mnogi vide je da bi ulazak u jedinstveno tržište mogao i da bude maksimum za zemlje Balkana, neka vrsta privilegovanog partnerstva bez punopravnog članstva.
"Mora da bude jasno od početka da to ne sme biti zamena za članstvo. Za mene to treba da bude samo prvi korak. Drugi i završni korak treba da bude punopravno članstvo. To je obećanje koje je dato pre skoro 20 godina i ono mora da bude održano", tvrdi bivši direktor u Evropskoj komisiji Pjer Mirel.
Dvadeset godina posle samita u Zagrebu i šesnaest godina posle samita u Solunu, može li neko zaista da garantuje ispunjenje starog obećanja?
.jpg)
