Izvor: Politika, 27.Apr.2011, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobra ideja
Neke ideje, ma kako u načelu dobro zvučale, nisu ostvarive ako ih ne prihvati ogroman broj ljudi
Nedavni izbori u Finskoj poslednji su u nizu izbora u EU koji su pokazali porast popularnosti evroskeptičnih i antiimigrantskih stranaka. Prethodno se slično desilo u npr. Švedskoj i Holandiji, dok praktično u svim državama umerena desnica postaje manje umerena.
Ovaj povratak nacionalizma na evropsku scenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doveo je i do reanimacije teorije o nacionalizmu kao vrsti psihološke kompenzacije za ekonomske tegobe. Prema ovoj teoriji, čovek koji je materijalno zbrinut opsednut je time kako da uveća svoje bogatstvo i nema nikakvih drugih a pogotovo ne agresivnih preokupacija i težnji.
Suprotno tome, nemaština i ekonomska frustracija stvaraju potrebu da se pronađe i kazni krivac za svoju situaciju, što je po pravilu pripadnik neke druge (npr. religiozne ili etničke) grupe. Beskrupulozni političari onda koriste ovu zbunjenost frustriranog naroda i nude mu žrtvene jarce (obično politički slabe pripadnike manjinskih grupa) koje ovi nekritički prihvataju.
Međutim, veza između materijalnog stanja, hedonizma, militarizma, netolerancije i agresije prema drugim grupama i psihološki i istorijski daleko je složenija. Već u startu se vidi da skora dešavanja u Evropi ne odgovaraju ovom modelu – porast nacionalizma i evroskepticizma izražen je i u zemljama koje imaju relativno male ekonomske probleme a ne (samo) među evropskim dužnicima.
Iz nekog razloga se često zaboravlja da su i ratovi u bivšoj SFRJ počeli u vreme Anta Markovića kada je ekonomski standard bio na svom istorijskom vrhuncu. Sankcije, hiperinflacija i siromaštvo su nastali kasnije, kao posledica ratova, i nisu mogli biti njihov uzrok. Kao što je Džefri Blejni analizirajući desetine ratova u prethodnih dvesta godina pokazao u knjizi „Uzroci rata”, jedan od glavnih uzroka rata je percepcija (opravdana ili neopravdana) da rat može da se dobije, a ta percepcija je često izražena upravo u zemljama u kojima je ekonomska situacija povoljna, naročito ako je to u odnosu na onu njenih neprijatelja.
Sve ovo ne znači da porast desnice u Evropi nije posledica frustracije. Frustracija postoji, ali to je politička frustracija koja je posledica dugog ignorisanja narodne volje i nametanja rešenja s vrha – od strane, u dobroj meri, neizabrane briselske elite. Svima su već poznati problemi oko usvajanja evropskog ustava gde su referendumi maksimalno zaobilaženi. Nezadovoljstvo imigracijom i zabrinutost zbog širenja islama takođe traju već godinama i u svakom slučaju su se pojavili daleko pre poslednje ekonomske krize.
Političari poput Sarkozija i Kamerona, koji se sada prosto utrkuju ko će pre da objavi propast multikulturalizma, ne usmeravaju javno mnjenje, već zapravo sa njim, i to sa popriličnim zakašnjenjem, hvataju korak.
Neke ideje, ma kako u načelu dobro zvučale, jednostavno nisu ostvarive ako ih ne prihvati ogroman broj ljudi. Ideja novih ili nadnacionalnih država je jedna takva ideja. I dan-danas u Srbiji može da se čuje kako je ideja Jugoslavije bila fantastična ali joj narod nije bio dorastao. Ali ako išta, taj argument pokazuje da je ideja zapravo bila problematična. Ideja koja dobro zvuči na papiru a praksa je stalno izneverava gora je nego ona koja je već na prvi pogled suluda i nemoralna jer je za svaku novu generaciju iznova zavodljiva.
Demokratski deficit Evropske unije je opasan zbog toga što slabi vezu između kreatora politike i ljudi bez čije široke kooperacije ta politika jednostavno ne može da se sprovede u delo. Ne radi se o tome da je narod nužno mudar ili bezgrešan ili uopšte „bolji” od elite, već da njegove osobine u suštini postavljaju granice izvodljivosti svakog projekta popravke i reforme.
Funkcionalna demokratija jako usporava društvene promene, tj. prilagođava ih tempu kojem su sami pojedinci, članovi društva, zaista u stanju da se prilagode. Umesto toga, u Evropskoj uniji je pod palicom briselskih kosmopolitiskih vizionara došlo do rapidne centralizacije i stihijskog uvećanja koje je po svemu sudeći prebrzo za narod koji živi na tom prostoru. Evropska unija se često poredi sa SAD, ali SAD su bili potrebni vekovi da dođe u sadašnju formu, a svako eventualno dodavanje nove države (npr. Portorika, čiji građani odavno učestvuju u važnim segmentima američkog života) pratile bi decenije pažljivog usaglašavanja, uz obavezne referendume.
Na dosta mesta može da se pročita kako je bitno da Srbija uđe u EU upravo zato što bi se na taj način drastično promenio ceo sistem, a i Srbi na neki način „uljudili”. Skorašnja iskustva u samoj EU pokazuju da, čak i oni koji takvu transformaciju imaju kao cilj, treba dvaput da razmisle o svrsishodnosti izabranog metoda.
Željka Buturović, doktor psihologije
objavljeno: 27.04.2011
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
